Razaranje Beograda

Izdvajamo

• Ovih se dana pristojni Beograd digao tako na stražnje noge zbog najnovijih investitorskih poduhvata, rušenja celog jednog vračarskog bloka između između Trga Slavija i parka Manjež, gde je srpski fudbaler iz dijaspore Dejan Stanković naumio da gradi nešto što je nazvao King's Circle Residences, ili kako već srpska dijaspora imenuje svoje vlažne snove, te planova za širenje Beograda na vodi i konačnu likvidaciju Beogradskog velesajma, sa sve slavnom Halom 1 i veličanstvenom stotinudevetmetarskom kupolom, nekad najvećom na svetu, pa i dan danas – ili barem još neko vreme – najvećom svetskom kupolom od prenapregnutog betona.

Povezani članci

• LUTKA S NASLOVNE STRANE
• Dogovor Tači – Dačić: Četiri prelaza do kraja godine
• Građanska Vojvodina: Kampanjom protiv novinara izazivaju sukobe u društvu
• Hrvatsko proljeće 201x
• Pokret za sekularnu Hrvatsku: Podrška učiteljici koju napadaju roditelji učenika
• Beograd Prajd pokrenuo peticiju za Zakon o istopolnim partnerstvima

Iza Lucija Domicija, kako znamo, u Rimu je ipak ostalo nešto kuća i zgrada. Iza Nerona Vučića, pak – da skratim istoriju Beograda – neće ostati ništa starije od mandata Srpske napredne stranke: samo “ponos nacije”, lepši i stariji Beograd. Šta god značilo to “lepši”, i šta još godije značilo ono “stariji”

Piše: Boris Dežulović

Tamo pod Kalemegdanom, nedaleko samog izvora Ulice cara Dušana, na broju 10 uglavila se siva jednospratnica od kamena i opeke. Ni po čemu posebna, kuća sa visokim potkrovljem, te pekarskom i staklorezačkom radnjom u prizemlju – samo jedna od hiljada sličnih, većih ili manjih udžerica utkanih u tkivo Beograda – neugledna kuća na Dorćolu po nečemu je ipak jedinstvena: “Flajšmanova kuća”, nazvana tako po prvom vlasniku Elijasu Flajšmanu, savetniku u opštinskom veću iz vremena austrijske okupacije Beograda – sagrađena 1727. godine kao jedna od sedam tipskih zgrada po nacrtima švajcarskog inženjera Nikole Doksata de Moreza, pukovnika austrijske vojske i prvog beogradskog urbaniste – najstarija je sačuvana zgrada u celom Beogradu.

Najstarija preživela kuća u Beogradu, ukratko, nema ni tri veka: mi u Splitu – da se malo bedno provincijski našalim – takve prodajemo kao novogradnje: u istorijskoj jezgri Splita verovatno još negdje ima i trafika starijih od Flajšmanove kuće. Naš veličanstveni poljudski stadion, recimo, jedva je dvestotinak godina mlađi od najstarije sačuvane beogradske zgrade! Novi Beograd?! Pa gde se dede Stari? Čak i onaj veličanstveni bronzani despot Stefan Lazarević na Dorćolu, remek delo beogradske romanike, star je jedva dve i po godine!

Dobro, razumeli ste, glup sam. Činjenica da je najstarija kuća u Beogradu stara koliko i prosečni Airbnb apartman u Splitu svedoči zapravo o strašnom usudu srpske metropole – uzvratiće uvređeni Beograđani, izvlačeći onda svima poznati i najslavniji podatak svoje istorije, onaj o četrdeset četiri razaranja Beograda: sve otkako su rimski Singidunum na ušću Save u Dunav 378. godine osvojili i razorili Goti, Beograd je u sledećih šesnaest vekova još čak četrdeset i tri puta srušen, spaljen ili sravnjen sa zemljom. Uključujući, dabome, i NATO-ovo bombardovanje 1999. godine.

To, eto, za razmerno čest slučaj da se neko nekad šetajući vibrantnim i flambojantnim Beogradom zapita zašto taj grad sem noćnog života nema i dnevni, zašto nema lepotu i šarm ostalih evropskih metropola, pa da pored hiljada automat-klubova, kladionica i apoteka ima i nekakav ubavi srednjovekovni centar sa romaničkim palatama, gotskim zvonicima i renesansnim udžericama za Instagram storije: zašto, ukratko, milionski grad stariji od Splita nema nijednu jedinu zgradu stariju od tri stotine godina. Kad se tako zna zašto – a zna se – pravo je čudo kako je naposletku uopšte opstala i Flajšmanova kuća: ostalih šest De Morezovih zgrada, recimo, nije preživelo već i tursko osvajanje Beograda koju deceniju kasnije.

I šta onda rade ponosni Beograđani, uvređeni kad ih zajebavaju neuki provincijalci iz srednjovekovnih palančica? Sednu, dabome, u bager i krenu da ruše sve šta je u njihovom gradu starije od dvadeset prvog veka. A ni dvadeset prvi vek više nije siguran. Jer šta? Ako srpsku metropolu već neko treba jednom zauvek da razruši i sravni sa zemljom, onda će to bogami da urade sami Srbi. Ako ne umemo da radimo, umemo da rušimo.

Krvava i strašna beogradska istorija zapamtiće tako da je sve počelo u noći 25. aprila 2016. godine nove ere, kad su nepoznati neki neimari sa fantomkama na glavama i palicama u rukama posedali u bagere i porušili nekoliko privatnih udžerica u Hercegovačkoj ulici, u srcu Savamale. Tako je – bukvalno preko noći, dok pošteni svet spava – započelo poslednje, četrdeset peto razaranje Beograda. Sledećih godina savska obala biće temeljito raščišćena od svake istorije i svakog pojedinačnog urbanog pamćenja Beograda, i na tome mestu niknuće velebni Belgrejd Voterfront, deformisana urbanistička mutacija iz vanbračne veze arapskih para i srpske pameti.

