Političari dolaze i odlaze, narod je večit: TRIBUNAL U HAGU I NEKAŽNJENI ZLOČINCI

Izdvajamo

• Dok se istinski ne zalažu svi relevantni činioci na prostoru koji je bio obuhvaćen ratom, da se pronađu i krivično odgovaraju svi oni koji su počinili zlo u prošlosti, ne može biti pomirenja među nacijama, ma koliko se demonstrira politika mira pred domaćom i međunarodnom javnosti. Imamo loše iskustvo sa usaglašavanjem stavova političara, Slobodana Miloševića i Rahmana Morine krajem 80-tih godina prošlog veka. Mir se postiže među nacijama-narodima, političari dolaze i odlaze, narodi ostaju da žive zajedno ili jedni pored drugih. Ako ne mogu da imaju bratske odnose, bar dobre trgovačke svakako.

Povezani članci

• Božidar Kalmeta na putu za Remetinac
• ZAŠTO BEZ ŽALICE?
• ZAŠTO SVOJU DJECU MORAMO UČITI TKO SU BILI USTAŠE, A TKO PARTIZANI?
• Trumpov trenutak istine
• KAMO BI ONI NAS ODVELI?
• Objaviti rat Rusiji?

Foto: 24sata

Posle 45 godina življenja u zajedničkoj državi, koja je mnogima u svetu služila za primer, kako mogu 18 nacija i nacionalnosti živeti složno i u miru, dolaze na političkoj sceni nacional-šovinistički orjentisani političari, posvađaju narod, vode najkrvaviji rat koji je zabeležen na ovim prostorima, uz velike žrtve i razaranja ruše ono što je krvlju i znojem stečeno dugi nizu godina.

Kada se ne može povratiti ono što je izgubljeno, onda treba krivce izvesti pred sud da im se odredi kazna koju zaslužuju, da se pravda da se zadovolji u izvesnoj meri. Za pravdu se potrudila međunarodna zajednicu, koja je osnovala specijalni sud za krivce iz nekadašnje drage nam SFRJ.

Međunarodni tribunal za krivično gonjenja lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991. (International Tribunal for the Prosecution of Persons Responsible for Serious Violations of International Humanitarian Law Committed in the Territory of the Former Yugoslavia since 1991), – skraćeni naziv: Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviji (MKSJ), osnovan Rezolucijom br.  827 (1993) koju je Savet bezbednosti usvojio na svojoj 3217 sednici 25. maja 1993.g. sa sedištem u Hagu u Holandiji.

Haški tribunal može podizati optužnice i suditi za genocid, zločine protiv čovečnosti, povrede Ženevskih konvencija iz 1949., i povrede zakona i običaja ratovanja. Sud može suditi jedino pojedincima, ne i organizacijama ili vladama, i može izreći najviše doživotni zatvor.

Do 2013. g. za rat u Bosni i Herzegoni osudio je 51 osobu na srpskoj, 18 na hrvatskoj te pet na bošnjačkoj strani. Od 50 osoba osuđenih na srpskoj strani 45 je osuđeno na 759 godina zatvora a petorica na doživotni zatvor (Stanislav Galić, Vujadin Popović, Ljubiša Beara, Milan Lukić, Zdravko Tolimir). Sudilo se i mnogim drugima, iz Hrvatske, Makedonije i Kosova, gde su izricane različtih presuda. Mnogi zločini ostaće neosvetljeni i mnogi zločinci nekažnjeni zbog malograđanskih sopstvenih interesa. Još uvek kao društvo u celini nismo spremni da se suočimo sa pravom istinom. Čine se ogromni napori u pojedinim stredinama da se zataškavaju zločini, da se minimiziraju ili preuveličavaju na drugoj strani, prave se paralela i tamo gde ne mogu biti. To što narod – obično građanastvo pokušava do krije krivce u svojoj sredini može se i razumeti, mada zakon je jasan po tom pitanju. Građanin nije dužan da svedoči na sudu ukoliko se radi o bliskom srodniku ili svojim svedočenjem dovodi u opasnost sebe ili bliske srodnike da krivično budu odgovorni, ali kako razumeti državne organe? Sve novoosnovane države na prostoru SFRJ, javno se deklarišu za saradnju sa Haškim tribunalom a na drugoj strani, samo kada budu zaprećene sankcijama međunarodne zajednice, hapse i predaju osumnjičena lica organima MKSJ. Objasnit ćemo kasnije jedan eklantantan primer kako se zataškava krivično gonjenje izvršioce krivičnih dela (masakar nad zatvorenicima), u Srbiji, mada takvih primera ima na svim prostorima koja su bila ratom obuhvaćena.

