Preigrali se

Izdvajamo

• Na lokalnom planu, naravno, priča ne ostaje na Dodiku. Zajedno s Izetbegovićem i Čovićem 5. avgusta potpisan je tzv. sporazum u kojem stoji da sve ovo, od NATO-a do Vijeća ministara i mnogo čega drugog treba da se dogovori, deblokira i profunkcionira u trideset narednih dana, od tada. Zapelo je, evo mnogo prije tih 30 dana. Čak i uprkos pritiscima raznih igrača sa strane, do direktnih ubjeđivanja »uživo« od ambasadora SAD-a i Velike Britanije. Svi su kobajagi pritiskivali, a on se kobajagi opirao. Zaključak je ovakav kakav je. Naivni čekaju 5. septembar i drhte da će Dodo napraviti haos, a Komšić, Džaferović, Čović i Izetbegović će lomiti prste od očaja. Priča je, na sreću, postajala godinama malo po malo prepoznavana i sada je vrlo blizu potpunom demistificiranju.

Povezani članci

• Dragan Markovina: Buđenje akademske svijesti
• Krivi su i Alija i Enes
• UKS vs Basara: Nacionalšovinisti i dalje u sedlu
• Na desno ravnajs!
• Odlazak ikone Mostara i muzičke legende: Umro Ilijaz Delić
• PETROVCI

Svi oni zajedno, iz ovih ili onih razloga, čuvaju jedan drugoga u tom interesnom teatru ne dajući nikome da padne. Ako jedan poklekne, pada cijeli sistem kojim se svijet u BiH – doduše uz njihov vlastiti mazohistički pristanak – muze od rata do danas. Jer, gdje bi to Dodik kada bi kojim slučajem i razvalio BiH i RS unutar nje? Gdje bi to imao svoju »državu« kakvu ima sada. Gdje bi Bakir i Dragan, njegovi istinski jarani u podjeli interesa imali više nego što imaju danas? U kojoj bi to »Bosni« na dvadesetak i kusur posto teritorije od ovoga danas Bakir mogao stopama svog oca. Misli li on doista da će ga Erdogan kojem je Alija dao »Bosnu u amanet« zajedno sa sinom, čuvati kao zjenicu oka svog, pa i »bratski« po njihovom. Ne zna sultan danas ni šta će sa sobom u okruženju koje ga stišće iznutra i spolja, a ne šta bi sa Bakirom.

Na kraju kolumne minule subote otvorio sam kobajagi dilemu da li su tzv. lideri Bosne i Hercegovine ludi, zbunjeni ili opasni. Pokazalo se potom da nisu ni ludi, ni zbunjeni. Hoće li se pokazati u konačnici da su opasni za sve oko sebe – vidjet će se narednog mjeseca. Tako su, naime, sami odlučili. Zašto?

Za one koji baš ne prate pažljivo evo usputnih objašnjenja, naravno istrgnutih iz ogromnog BiH košmara. I unaokolo. Ukratko, za minuli utorak, 20. avgust, bilo je predviđeno da tročlano Predsjedništvo BiH (Ž. Komšić, Š. Džaferović i M. Dodik) glasanjem usvoji ili ne jedan rutinski i tehnički »papir« koji se zove »Godišnji nacionalni program za BiH« (ANP) što je obaveza svake države koja je potpisala »Akcioni plan za članstvo u NATO« (MAP). I uz jedno i uz drugo, ulazak ove države u taj tamo NATO – koji inače izlazi iz sebe samog svako malo (ne)znajući ni gdje je pošao, a gdje došao pa se zato opet vraća kući – skoro pa je stvar nekih budućih generacija ali, tako je kako je. Pod tačkom dva, Predsjedništvo bi odlučilo da nakon devet mjeseci od izbora, da ili ne zeleno svjetlo za imenovanje mandatara za sastav Vijeća ministara (u normalnim državama to je vlada). Time bi se »deblokirao proces« za političare ugodnog bezvlašća u neradu i urednim platama tzv. tehničkog mandata. Ali, to je sada manje važno.

