Priča o Nemanji antineimaru

Povezani članci

• Djelo koje je jednu generaciju učinilo besmrtnom
• Pakao siromaštva
• Vukovarski poučak: „Za dom i svinjokolju spremni“
• Goran Pandža: Osoba kojoj vjerujem – Ivo Miro Čović
• Interpol: Stanje najviše pripravnosti zbog moguće odmazde
• Cafe Nostalgija: Kao svijeće na vjetru

Zbunila je ta priča o njemu dobar deo Balkanskog poluostrva, a kako on gradi i ruši je izazvalo revolt – no on i ne haje za to.

To o zidanju crkava i džamija te gradova i zadužbina je za dobro spasenje duše, nacije i vere no ovaj je zaista preterao. Mučimo se za zapisom o Nemanji-Emiru i njegovim zadužbinama-emiratima i tek – neka to bude neka uteha – nešto da zabeležimo. Govorio nam je pokojni M. Đilas jednom negde kod Male Madere – tu kafanu Srblji danas zovu kod Mrtvoga Turčina – da to s verom na Balkanu nije baš komplikovano: „Moji Crnogorci kažu da nije sigurno u kojoj ćeš vjeri umrijeti“. A godinama su nam bušili lobanje onom mišlju – i nije neka misao! da je poturica gori od Turčina, a tom lobotomijom nam i dalje muke zadaje Amfilohije mitropolit crnogorski. A tek se ne zna da li su posrbice gori od – tu zastajemo zbunjeni. Slavni reditelj filmski se zove te Emir te Nemanja i još nismo sigurni – sigurno je jedno da on više ruši nego što gradi, a i ono što hoće da sagradi muka je svima od toga. I u Bosni i u Srbiji. On hoće da RS u BiH ovekoveči i u tome mu logistiku pružaju D. Ćosić i Irinej patrijarh srpski. Prvi kaže da je RS „najveća srpska pobeda u XX veku“, a drugi da je to „najmlađa srpska država“. Neka im bude. Po veri. I po volji ugodnika M. Dodika koji je kažu čitao nešto o I. Andriću i njegovom poreklu, imenu i delu njegovom – nismo sigurni da je čitao i onaj glasoviti Memorandum o sređivanju etničkih prilika na Balkanu što kao da ga je potpisao sa akademikom V. Č.

O tome nećemo – ovde je muka s ovim graditeljem koji ruši i razara u Bosni sve što stigne, zarad kamenja koje mu je nužno za dizanje nekog grada na Drini – panika je u Bosni.

Sve što je nekada sagradio okupator – kaže Nemanja – treba rušiti i kamen navući da se gradi neki Grad na gori da slavu pronosi dične RS i vaskolikoga srpstva. Panika je i u kićenom Sremu. Na obroncima lepe Fruške Gore stoji Krušedol, a na Savi Kupinovo, poslednja prestonica nezavisne države srpske. To su zadužbine majke Angeline, odnosno jedne Šiptarke iz Elbasana koja nam je bila priznati vladar. Udata je bila za slepog Stefana Brankovića i imala je državu sa svim elementima međunarodnog suvereniteta onovremeno mogućeg. A bila je Šiptarka iz kuće Arijanita. Strankinja dakle, a vladarka naša, jer muž je bio slep i ona je vodila državne poslove. Zar sada sve to do Krušedola rušiti i tako redom. Zarad kamenja i sujete nečije, kome je doktor K. obezbedio mesto nekakvog novog Rada Neimara. A Bosni su austrougarski okupatori obezbedili civilizacijski iskorak i opstanak – da njih nije bilo, bila bi raščerečena. Uostalom, aneksiju iz 1908. Vlada Kraljevine Srbije je zvanično priznala izjavom ministra M. Milovanovića, u kojoj stoji kako aneksija „nimalo nije protivna srpskim nacionalnim interesima“. U tim davnim vremenima imali smo i patrijarha SPC s čalmom na glavi, koga je postavio sam Sultan svojim beratom i tako dalje. Rođak je M. Paše Sokolovića i zapamćen je i kao graditelj i mudar vođa.

Kako je ovaj Nemanja rušitelj razumeo istoriju, trebalo bi da oni u Sarajevu sruše sve crkve, i katoličke i pravoslavne – i svi da sruše sve.

I najzad da spalimo sve sem Miroslavljevog jevanđelja – kako je predlagao D. Ćosić, ali i ono nam se ne bi sačuvalo da nije bilo te bogumilsko-babunske Bosne i strine S. Save odnosno žene kneza Miroslava koja nije rušila nego je gradila i pisala. Zajedno sa drugima i drugačijima. Uzalud je govoriti ovom Nemanji-Emiru o tome, jer je to isto što i so sejati i čekati da nikne. Mutno je ovo vreme, posebno nakon razorenja nesrećne Bosne i sluđivanja još nesrećnije Srbije. Ova megalomanija nam neće dobra doneti, jer zlo dobra „donijeti neće“ kako kaže pevač u epskoj pesmi. Gradi Emir-Nemanja svoje kič-Gradove i ruši, a rušenjem se nikad ništa sagradilo nije. A da je makar nešto iz I. Andrića pročitao, ne bi mu ovo padalo na pamet, jer su i okupatori ostavili nešto što je kulturna baština Srbije i Bosne i svega sveta vaskolikoga. Stoji sam na putu onaj Andrićev junak – Mustafa M – nagledao se kič-neimara i rušitelja i ratovođa, svi su ga napustili i on setno razmišlja nad glupošću ljudskom. Svet je ovaj pun gnusobe, gada i jada „i vašega rišćanskoga i našega muhamedanskoga“. On zna da kamen pamti više od čoveka, da čuva sećanja i baštinu – a ovaj razara Hercegovinu i Bosnu i Srbiju u svom zamahu taštine i nacionalističkog gneva.

Nesrećni anti-neimar razara i sebe i ono što je filmom bio stvorio.

On zato to i čini i ne haje mnogo ni za koga, jer su mu tako rekli ideolozi i proroci nacionalni.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net