MKSJ je pored navedenih osuđujućih presuda imao i nekoliko oslobađajućih koje je javnost sa negodovanjem primila. Svaki sud pa i Haški tribunal donosi odluke na osnovu verodostajnih i nepobitnih dokaza. Postoji jedan pravni princip, koji kaže, bolje osloboditi sto krivca nego osuditi jednog nevinog. Dešavalo se u prošlosti pa i danas, da se donesu pogrešne presudu. Doduše u takvim slučajevima sudovi naknadno rehabilituju greškom osuđenike, ali ponekada rehabilitacija i nema nikakvog efekta po osuđenom. Ako se neko osudi na smrt i kazna se izvršava, njegova kasnija rehabilitacija neće njemu doneti nikakve koristi, i to je jedan od razloga zašto je u mnogim zemljama ukinuta smrtna kazna. Uvek se može postaviti pitanje da li je kazna adekvatna težini krivičnog dela? Što se presuda MKSJ tiče, smatramo da su u skladu sa pravnom regulativom koje se primenjuje u ovim slučajevima. Sud  donosi presude na osnovu nepobitnih utvrđenih činjenica. Kada se pruži dovoljno dokaza, sud donosi osuđujuću presudu, u slučaju nedostatka dokaza, okrivljeni se oslobođa. Postoje dve vrste oslobađajućih presuda. Kada nije pruženo dovoljno dokaza i druga vrsta oslobađajućih presuda je kada se utvrdi da radnja koja se stavlja na teret okrivljenog nije krivično delo ili nije on učinio. Krivično delo se čini činjenjem i nečinjenjem, tj. delovanjem i pasivnošću.

Nekoliko oslobađajućih presuda ovog suda izazvale su pravu buru negodovanja javnosti. Imamo razno-raznih komentara: to je politički sud, tamo se ne sudi po pravdi već po nalogu moćnika, tamo se sudi samo Srbima, samo Hrvatima… Neke oslobađajuće odluke MKSJ i meni kao građaninu nisu se dopadale, ali ako pogledamo sa aspekta pravne nauke i propisima koji se primenjuju, ja kao pravnik ne mogu kriviti sudije niukom slučaju. Sud odlučuje na osnovu utvrđenih činjenica na javnoj raspravi. Druga je stvar zašto sud nije mogao da utvrdi pravu istinu, zašto tužilastvu nije moglo da dokaže optužnicu. Razloga ima mnogo za to. Svojevremeno bivši javni tužilac Haškog tribunala, gospođa Carla del Ponte, je rekla, svugde na prostoru bivše Jugoslavije imamo poteškoće sa prikupljanjima dokaza ali nekako ipak uspevamo, dok je na Kosovu najteže. Tamo ljudi jednostavno ne žele da budu svedoci.

Upravo zbog nedostatka dokaza su oslobođeni Ante Gotovina i Mladen Markač iz Hrvatske i Fatmir Limaj i Ramush Haradinaj sa Kosova, Vojislav Šešelj iz Srbije i još neki drugi. Uzećemo za primer slučaj gospodina Haradinja, mada skoro identične su i druge oslobađajuće presude. Prvostepena oslobađajuća presuda Ramuša Haradinaja bila je ukinuta. Drugostepena je predmet vratila na ponovni pretres. U međvremenu jedan bivši zamenik ministra i jedan novinar sa Kosova se osuđjuju na po 7.000 evra zbog vršenja uticaja na potencijalne svedoke. Na ponovnom suđenju neki svedoci su menjali ranije iskaze a jedan od njih nije hteo ni jednu reč da progori u svojstvu svedoka. Njegova izjava je glasila: osudite me koliko god hoćete, ja neću ni reč progovoriti. Hoću da živim mirno svoj život, neki od potencijalnih svedoka danas nisu među živima, samo toliko od mene. Sud je kaznio svedoka sa dva meseca zatvora. Svedok je kaznu  izdržao, Haradinaj se ponovo oslobađa zbog nedostatka dokaza. Međutim, mnogi za koje se opravdano sumnja da su izvršili krivične radnje neće nikada niti da se pojave pred sudom. Npr. čovek koji je odgovoran za smrt preko 120 ljudi u 1999.g., i dan danas slobodno se šeta ulicama Beograda.