U senci čudovišnog projekta na obali Save, nešto manje arapski investitori krenuli su u poslednju fazu kapilarnog ubijanja i sravnjivanja grada, pre svega na Vračaru, uspavanom ostrvu građanskog, tihog i senovitog Beograda: nakon što su godinama preko noći nestajale stare, skromne jednospratnice, poslednji ostaci romantičnog predratnog grada, a na njihovu mestu poput betonskog korova nicala besprizorna generička ljudska skladišta boje breskve, sad su na red za rušenje došli i ozbiljniji objekti, dvospratne i trospratne klasicističke palate i oronule vile izumrle beogradske aristokratije, redom oslobađane birokratske spomeničko-kulturne zaštite i prepuštane gladnim bagerima novih varvara. Vračar kakvoga ste poznavali više ne postoji: to je danas tesna i tužna betonsko-stakleno-niklovana palanka iz vlažnih snova srpske dijaspore sa nemačkih bauštela, onakva kakvu su sanjali negde u rodnoj južnoj Srbiji, a dosanjali usred Beograda.

Ovih se dana pristojni Beograd digao tako na stražnje noge zbog najnovijih investitorskih poduhvata, rušenja celog jednog vračarskog bloka između između Trga Slavija i parka Manjež, gde je srpski fudbaler iz dijaspore Dejan Stanković naumio da gradi nešto što je nazvao King’s Circle Residences, ili kako već srpska dijaspora imenuje svoje vlažne snove, te planova za širenje Beograda na vodi i konačnu likvidaciju Beogradskog velesajma, sa sve slavnom Halom 1 i veličanstvenom stotinudevetmetarskom kupolom, nekad najvećom na svetu, pa i dan danas – ili barem još neko vreme – najvećom svetskom kupolom od prenapregnutog betona.

Ruše Manjež i Velesajam?! Dobro jutro, Beograde, kako si spavao? Svašta se, naime, dogodilo prethodne noći.

Istovremeno kad su čuli za planove sa Kura’c Palac Residences i beogradskim Velesajmom, uspavani su Beograđani nakon punih sedam godina saznali i ko je stajao iza onog misterioznog noćnog rušenja na Savamali. “Sa ponosom vam saopštavam: ja sam bio čovek koji je doneo odluku da se ruše protivpravne udžerice i da se gradi Beograd na vodi. Ja, negativno rođen, otac kriminalaca, brat kriminalca, zlikovac i zločinac, fašista, radikalski nepomenik. Ja!”, sarkastično se tako nedavno pohvalio srpski despot Aleksandar Vučić, isti onaj koji je te 2016. javno govorio kako nema pojma ko je rušio u Savamali, nazivajući nepoznate varvare, citiram, “kompletnim idiotima”. “A kompletni idioti”, objasnio je despot Vučić sedam godina kasnije, “oni su koji me nisu poslušali, pa su to sve srušili usred bela dana, umesto da mene pozovu da vozim buldožer, da sve srušim i napravimo grad u gradu i ponos nacije!”

Istorija za to vreme gleda Vučića kako se kurči i palči, teško odolevajući utisku da ga je negde već videla. I zaista, setila se. Bio je to on: ujahao je u grad sa ambicijom da suspenduje sve državne institucije, eliminiše opoziciju i svu političku vlast koncentriše u svojim rukama, pa nakon svega sagradi novi Grad kao spomenik svojoj slavi, sa veličanstvenom Zlatnom Palatom i tridesetmetarskim kipom sopstvenog sebe. Da, nije više bilo nikakve sumnje. “Sa ponosom vam saopštavam: ja sam čovek koji je doneo odluku da se ruše protivpravne udžerice i da se gradi Zlatna palata! Ja, negativno rođen, poslednji potomak julijevsko-klaudijevske loze, sin kriminalca Gneja Domicija, nećak kriminalca Klaudija, zlikovac i zločinac, ja!”, jednako se, eto, onomad kurčio i palčio Lucije Domicije, istoriji nešto poznatiji kao Neron, rimski despot koji je suspendovao Senat, eliminisao opoziciju i prigrabio apsolutnu vlat, pa u nameri da sagradi velebni Domus Aurea – nešto kao Rim na vodi – dao da se spale sirotinjske udžerice u Tibermali i poruši pola Večnog grada, gledajući onda veličanstveni oganj i svirajući na liri glasovitu epski evergrin “Iliupersis”, odnosno “Razaranje Beograda”.

Da, pardon, “Razaranje Troje”.

Iza Lucija Domicija, kako znamo, u Rimu je ipak ostalo nešto kuća i zgrada. Iza Nerona Vučića, pak – da skratim istoriju Beograda – neće ostati ništa starije od mandata Srpske napredne stranke: samo “ponos nacije”, lepši i stariji Beograd. Šta god značilo to “lepši”, i šta još godije značilo ono “stariji”. Četrdeset peto razaranje Beograda, sad je već izvesno, neće biti aljkavo kao prethodna četrdeset četiri, iza kojih su neshvatljivim nemarom osvajača ostajale čak i oronule udžerice austrijskih urbanista. Danas – ili barem još neko vreme – oronula udžerica austrijskog urbanista u Ulici cara Dušana broj 10 nije samo podsetnik na mračno doba kad je Beogradom vladao tuđin, već i podsetnik na mračno doba kad je u Beogradom vladao urbanizam.

Da se nikad više ne ponovi.

Novosti