Presuda Stanišiću, Simatoviću i državi Srbiji

Povezani članci

• Moramo prekinuti robovanje začaranom krugu nasilja
• Da ne bi demo(n)kratije, ne bih nosio kravate
• Oliver Frljić: Hrvatska se nikada nije detuđmanizirala
• Hapšenje Muharema Hindića – policijski izazov nenasilju
• Samo sam planirao atentat na sebe
• Intervju – Snježana Kordić: Radikalni nacionalisti su na vodećim pozicijama

Foto: EPA-EFE / Jovica Stanišić i Frenki Simatović

Presuda praktično dokazuje da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, Srbija je odgovorna za međunarodni zločin. I ne samo to. Jovica Stanišić i Frenki Simatović su proglašeni krivim i za streljanje zarobljenih srebreničkih Bošnjaka u Trnovu koje su izvršili Škorpioni pod komandom Slobodana Medića. Snimak streljanja bošnjačkih dečaka prikazan je na jednoj srpskoj televiziji 2005. godine. Pravosnažna presuda pokazala je da je država Srbija direktno učestvovala u genocidu u Srebrenici.

Piše: Tomislav Marković

Suđenje bivšim šefovima Miloševićeve Službe državne bezbednosti (SDB) Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću najzad je završeno. Međunarodni rezidualni mehanizam (za krivične sudove u Hagu izrekao je 31. maja pravosnažnu presudu kojom su Stanišić i Simatović osuđeni na po 15 godina zatvora. Pre dve godine, prvostepenom presudom bili su osuđeni na po 12 godina robije, i to samo za zločine počinjene u Bosanskom Šamcu 1992. godine. Žalbeno veće odbacilo je sve žalbe odbrane, a delimično usvojilo većinu žalbi tužilaštva.

Pravosnažnom presudom zločinački dvojac je proglašen krivim za učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je za cilj imao nasilno uklanjanje nesrpskog stanovništva tokom čitavog rata u Bosni i Hercegovini. Osuđeni su i za zločine počinjene u još pet opština u Bosni i Hercegovini, te jednoj opštini u Hrvatskoj, konkretno: Bijeljini, Zvorniku, Doboju, Trnovu, Bosanskom Šamcu i Sanskom Mostu. Stanišićevi i Simatovićevi zločini obuhvataju ubistva, progon, deportaciju i prisilno premeštanje nesrpskog stanovništva, a koje su u tokom ratova devedesetih počinili pripadnici specijalnih jedinica koje je SDB osnovala i logistički pomagala.

Među tim policijskim i paravojnim jedinicama nalaze se i Jedinica za specijalne operacije, JSO, poznata i pod imenom Crvene beretke, kao i Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana. Predsedavajuća petočlanog Apelacionog veća Graciela Gatti Santana rekla je da je Tužilaštvo eliminisalo svaku sumnju da je SDB plaćala ljude koji su vodili Srpsku dobrovoljačku gardu, isplaćivala značajne iznose novca i da su Stanišić i Simatović bili odgovorni za te isplate. Država Srbija bogato je nagrađivala svoje koljače koje je prethodno okupila, organizovala, naoružala i poslala preko granice da ubijaju, progone i pljačkaju nevine ljude samo zato što nisu Srbi.

Dok u regionu mediji opširno izveštavaju o presudi i podsećaju na zločine rukovodilaca Službe, u Srbiji se o tome piše i govori rutinski, šturo, kao i nekoj uobičajenoj temi. A reč je o istorijskom događaju. Stanišić je bio glavni Miloševićev čovek za specijalne operacije, pogotovo ratne, a Simatović, kao njegov zamenik, bio je glavni operativac na terenu. Formirali su, naoružali, plaćali i kontrolisali čitavu hrpu takozvanih paravojnih formacija koje u slali u BiH i Hrvatsku da žare i pale, uključujući tu i Tigrove, Knindže, Pantere i Škorpione. Što znači da te jedinice nisu bile samostalne, već da su ubijale i satirale po direktnim naređenjima vrha srpske države.

Presuda praktično dokazuje da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, Srbija je odgovorna za međunarodni zločin. I ne samo to. Jovica Stanišić i Frenki Simatović su proglašeni krivim i za streljanje zarobljenih srebreničkih Bošnjaka u Trnovu koje su izvršili Škorpioni pod komandom Slobodana Medića. Snimak streljanja bošnjačkih dečaka prikazan je na jednoj srpskoj televiziji 2005. godine. Pravosnažna presuda pokazala je da je država Srbija direktno učestvovala u genocidu u Srebrenici.

Medić je u Srbiji osuđen na 20 godina zatvora za ovaj zločin, kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Zatvorske vlasti su ga pustile na vikend 2013. godine, zbog “dobrog vladanja”. Realno, oficijelna Srbija smatra dobrim vladanjem i Medićeve streljačke aktivnosti u Trnovu, kao i sve druge zločinačke akcije. Na tom slobodnom vikendu Medić je s porodicom stradao u saobraćajnoj nesreći.

Presudom se potvrđuje i da je Bezbednosno-informativna agencija (kojom rukovodi JUL-ovac i putinovac Aleksandar Vulin), kao naslednica Službe državne bezbednosti – zločinačka organizacija. Nikada nije reformisana ili, daleko bilo, demontirana, nakon prvih pokušaja da se tu nešto sredi u Đinđićevo vreme, usledila je pobuna Crvenih beretki i povratak starih, proverenih kadrova na rukovodeća mesta. Kontinuitet sa zločinačkim režimom Slobodana Miloševića omogućio je Vojislav Koštunica, zajedno sa brojnim pomagačima. Ako ikada dođe do neke stvarne promene u Srbiji, biće baš mnogo posla.