Dakle, jedan od trojice (Dodik) kazivao je unaokolo uoči sjednice na sav glas da neće pristati na onaj ANP-a i njegovo slanje u Bruxelles ne bi li se BiH odmakla od »procesu pristupanja« Alijansi. On i Vučić su »neutralni«. Dvojica drugih (Komšić i Džaferović) kazali su da će glasati za to, a ako Dodik neće, onda oni neće pristati na imenovanje onog mandatara koji je ovaj put Dodikov čovjek.

Oni što su još uvijek koliko-toliko prisebni promatrači zbivanja u BiH zabrinuli se nad rezultatom glasanju »lidera« očekujući crni dim iz Predsjedništva. Bilo je, doduše, i slutnji prema kojima će se Dodo, po oprobanom maniru, u sekund do dvanaest predomisliti uz ovacije »međunarodne zajednice« i konstatacije: »vidite da on nije negativac kakvim ga predstavljaju…« Iznenađenje je bilo ali druge vrste. Sva trojica – pojavi se vijest u utorak oko podne – odlučila da skinu s dnevnog reda i glasanje za ANP, i ono o mandataru. Objašnjenje pomalo srceparajuće. Njih dvojica rekla: Znali smo da on neće, a nismo htjeli da stvaramo nove razdore, nastavljamo sa ubjeđivanjem dok se ne usaglasimo, pa neka traje koliko traje… On: Ne znam šta su ovim htjeli, ali ja ni u snu neću pristati na potpis ni u kakvoj verziji tog papira za koji ne znam ni ko ga je pisao, ni ko odobrio ni šta to znači… Veli Dodik dalje, da su glasali za, on bi potegao »nacionalni interes« u Skupštini Republike Srpske, pa tako do Ustavnog suda…U slobodnom prevodu, ANP doviđenja. BiH tako na putu prema NATO-u neće biti ni na startu.

Krenulo onda Dodika slavodobitno po medijima. Te »BiH nije ni zaslužila da postoji«, »ovo je prostor za tri države«, BiH je »neželjena od strane dva naroda« itd.itd. I dalje, ako ništa ne bude do tog 5. septembra oni će u RS da vide šta će, kako i kuda… Kažu naivni, eto ona dvojica mu pružila ruku, a on ovako. Utom – kakve li koincidencije – baš sada odjednom iskoči odnekud i Miro Kovač, predsjednik Odbora za vanjsku politiku Hrvatskog Sabora, s lamentiranjima o Bosni i Hercegovini da se ugleda na Belgiju i njen model s tri regiona za tri konstitutivna naroda, uz sve one detalje o parlamentima, vladama, pravima, jednakopravnostima itd.

Naravno, uz ozbiljnu diplomatsku napomenu o onome što je odavno svima poznato, da se »Hrvatska ne želi miješati u unutrašnje stvari BiH«, ali će samo »biti još više angažirani oko Bosne i Hercegovine…« Novina je, valjda ovo »oko«, pošto su »unutra« već duboko. No, u datim okolnostima teško da je gospodin Kovač na sebe ovim skrenuo posebnu pažnju. Znamo, evo, šta su izbori bivši i budući.

Sve je ovo, eto, moglo ostati na nivou domaćih zbunjenosti, iznenađenja, straha i razočarenja da ovolika količina političkih pasjaluka, nepoštivanja elementarne pameti i kakve-takve logike nije počela da se polako prepoznaje u narodu. Sve su jasnije prepoznavani mehanizmi notornih prevara na koje, doduše, trezveni i raznim »pripadnostima« neostrašćeni ljudi ukazuju odavno.

