Pravi problem na Balkanu je religija

Povezani članci

• Produžen rok za prijave za Novinarsku nagradu
• SVE MANJE SNAGE ZA SISTEMSKU ZAŠTITU NEPRAVDE U RS: Kako David pobjeđuje Golijata!
• Kuščevićeva doktrina uredskog tuđmanizma
• Između 20 i 25 hiljada tona hemijskog otpada pod vedrim nebom kod Modriče
• Belgija i Luksemburg podržale stav Nizozemske da je koncept konstitutivnosti diskriminatoran
• Poniženima u BiH … pobuna (još) ne pada na pamet

Izveštavajući o tome kako je srpska vlada uhapsila masovnog ubicu, generala Ratka Mladića, New York Times je ovako opisao novonastalu političku situaciju: „Ključna pitanja ostaju bez odgovora. Ko je tačno štitio Mladića? Prozapadna vlada predsednika Borisa Tadića tvrdi da će obaviti istragu. Ta istraga je politički delikatna, i može odvesti do bivših državnih zvaničnika a možda i do crkvenih velikodostojnika, budući da je Mladić po hapšenju izjavio da su ga tokom godina posećivali mnogi sveštenici.“

Ako nastavimo dalje, videćemo da izveštači New York Timesa, Dorin Karvahal i Stiven Erlanger, ostaju na toj temi: „Državne vlasti, uključujući predsednika Tadića, obećale su da će ispitati mrežu saradnika, naročito da bi utvrdili da li su neki pomagači bili državni službenici, visoki funkcioneri, ili čak sveštenici Srpske pravoslavne crkve.“

Ove reči iz prethodnih pasusa nisu naglašene u originalnom članku, već sam to uradio ja. Karvahalovu i Erlangera možemo kritikovati za tri različita izveštačka propusta. Prvi je korišćenje iste ključne reči dvaput u istom članku bez pojašnjenja. Drugi je snažna pretpostavka („možda čak i“) da je uloga sveštenika u jednoj kriminalnoj nasilničkoj karijeri razlog za šokiranost, kao i za – što nije baš isto – iznenađenje. Treći je veliko nepoznavanje novije istorije Balkana, jer misle da pripadnost srpskom pravoslavnom sveštenstvu smanjuje mogućnost – umesto da je povećava – da ta osoba bude umešana u ozbiljno kršenje ljudskih prava.

Da li sam to rekao „novija istorija Balkana“? Bilo bi bliže istini reći da je čitava istorija ovog prostora jedna duga konfesionalna svađa, koja je, spojena sa ultra-otrovnim nacionalizmom, bila dovoljno snažna da uvuče čitav moderni svet u katastrofalni rat u leto 1914. Umalo je to isto učinila post-hladnoratovskoj južnoj i jadranskoj Evropi nakon 1990, a njeno zaustavljanje je skupo plaćeno u krvi. Crkveni element ovog košmara zamaskiran je navikom medija da se zaraćene strane nazivaju „Srbima“, „Hrvatima“ i „Muslimanima“. Već na prvi pogled vidite da ovoj ionako mutnoj i subjektivnoj slici nedostaje simetrija.

Tokom devedesetih, nacionalistički zagovornici „Velike Srbije“, koji su pokušavali da uklone nesrpsko stanovništvo sa svoje teritorije i teritorije susednih republika, bili su pretežno pravoslavni hrišćani, okupljeni oko verske ikonografije i propagande. Isto tako, zbirnom imenicom „Hrvati“ nazivani su rimokatolici iz Hrvatske i zapadne Hercegovine, koji su takođe želeli svoju „čistu“ versku državu. Četrdesetih godina prošlog veka, takvu državu su i ostvarili, u formi nacističkog protektorata pod rukovodstvom ekstremno katoličke fašističke partije zvane Ustaše. Srpsko sećanje na ovaj period je strahovito traumatično, delom i zbog toga što je ustaški program podrazumevao i prisilno pokrštavanje pravoslavaca, kao i okrutno kažnjavanje onih koji su to odbili. (Nije da tražim neko plitko opravdanje, ali izgleda i da je otac generala Mladića bio među srpskim žrtvama ovog krstaškog programa.)

Nasuprot nekim medijskim stereotipima, muslimansko rukovodstvo u Bosni bilo je izrazito sekularno orijentisano. To je posebno važilo za zaista multietnično i multireligiozno Sarajevo, koje je postalo specijalna meta Mladićevog gneva. Bilo je nekih verskih zločina počinjenih od strane bošnjačkih snaga i nekih islamističkih „dobrovoljaca“ koji su nakratko ušli u zemlju u potrazi za džihadskim izazovom, ali posmatrači se uglavnom slažu da je bošnjačka strana najmanje kriva i da su šanse da će se zaraćena strana ili paravojska ponašati varvarski bile proporcionalne njenoj religioznosti – poenta je ista, samo drugačije iskazana. Sekularisti su bili i na meti „svojih“ zajednica. Jedini dobar vic koji sam čuo tih groznih godina (izvinjavam se čitaocima koji su ga možda od mene već čuli) ispričao mi je hrvatski intelektualac i nevernik Žarko Puhovski. „Ako si Hrvat i kažeš da si ateista,“ pričao mi je on, „prvo te pitaju ‘Kako možeš da dokažeš da nisi Srbin?’“ Puhovski je delimično i Jevrejin, što na prostoru sa ovakvom istorijom nosi posebne probleme.

Kada srpske etno-fašiste pitaju kakva prava polažu na Kosovo, region gde su Srbi nevelika manjina, oni odgovaraju da je Kosovo srpsko jer su tu njihove svetinje i da je to srpski „Jerusalim“. Odmah znate šta sledi: civili će biti poubijani i proterani da bi se zaštitio integritet kosturnica, relikvija i pećina. A rat na Kosovu, koliko god užasan bio, vrlo je lako mogao biti mnogo gori. Trenutno je jedino što sprečava obnavljanje etničkog krvoprolića strahovito sveže sećanje na prošli put i nekakva nada u klimavu budućnost koja zavisi od obuzdavanja lokalnih atavizama. Religija umalo nije uništila ekonomiju i društva bivše Jugoslavije, a nanela je duboku i trajnu štetu njenom narodu i kulturi. Ali u dnevnicima američkog liberalizma, čvrsta veza između religije i fanatizma beleži se kao frapantni izuzetak umesto kao opako pravilo.

Kristofer Hičens, Free Inquiry, 04.08.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 05.08.2011.