Iza zločina, progona, etničkog čišćenja, silovanja, pljačke koje su vršile snage pod komandom Stanišića i Simatovića stajao je dobro osmišljen plan. Po tom planu trebalo je izbrisati nesrpsko stanovništvo kako bi se proširila srpska teritorija i stvorila Velika Srbija. Plan i program za takvo zločinačko delovanje stvoreni su u intelektualnim krugovima, kao i ideologija koja osmišljava i opravdava zločinstva. Presuda ne govori o tome, ali uzročno-posledična veza je očigledna. Stanišić i Simatović nisu bili slobodni strelci, prvi je bio načelnik SDB-a, a drugi njegov zamenik – obojica su radila po direktnim naređenjima gospodara života i smrti Slobodana Miloševića. A Milošević je sprovodio velikosrpsku ideologiju u delo, preuzetu od naci-inteligencije.

Jedinice pod kontrolom države Srbije činile su stravične zločine po Bosni i Hercegovini, pripadnici jedne od tih jedinica učestvovali su u genocidu. Providni izgovori o “Srbiji koja nije bila u ratu” definitivno su pali u vodu. Ratni pohodi, agresija, zločini i svi ostali užasi organizovani su iz Beograda. Tu nije bilo improvizacije ni slučajnosti, sve je dobro osmišljeno, isplanirano, raspoređeno. Slobodan Milošević se formalno izvukao, preminuo je pre okončanja suđenja, ali je presuda Jovici i Frenkiju pogodila i njega, makar posthumno.

Za jezive scene koje je Ron Haviv uspeo da zabeleži na fotografijama u Bijeljini odgovorni su Stanišić, Simatović, njihov gazda Milošević i država Srbija. A neke veze s tim nepojmljivim zlom imaju i milioni birača koji su glasali za Miloševića i Šešelja. Kad smo već kod Havivovih fotografija, posebno one na kojoj srpski paramilitarac udara mrtvo telo Tife Šabanović na pločniku, možda je vreme da se zapitamo: Šta li radi DJ Max?

Nastupa li redovno po beogradskim klubovima? Možda učestvuje i na protestima protiv nasilja, ko zna? Ko može da mu zabrani, slobodan je čovek. Ili će biti na onim drugim, za odbranu Kosova? Ili prosto živi mirno, van domašaja javnosti, prisećajući se sa nostalgijom burne prošlosti, kad je čovek mogao mirno da ode u dobrovoljce i da čini s drugim ljudima šta god mu je zločinačka volja? Šta li rade osumnjičeni za ratne zločine čiji predmeti skupljaju prašinu po fiokama Tužilaštva za ratne zločine? Spavaju li i oni mirno? Takvih predmeta inače ima 2.500, a osumnjičenih za zločine oko 6.000, od kojih su mnogo bili pod komandom Jovice i Frenkija. Toliko o suočavanju s prošlošću i tranzicionoj pravdi.

U prvostepenoj presudi na mnogo mesta pominju se dobrovoljci Srpske radikalne stranke koje su Stanišić i Simatović raspoređivali po raznim paravojnim jedinicama, slali ih na vojno strelište u Bubanj Potoku da vežbaju gađanje i spremaju se za odlazak u pokolje, u palež i grabež. Vest o presudi državnim funkcionerima stiže u Srbiju kojom apsolutno vlada jedan drugi Šešeljev dobrovoljac, Aleksandar Vučić. Doduše, ovaj spada u drugu vrstu dobrovoljaca, on se nije prijavio da bude izvođač radova, već je karijeru započeo u političkom krilu udruženog zločinačkog poduhvata. Najvažnija je dobra podela rada.

Pobunjeni građani već nedeljama protestuju protiv nasilja, protiv agresije Vučićevog režima koja je prožela čitavo društvo. Iz Haga je stigla iznenadna pomoć, tamo su rodonačelnike i operativce nasilja osudili na robiju i strpali iza rešetaka. Ukoliko srpsko društvo zaista misli da se oslobodi nasilja, presuda koja direktno dovodi u vezu Srbiju sa ratom u Hrvatskoj i BiH, sa ratnim zločinima i genocidom – savršena je prilika da se bar započne ozbiljna debata o korenima zla i nasilja, o sistemu koji su devedesetih, između ostalih, uspostavljali i Stanišić i Simatović.

Dobro, nama savršene prilike služe tome da ih propustimo, pa će tako najverovatnije biti i sa ovom. Koga briga za neke tamo istorijske presude u Hagu, za čelnike Miloševićeve zločinačke Službe, za paravojne formacije, za 130.00 mrtvih, ko zna koliko ranjenih, milione raseljenih? Nikada nam nije bilo žao nikoga. Nama je izgleda svaka vrsta nasilja neprihvatljiva, osim kad srpske policijske, vojne i paravojne formacije krstare naokolo i ubijaju pripadnike drugih nacija. Mislim, većinskim nama. Ako nije tako, neka me većina demantuje.

Zato nije ni čudo što nam na protestu protiv nasilja govore glumice koje se rugaju Volodimiru Zelenskom, navijaju za Putina i učestvuju u kremaljskoj propagandi. Dok ruska zločinačka armada ubija civile po Ukrajini i uništava sve pred sobom, baš kao što su to onomad činili Jovičini i Frenkijevi zločinci. A ruske i srpske zlikovce spaja čak i vrlo slična ideologija, iste su to priče za opravdanje zla i nasilja. Izgleda da ruska agresija na Ukrajinu nije nasilje, kao što to nisu bili ni pohodi Miloševićevih ubica na Hrvatsku, Bosnu i Kosovo. Dobro je nama kako smo zaslužili.