Potpuno pomračenje svesti

Izdvajamo

• Kao PPV u vladi malog Slobe, Aleksandar Vučić je udarao temelje svoje moderne političko-reformske misli. Moglo bi se sa sigurnošću reći da je "pekao zanat" eksperimentišući nad nama, građanima Srbije, i nad političkom elitom (politikantima i populistima, jer mi samo takve gajimo u poslednjih nekoliko decenija - čast izuzetcima kojih je jako, jako malo ili ih "nema"). Alex je najpre uhapsio ekonomskog maga Miroslava Miškovića (i pustio ga na slobodu), pokrenuo je pitanje 24 sporne privatizacije (nestalo u prevodu), izboksovao je učešće u pregovorima o statusu Kosova (ovo je malo ad acta ), spasio je građane Feketića i shvatio ono što mnogi pre njega nisu

Povezani članci

• Ustaška Hrvatska
• U kojem grobu leži zec?
• Vladimir Trifunović i Varaždin u snijegu
• Nerzuk Ćurak: Odbrana i novi dani
• Vojvođanske NVO: Vlast da otkrije ko stoji iza fašističkih grafita u Novom Sadu
• Gradimir Gojer: Ministar Slađan Bevanda mora dati ostavku!

Kao PPV u vladi malog Slobe, Aleksandar Vučić je udarao temelje svoje moderne političko-reformske misli. Moglo bi se sa sigurnošću reći da je “pekao zanat” eksperimentišući nad nama, građanima Srbije, i nad političkom elitom (politikantima i populistima, jer mi samo takve gajimo u poslednjih nekoliko decenija – čast izuzetcima kojih je jako, jako malo ili ih “nema”).

Piše: Željko Pavićević

Savršeno mi je jasno da smo propustili prvi, a i drugi voz “globalizacije” i da smo time najveći gubitnici. Potpuno je jasno da smo geopolitički nepozicionirani, jer bismo da nas Putin ljulja, a Merkelova nuna. Istina je i da smo neradnici, jer posla ima, ali su kompleksi i potreba za”luksuziranjem” izrazito jaki. Tačno je da kulturološki i intelektualno, kao nacija, nakon decenijskog nazadovanja, uveliko stagniramo. Jednom rečju, postali smo socijalna grupacija prepuna pojedinačnih frustracija, neetičkog ponašanja, iskrivljenog vrednosnog sistema i potpune konfuzije.To nam nije učinila EU. Nije ni Amerika. To nam je učinio naš ego i vekovna potreba za obožavanjem kulta ličnosti, a po cenu ličnog intelektualnog sakaćenja i moralnog sunovrata. Dakle, da ne uzimam u obzir sve ono što nas “krasi” kao narod poslednjih 25 godina tranzicionizma, i da ne uzimam u obzir političke perverzije u poslednjih 14 godina, nije mi jasno kako nam se ponovo desio spektakl, ovaj put pod nazivom “Belgrade Waterfront” ili popularnije na srpskom jeziku “Beograd na vodi”. Tačnije, kako nam se desilo potpuno pomračenje svesti?

