ENG
Prošla je bura, stišale se strasti
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
Povezani članci
Foto. Mark Yuill
I prođe taj dan i uveče kad su ispraznili sve glasačke kutije u Srbiji i spakovali ih negde da čekaju neke sledeće izbore, izbrojali su da je jedna stranka osvojila svu moć u zemlji. Može sama da se igra. Nije joj niko potreban. Sledećeg dana bio sam posle nekoliko vekova ponosan na svoj narod. Sve mi je izgledalo lepše. Svi su mi se smeškali. Nije mi smetao ni komšija iza mene u samoposluzi koji mi je nabio korpu u bubreg. I deca su vrištala simpatično. I motorista koji me je oborio na pešačkom prelazu bio mi je neobično drag. Grad mi je posle strašno mnogo godina izgledao divno
Piše: Čedomir Petrović, e-novine
Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju –
U njima nema ni sile ni vlasti.
Aleksa Šantić “Jesen”
Kako ume ovaj narod da te iznenadi, to je za ne poverovati. I prijatno, ali mnogo više neprijatno. Dođu vremena kad bih ga se odrekao… i javno, preko novina. Ih, što se ne rodih u nekoj drugoj zemlji. Pa, me uhvati neka tuga, padnem u depresiju, što bi rekli naši seljaci „ko šljiva u govno“. Svi mi na ulici ružni, prljavi i zli. Gledaju te ispod oka. U redu u samoposluzi ovi iza guraju, udaraju onim korpama, hoće preko glave da dođu do blagajne. Jedan na ulici pljune, drugi se ishrakne. Lete ljudi ulicama, na bačenim korama od banana. Urlaju u mobilne telefone. Mladenovaaaaac… Mladenovaaaaac… Živanaaaaaa, oj Živanaaaaaa… je l’ me čuješ, bre? Priđem mu i učtivo kažem – Gospodine, vidite onu banderu, popnite se na nju. Možda se i vidi Mladenovac u daljini, ali ako možete još glasnije da zarlaučete, siguran sam da će vas Živana čuti i bez mobilnog i možete uštedeti impulse i novac, a i na deset metara od vas je operaciona sala. Možda neko umire tamo i sumnjam da bi voleo da mu poslednje reči koje čuje u životu, budu: Živanaaaaaa! Je l’ me čuješ, bre?
Uđeš u prodavnicu i počneš da skačeš od sreće ako ti prodavačica odgovori na tvoje Dobar dan. U prolazu čuješ razne varijante srpskog jezika. Neke i malo teže razumeš. Opet počnem da žalim za dalekim krajevima sveta i da se zanosim egzotičnim putovanjima, kao što bi rekao naš seljak „zanosiš se k’o muda u kosidbu“. Ima naš seljak, ima tih slikovitih i umnih rečenica za mnoge situacije. Onda sada pred izbore, hoće neki da posvađaju đake, studente, radnike, seljake i poštenu inteligenciju. Kao ovi su „ljakse“! Ovi tamnoputiji su „ganci“! Svašta! Ovi što mnogo upotrebljavaju strane reči dok govore, pa mnogo citiraju razne književnike, naučnike i filosofe, na kraju nikad ne saznaš kakvo je njihovo lično mišljenje i da li ga uopšte imaju. Oni koji ne moraju videti, ali moraju biti viđeni. Oni koji se druže strogo međusobno. Žene se i udaju međusobno. Razgovaraju samo međusobno. Hvale se i dele nagrade samo međusobno. Ne propuštaju javne i kulturne događaje. Na koktelima piju iz onih duguljastih čaša u koje ne može da stane piće ni da ovlažiš jezik. Jedu one male sendviče što ne mogu ni na zub da stanu. To je ta poštena inteligencija i nije lak njihov život. Tu se nađe uvek i poneki političar i poneki veliki kriminalac. Valjda je pljačka u toku i potreban mu je alibi.
Onda u poslednje vreme počinje da se pojavljuje meso. Tela. Sise ogromne. Sevaju guzovi na sve strane. Usta napumpana na pet ampera. Pevačice, foto modeli, treća smena iz picinog parka, plesačice sa šipkom i bez nje. Ali, rade pošteno. Ne dižu glavu od posla. Mešaj, mešaj da ne zagori. Počinju da se mešaju sa inteligencijom i hoće da se infiltriraju u nju. Uljezi počinju da im kvare njihov do sada skladan i hermetičan intelektualni život. Polako ali sigurno osvajaju sve medije. Tabloide pa i ostale „ozbiljne“ novine. Gubi se sa naslovnih strana naša „elita“ i vlast počinje da gubi trku. Više voli narod da vidi golu pevačicu nego obučenog političara. Šta će biti u budućnosti, videćemo.
