Pokvarena ploča zvana Milorad Dodik

Povezani članci

• Kant naš svagdašnji
• Predstavljen Open Air program SFF-a
• Dennis Gratz: Željko Komšić je patriota, a Dragan Čović neprijatelj Bosne i Hercegovine
• U slučaju Viteškić SDP ustao protiv vlastite prakse
• “Samozapaljiva” Vijećnica i “samorušivi” Stari most
• Boris Pavelić poručuje Milanoviću: Zločine smo počinili. Ne »greške«, nego teške zločine

Piše: Milan Marinković e-novine

Veliki Šumski Štrumpf u svojoj nabusitosti verovatno ni ne razmišlja da bi njegova pokvarena ploča mogla početi da izaziva kontraefekat među biračima u RS. Svaka priča koja se ponavlja unedogled, koliko god neko vreme imala prođu, u određenom trenutku postane besmislena kad ljudi ukapiraju da je reč o čistoj manipulaciji da bi im se skrenula pažnja sa suštinskih tema. I onda, na manipulatorovo zaprepašćenje, odluče da ga na izborima kazne

Milorad Dodik je zaista genije. Uporno ponavlja istu pesmu kao pokvarena ploča, a opet uspeva ostati u centru pažnje javnosti. Neko drugi bi već odavno dosadio i bogu i ljudima.

Ipak, nije da se glede Mileta baš ništa ne menja. Ranijih godina bi na svaki njegov secesionistički i antibosanski istup bošnjački i probosanski političari iz Sarajeva promptno reagovali žestokim kontraizjavama. Neotesanku iz Laktaša je to savršeno odgovaralo, služeći mu da ubedi narod u RS da se sa onima iz Federacije nikako ne može zajedno, te da je, prema tome, „najbolje da se fino raziđemo, pa svako svojim putem“.

U poslednje vreme, međutim, žestoke sarajevske reakcije na Dodikove provokacije sve su ređe. Opametili se ljudi, ili su prosto oguglali. „Buraz, provaljen si, nisi više interesantan“, kao da mu ćutanjem poručuju. Jedino se, izgleda, još pojedini mediji i deo intelektualaca uzbuđuju zbog Dodikovih verbalnih bljuvotina.

Mileta, rekao bih, ozbiljno nervira to povlačenje njegovih „tradicionalnih neprijatelja“, pošto mu nikako ne ide na ruku. Zato se valjda laktaški vožd, kako se kampanja zahuktava, sve više fokusira na optužbe protiv opozicije u RS da je „probosanska“, što u prevodu na dodikovski znači – izdajnička. U Miletovom zlom i naopakom koordinatnom sistemu jednostavno je nemoguće u isto vreme biti i Srbin po nacionalnosti i lojalan svojoj državi Bosni i Hercegovini.

Veliki Šumski Štrumpf u svojoj nabusitosti verovatno ni ne razmišlja da bi njegova pokvarena ploča mogla početi da izaziva kontraefekat među biračima u RS. Svaka priča koja se ponavlja unedogled, koliko god neko vreme imala prođu, u određenom trenutku postane besmislena kad ljudi ukapiraju da je reč o čistoj manipulaciji da bi im se skrenula pažnja sa suštinskih tema. I onda, na manipulatorovo zaprepašćenje, odluče da ga na izborima kazne. U susednoj, Miletu posebno dragoj Srbiji su, recimo, do pre samo koju godinu bombastične poruke visokog patriotskog naboja takođe garantovale dobar izborni rezultat, da bi se za kratko vreme taj trend dramatično preokrenuo kada su građani počeli da se naglo otrežnjuju od starih zabluda.

Odsvirao svoje: Milorad Dodik, u nad da će mu nešto pasti s neba

Photo: BETA/MARKO RUPENA

Pomen Srbije dade mi odličan šlagvort za sledeću tačku dnevnog reda. U skladu sa oprobanom višegodišnjom praksom, Dodik redovno pokušava da u svoje predizborne aktivnosti uvuče vodeće političare iz Beograda. Prethodno je to bio Boris Tadić, a danas – Aleksandar Vučić.