Uvek sam se divio onoj prostoti srbijanske pameti. Jednostavna seljačka inteligencija je krasila ovaj narod. Nisi nikako mogao da mu uvališ “ono” za bubrege. Nisi mogao da ga žednog prevedeš preko vode. Češće su seljaci “šetali” intelektualce nego li obrnuto. Kompletna elita nakon Drugog svetskog rata bila je zamenjena polusvetom i partijskim kadrovima ispranog mozga i nekako je bilo jasno da je jednostavni seljak-čovek mogao da preveje “seljačinu” u odelu sa šeširom na glavi. No, u jednom trenutku i elita je skupila snage i uzvratila udarac. Ispisivanje Memoranduma, a onda i mahanje njime za vreme režima Miloševića, dovelo nas je do ivice mentalne egzistencije (ova druga je nadoknadiva). Narod je tumarao, lutao zbunjen i konfuzan, ali se doveo svesti. Ustao je i borio se. Petooktobarske promene su pokazale da prosta duša može da povrati svest, ali na kratko. Ubistvom premijera i dolaskom “truta”, a kasnije i imbecila, Borisa Tadića, na vlast, nova i moderna kvazi elita omogućila je ponovno sistematsko zaglupljivanje naroda (i narodnosti). U stanju potpune gluposti, slepila i starosti na tron srbijanske političke scene u najgorem mogućem trenutku po nas doveli smo klona kuma Vuka Draškovića (i mnogih na političkoj sceni Srbije), reedukovanog i restartovanog Aleksandra Vučića. Ne samo da smo njega doveli već smo istovremeno (uz pomoć imbecila) skrajnuli Dragana Đilasa i onesposobili Demokratsku stranku na duži vremenski period, potpuno smo demontirali LDP i URS, a DSS uputili na restrukturiranje. Tačno je da smo dobili novo-stare političke opcije kao što su Restart-Dosta je bilo (pokret ex-ministra privrede Dačićeve vlade, Saše Radulovića) i Nova stranka (partija bivšeg Đinđićevog saradnika i ex-premijera, Zorana Živkovića), ali one su toliko male da me podsećaju na pekinezera koji laje u nameri da rastrgne rotvajlera. U ovakvom političkom ambijentu, pod pritiskom ekonomske krize duplog dna i moralnih anomalija, Aleksandar Vučić je napravio sjajan plan da mu mnogi od nas mogu samo zavideti. Naravno, “seljačka logika” koja ga krasi, izuzetan “drama queen” nastup, preterana arogancija i kontrolisana bahatost, iskreno laganje i sjajno savetodavno telo, ovom bivšem Šešeljevom saradniku dalo je mogućnost da nas “rastura” u zdrav mozak. Ono što je meni kao građaninu i analitičaru najsimpatičnije jeste “projekat na vodi”. No, vratiću se na tu temu i posvetiti joj dobar deo pisanija.

Kao PPV u vladi malog Slobe, Aleksandar Vučić je udarao temelje svoje moderne političko-reformske misli. Moglo bi se sa sigurnošću reći da je “pekao zanat” eksperimentišući nad nama, građanima Srbije, i nad političkom elitom (politikantima i populistima, jer mi samo takve gajimo u poslednjih nekoliko decenija – čast izuzecima kojih je jako, jako malo ili ih “nema”). Alex je najpre uhapsio ekonomskog maga Miroslava Miškovića (i pustio ga na slobodu), pokrenuo je pitanje 24 sporne privatizacije (nestalo u prevodu), izboksovao je učešće u pregovorima o statusu Kosova (ovo je malo ad acta ), spasio je građane Feketića i shvatio ono što mnogi pre njega nisu. Shvatio je da mora da iskoristi prednost i zada konačan udarac. Slično se dogodilo i vladi Zorana Živkovića, ali je tadašnja Demokratska stranka bila “mnogo fina” i opterećena unutarstranačkim (ne)funkcionisanjem da im nije padalo na pamet da nekoliko nedelja nakon atentata na premijera raspišu izbore i naprave ono što je samo 10 godina kasnije napravio Aleksandar “hot lips” Vučić. Iako su me mnogi kritikovali da “pišem” gluposti i da od izbora nema ništa, oni su se desili i mnogi su se nakon njih “obesili”. Nakon što se popeo na “mečku”, Alex je stopirao svaku priču oko “kriminalca” Dragana Đilasa, “biznismena” Miškovića, “koferčeta”… i usredsredio se na dva cilja: urušavanje brenda pod nazivom “Demokratska stranka” (do konačnog rasturanja) i jačanje biračkog tela u Beogradu (na vodi). Oba cilja su mi interesantna, ali misija i strategija ostvarivanja ovog drugog su mi fascinantni kako sa aspekta političko-ekonomskih relacija, tako i sa aspekta građanske svesti i odnosa javnog mnjenja prema ovoj farsi.

Nastaviće se…