U samom RS-u su, recimo, povodom Dodikovih »principijelnih prijetnji političkom Sarajevu da će vratiti sve nazad što je RS-u oteto od Daytona do danas«, ili »otkrića da su stranci krivi za sve…« ustanovili i prije sjednice Predsjedništva kako je ta cijela priča bila mantra iz njegovih usta: » Jer, kako kaže, »ako SNSD (Dodikova stranka) ne bude imao ministre u Vijeću ministara BiH i ne bude dio vlasti u zajedničkim institucijama države, pokrenut ćemo proces povratka nadležnosti Republike Srpske, koje su od Daytona oduzete entitetima i prenesene na nivo zajedničkih institucija…« Šta to, ovako kazano uz sve ostalo znači? Ako se formira vlast i SNSD (u međuvemenu dobije ozbiljnu konkurenciju kod kuće u SDS-u) dobije ministarske i direktorske pozicije, od »vraćanja nadležnosti« nema ništa. To ga neće zanimati. Zašto? Pa zato što ga zapravo ni RS ni njen položaj ne zanimaju mimo uporišta za njegovu vlast. Ne više samo u RS-u već i na prostoru BiH »koja nije ni zaslužila da postoji…« Naravno, Dodik nikada ne bi glasao da se ukinu institucije stvorene i uz njegovu podršku i saglasnost, od SIPE (Državna agencija za istrage i zaštitu), Suda i Tužilaštva BiH itd. Ovako, u pitanju je blef ne bi li prijetnjama privolio Izetbegovića i Čovića da mu daju ono što traži…

Na lokalnom planu, naravno, priča ne ostaje na Dodiku. Zajedno s Izetbegovićem i Čovićem 5. avgusta potpisan je tzv. sporazum u kojem stoji da sve ovo, od NATO-a do Vijeća ministara i mnogo čega drugog treba da se dogovori, deblokira i profunkcionira u trideset narednih dana, od tada. Zapelo je, evo mnogo prije tih 30 dana. Čak i uprkos pritiscima raznih igrača sa strane, do direktnih ubjeđivanja »uživo« od ambasadora SAD-a i Velike Britanije. Svi su kobajagi pritiskivali, a on se kobajagi opirao. Zaključak je ovakav kakav je. Naivni čekaju 5. septembar i drhte da će Dodo napraviti haos, a Komšić, Džaferović, Čović i Izetbegović će lomiti prste od očaja. Priča je, na sreću, postajala godinama malo po malo prepoznavana i sada je vrlo blizu potpunom demistificiranju.

Svi oni zajedno, iz ovih ili onih razloga, čuvaju jedan drugoga u tom interesnom teatru ne dajući nikome da padne. Ako jedan poklekne, pada cijeli sistem kojim se svijet u BiH – doduše uz njihov vlastiti mazohistički pristanak – muze od rata do danas. Jer, gdje bi to Dodik kada bi kojim slučajem i razvalio BiH i RS unutar nje? Gdje bi to imao svoju »državu« kakvu ima sada. Gdje bi Bakir i Dragan, njegovi istinski jarani u podjeli interesa imali više nego što imaju danas? U kojoj bi to »Bosni« na dvadesetak i kusur posto teritorije od ovoga danas Bakir mogao stopama svog oca. Misli li on doista da će ga Erdogan kojem je Alija dao »Bosnu u amanet« zajedno sa sinom, čuvati kao zjenicu oka svog, pa i »bratski« po njihovom. Ne zna sultan danas ni šta će sa sobom u okruženju koje ga stišće iznutra i spolja, a ne šta bi sa Bakirom.

I konačno, vjeruju li oni doista da će NATO s Amerikom odustati od Balkana koji im je veliki interes – neka pogledaju poruku Michaela Pompea Predsjedništvu BiH 8. januara ove godine o očekivanjima od BiH u planovima Washingtona i Alijanse – samo zato što se to ne sviđa nekom malom Dodiku na Balkanu. Uostalom, neka sačeka da vidi kako će se Trump i Putin dogovoriti o mnogo krupnijim pitanjima unutar kojih je i ovo, pa će bolje shvatili kao mali danas šta je politika velikih, a šta laž i zagrljaji dok tako treba. Kakva nacija i vjera u njih.

Tačno je da su ovdje svi za jednog i jedan za sve – iz pojedinačnih, vlastitih interesa. Otud je sve skupa riječ o pukom, zajedničkom pokušaju spašavanja »vojnika Dodika« poput onog u filmu o Rajanu. Jer ako njega ne spase, i njima se crno piše.

Razlika je u tome što ovo nije film. A oni nisu ni zbunjeni, ni ludi. Preigrali se.

Novi list