Jasno je zbog čega Dodik nastoji da se što češće pojavljuje uz skute Vučiću. Za Mileta je od sudbinske važnosti da šumskom pučanstvu pokaže kako uživa neupitnu podršku iz Beograda. Mnogo je manje jasno zašto Vučić prihvata tu Dodikovu igranku.

Nisam, naravno, toliko naivan da bih od Vučića očekivao da otvoreno agituje protiv Dodika; to bi, na kraju krajeva, moglo biti i kontraproduktivno, a predstavljalo bi i mešanje u unutrašnje stvari BiH, jednako kao što bi to bila i podrška Dodiku. Bilo bi dovoljno da Vučić, ako već mora „po službenoj dužnosti“ da se povremeno druži s Miletom, u tim prilikama bude maksimalno neutralan i da se uzdržava od izjava koje mogu biti protumačene kao kontroverzne, politički osetljive ili, u najmanju ruku, dvosmislene.

Vučić se zapravo donedavno i jeste tako ponašao, stoga nema potrebe da kvari utisak i time potencijalno od sebe napravi novog Dodikovog „klovna“ po uzoru na Tadića svojevremeno. Pogotovo mu nije trebala ona nedavna „navlakuša“ s Erdoganom. Bez obzira što Vučić, ruku na srce, nije do sada poput Borisa Tadića davao bilo kakve izjave kojima se integritet i suverenitet BiH dovodi u pitanje, bilo eksplicitno ili implicitno.

Mogu pretpostaviti da Vučić veruje kako mu potenciranje priče o potrebi „očuvanja srpskog nacionalnog jedinstva“ s obe strane Drine može u trenutnoj situaciji pomoći prilikom uvođenja nepopularnih ekonomskih reformi kao svojevrsni amortizer koji će, nada se, građanima skrenuti bar deo pažnje sa negativnih efekata oštrih mera koje će u početnim fazama reformi svakako morati iskusiti. Nisam, međutim, siguran koliko će time dobiti. Obični građani Srbije poslednjih godina pokazuju da se sve manje „lože“ na tu vrstu nacionalno nabijene retorike, posebno na priče o tobožnjoj „ugroženosti srpskog naroda“ od strane ne znam više koga, bilo da taj narod živi u samoj Srbiji, u RS ili drugde u regionu.

Tražim podršku za sebe, a ne za svoje građane: Milorad Dodik kod Aleksandra Vučića

Photo: TANJUG

Tačno je da je dobar deo ljudi u Srbiji i dalje na emotivno-afektivnom nivou prijemčiv na antizapadne poruke, što može zvučati paradoksalno s obzirom na visok stepen podrške članstvu u EU u anketama, ali je malo ko, izuzev ekstremista sa margine, spreman da proguta gluposti dodikovskog tipa o nekakvoj „strašnoj opasnosti“ po Srbe od strane neposrednih suseda, pa ni onih iz nešto šireg okruženja (npr. Turske).

Suma sumarum, Vučiću „flertovanje“ sa Dodikom verovatno neće doneti dodatne poene u domaćem biračkom telu, premda mu ih svakako neće ni oduzeti, ali bi ga, ukoliko pretera, moglo postepeno početi koštati podrške koju uživa na Zapadu, posebno u Berlinu, a ta je podrška, kada se sagledaju sve okolnosti, skoro pa jednako važna kao i ova kod kuće.

Elem, dok Vučić lupa glavu kako da se izbori sa svim zgodama i nezgodama koje dolazak na vlast u zemlji kakva je Srbija sa sobom nosi, da se mi, za kraj analize, vratimo našem „starom prijatelju“ Miletu od Laktaša. Ukoliko ponovo bude dobio izbore, to može značiti samo tri stvari: ili ljudi u RS žive znatno bolje nego što mislimo (i što zvanični statistički indikatori pokazuju); ili su stvarno toliko glupi da su im od kvaliteta vlastitog života još uvek preče Dodikove milion puta ponovljene besmislene priče o sebi kao njihovom „zaštitiniku“ od „belosvetskih zavera“ i ko zna još čega usmerenog protiv njihovog entiteta; ili je opozicija u RS toliko kukavna, neinventivna i neorganizovana da čak i Dodik, nakon svega, u poređenju sa njom i dalje deluje kao „manje“ zlo. Četvtrog nema!