Đaci i studenti uče i merkaju u koje će strane zemlje da kidnu. Radnička klasa se pogubila kroz privatizacije i krađe fabrika i preduzeća. Ostao još samo seljak. Ruke mu grube. Lice izborano od sunca i mraza. Ima dva-tri zuba u glavi. Sva sreća te retko koji lingvista navraća u naša sela, jer kad bi čuo kako govore naše seljanke i seljaci istog momenta bi ga udarila kap. Nepotrebno mlataraju rukama. Razloga mnogo. Zaboravio grad selo. Sete se sela i rođaka samo kad dođe vikend ili neko klanje svinja, da odu i da se ožderu, napiju i natrpaju u auto i na auto sve što stignu.
I sete se neki da su se ovde rodili i odavde pošli u svet. Neki ne pamte. Bilo je to davno i kratko. I onda kažu – idemo na izbore! Počinju stranke da obilaze neobilaženo. Zaobilaze nerešivo. Zbunjuju narod koji je i ovako zbunjen. Pričaju mu svašta, a u stvari ništa. Obećavaju mu Carstvo nebesko, a oni bi ovaj njihov, običan, jedan jedini život koji imaju. Samo bi da se vrati ono vreme kad su živeli od svog rada.
Mnogo je različita ova zemlja i ljudi u njoj. Razlike su nepremostive. Kako shvatiti Evropu i Uniju? Kako samostalno Kosovo? Kako i Kosovo i Evropa zajedno? Možda sa Evropom u Kosovo ili bez Evrope u Kosovo? Da li Kosovo u Evropu, ili možda… ne znam? Onda, ko je taj ko će uhapsiti nedodirljive i osuditi na zaslužene kazne one koji načiniše najveći greh i pokradoše „svoj“ narod i „svoju“ zemlju.
Legnu uveče muž i žena negde u Srbiji. Bili na mitinzima mnogih stranaka. Sve im se smutilo u glavi. Ko laže, a ko krade. Šta još mogu da nam ukradu? Gde si sakrila onih poslednjih 500 eura? Ko može nama pomoći?
I zaspa Srbija tu noć pred izbore. I spava i sanja. Svako sanja ono što bi voleo da ima, a nema. Sanjaju i sve parole koje im se smutiše u glavi… „Zaokret“, „Pokret“, „Okret“, „Prelet“, „Sa nama do kraja“, „Pobeda do jaja“, „Kradi i ne radi“, „Daj glas nama, inače će te pojede tama“… Trza se Srbija i preznojava. Za koga da glasa? Koji broj zaokružiti?
I prođe taj dan i uveče kad su ispraznili sve glasačke kutije u Srbiji i spakovali ih negde da čekaju neke sledeće izbore, izbrojali su da je jedna stranka osvojila svu moć u zemlji. Može sama da se igra. Nije joj niko potreban.
Sledećeg dana bio sam posle nekoliko vekova ponosan na svoj narod. Sve mi je izgledalo lepše. Svi su mi se smeškali. Nije mi smetao ni komšija iza mene u samoposluzi koji mi je nabio korpu u bubreg. I deca su vrištala simpatično. I motorista koji me je oborio na pešačkom prelazu bio mi je neobično drag. Grad mi je posle strašno mnogo godina izgledao divno. I rupe na ulicama i malter sa krova kuće koji me umalo nije ubio. Sve je odavalo neku sreću i nadu.
Kažu pola Srbije je glasalo za pobednike, a druga polovina nije glasala. Slušao sam noćas krišom radio Moskvu i tamo su javili da ova polovina koja nije glasala, da je to apstinirala naša srpska elita iliti „cvet našeg društva“. Nešto mi je to cveće dosta propalo i uvelo i po mirisu rekao bih da tu više preovladavaju smrdljevak, gologuz i ostalo plemenito cveće.
Desilo se nejedinstvo đaka, studenata, radnika, seljaka i „nepoštene“ inteligencije. Kažem „nepoštene“, jer su kao deca crtali na izbornim listićima Čiča Glišu! Podetinjili. Neki su crtali Ljubu trubu, neko Peru pešaka, neko Daru Nijagaru… Pisali su i ružne reči. Igrali su se.
A, bilo je i onih koji su smatrali da im možda život, ne njihov, već njihove dece, zavisi od ovog glasanja. Njihove igre su grube. Igraju se kako da prežive do sledeće plate ili penzije. Šta će i da li će jesti danas? Kako kupiti deci cipele? Kako promeniti crepove na krovu, da ne skupljaju u kantama vodu? Da li će samo jednom nedeljno imati meso na stolu? Noću iz šume doneti suve grane da se ne posmrzavaju zimi. Kaže opet srpski seljak „Sirotinjo i bogu si teška“. Čudne su njihove igre…
Ipak je ovo veliki narod, kad je uspeo da preživi sve ove katastrofične društvene, političke i socijalne razlike, da ne govorimo o kulturi i obrazovanju, bilo bi isuviše perverzno.
A naš najveći uspeh je taj što smo uspeli da istrpimo i preživimo sami sebe. Bar do sada.
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