Izvršavanje krivičnih sankcija se vrši pod nadzorom republičkog Ministarstva pravde. Dragoljub Janković, kao odgovorno lice, polovinom 1998. dozvolio da, nekoliko paviljona u KPZ Dubrava kod grada Peć na Kosovu pretvore u vojne objekte. Tako da mnogo zatvorenika koji su bili na izdržavanju kazne, među njima i nekoliko mojih branjenika prebačeni su iz KPZ Dubrava u KPZ, Niš, Požarevac i Sremska Mitrovica. U toku bombardovanje SRJ, znajući da NATO bombarduje vojne objekte, a vojni objekat je i deo KPZ Dubrava, naredio krajem aprila da, svi zatvorenici, Albanci, koji su osuđeni za krivična dela terorizam i udruživanje radi neprijateljske delatnosti, ali ne i osuđenici za ordanerna dela (krađa, tuča, ubistva, silovanja…), transportuju iz Srbije za KPZ Dubrava. Jezive su priče onih koji su doživeli ovu golgotu, na putu do Dubrave, za vreme boravka tamo i prilikom povratka ponovo u Srbiju.

Ne treba mnogo mudrovanja, da se zaključi, zašto je Dragoljub Jankoviić, to učinio. Smatramo da je pretpostavio da će NATO bombardovati KPZ Dubrava, pa neka nastradaju albanski zatvorenici, a kasnije da ima razloga pred javnost da optuži NATO alijansu, kako ubija i zatvorenike. KPZ Dubrava dva puta i  biva bombardovan. Dana19. maja 1999.g. bombe su padale na paviljon “C” gde je tom prilikom ubijeno četiri zatvotrenika, zamenik direktora i dva čuvara. Drugo bombardovanje se dogodilo  21. maja, kada je poginulo 19 zatvorenika. Međutim, pravi masakar se desio 22. maja, kada su okupljeni zatvorenici kod sportskog igrališta pa je na njih počela rafalna paljba sa svih strane i to od strane čuvara ztvora među kojima i neki zatvorenici srpske nacionalnosti. Tom prilikom je ubijeno više od 120 zatvorenika, među kojima i četvorica mojih branjenika. Da bi se 24. maja zatvorenici ponovo prevozili prvo u Lipljana, na Kosovu i 10. juna ponovo vraćeni u zatvore u Srbiji.

Da bih izvršio svoju profesionalnu i moralnu odgovornist, podneo sam krivičnu prijavu za ovaj masakar, protiv ministra pravde Republike Srbije, D. J.  u 2003.g. tužilaštvu u Hagu. Nakon skoro godinu dana prijava mi se vrća sa napomenom da, više ne otvaraju nove predmete ali za krivično gonjenje počinioca krivičnih dela ovlašćena su nadležna tužilaštva u matičnim državama, te treba se njima obratiti. Krivičnu prijavu sam lično predao Specijalnom tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu i nadležnim tužilaštvima u Prištini i Peći. Odgovor tužilaštva iz Beograda glasi, dostavite punomoć iz kojeg će se videti da ste ovlašćeni za zastupanje vaših branjenika.

Sve drugo sam mogao očekivati ali ovakvu nebulozu nikako. Prvo, za prijavljivanje krivičnog dela ne treba nikakva punomoć, čak više to je obaveza svakog pojedinca da upoznaje tužilaštvo sa krivičnim delima. Drugo, za moje ubijene klijenta postoje uredna potpisana punomoć u predmetu kod suda koji je vodio postupak. No, ne trebamo se čuditi zašto ne reaguje tužilaštvo u Beogradu. Od države koja pompezno dočekuje osuđene ratne zločince po izlasku iz zatvora ili šalje specijalne avione da se dovezu kući, Biljana Plavšić i Vladimir Lazarević nisu jedini kojima je ukazivana ovakva počast, ne može se očekivati nešto drugo. Tužno je to, što se i na drugim prostorima bivše SFRJ čine ogromni napori da se minimiziraju zločini svojih državljana. Crveni tepih je prostiran na aerodromu u Prištini za Ramuša Haradinaja kada se vratio iz Haga, jer Vlada Kosova ne poseduje avion.

Ali neshvatljivo je zašto kosovska tužilaštva nisu preduzeli potrebne zakonske mere? Ne samo što nisu ništa preduzeli, nego čak nisu me udostojili bar nekim nebuloznim odgovorom kao tužilštvo u Beogradu.

Dok se istinski ne zalažu svi relevantni činioci na prostoru koji je bio obuhvaćen ratom, da se pronađu i krivično odgovaraju svi oni koji su počinili zlo u prošlosti, ne može biti pomirenja među nacijama, ma koliko se demonstrira politika mira pred domaćom i međunarodnom javnosti. Imamo loše iskustvo sa usaglašavanjem stavova političara, Slobodana Miloševića i Rahmana Morine krajem 80-tih godina prošlog veka. Mir se postiže među nacijama-narodima, političari dolaze i odlaze, narodi ostaju da žive zajedno ili jedni pored drugih. Ako ne mogu da imaju bratske odnose, bar dobre trgovačke svakako.