Post mortem: Pismo partizanu Dedu Trampiću

Izdvajamo

• U životu više si davao nego uzimao. Nisi dozvolio tamo gde je tanko da se prekine. Zbog toga si bio bogat čovek, kaže Bogdan Nikolić, tvoj saborac. Dogurao do 95. Tugovao za Almasom. Jugoslavijom. Bosnom. Postale su plen zatucanih nacijom, verom, mržnjom. Grobara, kanibala. Ubica "tuđih" i "svojih". Zemljom balkanskom izdžigljao korov. Seme podela posejaše najgori među nama. Komšije okrenuše puške jedan na drugoga. Polomiše tarabe. Da uzmu susedovo, osramote čeljad. Nesta Jugoslavija. Ugasiše se šest buktinja njenog znamenja, pade petokraka. Zavijoriše se zastave sa mrtvačkim glavama. Peva se ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće.

Povezani članci

• Prosperitet zločina
• Muhamed Bikić: Plakao sam za Draženom u opkoljenom Sarajevu!!!
• Time out u Americi
• Anatomija sutrašnjice
• Koji je vaš problem, predsjedniče?
• Stavite i moje ime pod Bijeli Brijeg, na ovaj zid srama! Tamo, gdje je ljubav čovjeka ostavila sama, Tamo, gdje ni stadion više nije gradski, Tamo, gdje ni braća više ne vole bratski

foto: RSE/Arnes Grbešić

U ova pogana vremena, kad na partizane svakakav ljudski izmet pljuje, nisu ti ispunili poslednju želju. Da legneš pored svoje Almase. Tebi. Partizanu, antifašisti, nosiocu Partizanske spomenice, posleratnom predsedniku opštine Doboj, većniku ZAVNOBIH, narodnom tribunu. Obnevideli od paragrafa, zakopani do ušiju u blato sujeverja rekoše da nisi dostojan ukopa na “njihovom” islamskom groblju.

Dobri i plemeniti Dedo. I osuđenom na smrt ispunjavaju poslednju želju. Tebi nisu, iako si, naglas, govorio: svaka čast verujućim. Poštujem ih kao sve ljude dobre volje. Sloboda veroispovesti, ali sloboda i od veroispovesti. Ja sam ateista. Tebi iza leđa, kukavice su šapatom govorile: Pih ateista. Demon, neznabožac, rugalica svemogućem Alahu… Hej vi zveketave prazne glave! Čujete li glasove razuma oko sebe. Sramota je to što ste uradili. Ni vaš bog vam to neće oprostiti. Džaba klanjanje tvorcu neba i zemlje. Okrenuli ste glavu od čoveka i junaka. A kad si obućarski alat zamenio puškom, zajedno sa desetinama hiljada drugih, majka ti je, ušivajući petokraku na kapu, rekla: Sine to je pravi put. Idi među partizane, oni ne gledaju kom se svecu klanjaš, oni ljube dobrotu u čoveka.

I vojevao si četiri godine Dedo Trampiću. Gladan, go i bos. U predasima bitaka sušio odeću na vatrenom plamičku, gurajući promrzle prste međ njih, gledajući da vatra ne sukne uvis i ne oda položaje. Zajedno sa pet sinova hodže Hasana K. verujućeg u Muhameda, proroka. Ali i u svetu obavezu da najjaču snagu pošalje u vojevanje rečima: Idite u narodnu vojsku! I sva petorica su otišla. Zajedno sa Petrom, Fahrom, Zdenkom, Šabanom… Da. Bio si na pravoj strani. Baš kao i Dane Olbina. Ličanin. Prvi posleratni gradonačelnik Sarajeva. Srbin koga su, zajedno sa ostalim Sarajlijama danima, nedeljama, mesecima i godinama, sa okolnih brda tukli pravoslavni falangisti. Sa šubarama “okićenim” mrtvačkim glavama, okađeni tamjanom i blagoslovom popova. Dane Olbina. Moj otac, iz potaje mojih misli. Čitao sam mu iz očiju: Guraj mali plavi, stigni i prestigni druge! Kao i prof. dr Kosta Vasiljević. Izvevši me iz memljivog mračnog podruma, dao mi je knjigu u ruke. I tako mi pokazao sunce znanja.

U životu više si davao nego uzimao. Nisi dozvolio tamo gde je tanko da se prekine. Zbog toga si bio bogat čovek, kaže Bogdan Nikolić, tvoj saborac. Dogurao do 95. Tugovao za Almasom. Jugoslavijom. Bosnom. Postale su plen zatucanih nacijom, verom, mržnjom. Grobara, kanibala. Ubica “tuđih” i “svojih”. Zemljom balkanskom izdžigljao korov. Seme podela posejaše najgori među nama. Komšije okrenuše puške jedan na drugoga. Polomiše tarabe. Da uzmu susedovo, osramote čeljad. Nesta Jugoslavija. Ugasiše se šest buktinja njenog znamenja, pade petokraka. Zavijoriše se zastave sa mrtvačkim glavama. Peva se ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće.

Dedo Trampiću! Nećemo sa njima. Ostaćemo na straži da čuvamo uspomenu na partizane. Oni govore jezikom mržnje, a mi jezikom slobode. Ne razumemo se. Oni kažu da nemaš pravo na ukop, jer ne štuješ verske običaje. Kao dileri teških droga zalaze međ mlade. Nude im verske i nacionalističke opijate. Na mladima je izbor. Ili će pod okriljem noći kao patološka mladunčad one kukaste svastike rušiti partizanska groblja i znamenja ili će graditi mostove. Prvi izbor vodi u predvorje pakla, drugi u slobodu i mir.