PISMO DON KIHOTA BEOGRADSKIH

Autor/ica 2.9.2012. u 20:13

Povezani članci

http://www.youtube.com/watch?v=l5GBXArSNBs

(Pre čitanja poslušajte Bajramsku pesmu putem gornjeg linka.)

Donkihotizam je boriti se za toleranciju ukoliko vam to nije profesija zbog koje primate platu. Donkihotizam je svaki civilni akt u društvu u kome postoji duboka kriza identiteta. Srbijansko društvo je u fazi profilisanja – niko nije ono sa čim se identifikuje, mitovi, mnenja i oralni kodeks pomešani su sa tradicijom i novotarijama, a glavni neprijatelj svih tih identiteta jesu definicije samih grupa kojima ljudi žele da pripadaju ili se deklarišu kao pripadnici tih grupa.

Ljudi tvrde da su nešto, a to nešto ne žive, ne poznaju, ne pripadaju mu. Najekstremniji primer tih pripadnosti je onaj koji se odnosi na pripadnost određenoj religiji. Najvreliji primeri deklarativnih vernika u Srbiji jesu pravoslavni i muslimani, dok rimokatolici i judaisti, protestanti i pripadnici manjih verskih zajednica, koje se na ovom prostoru nazivaju i sektama, bolje poznaju svoje religijske sisteme. A koliko god bilo tačno da su svi ratovi sveta u suštini ekonomski, oni koji čine masu, koji krvare i ginu ne misle tako – za njih je svaki rat ideološki (i patriotizam je ideologija, a ne stanje), a danas više nego ikad – verski.

Identitet svakog građanina Srbije danas je poljuljan toliko da ni ja sama ne znam ko sam. Jer ako kažem da sam Srpkinja, a pod Srpkinjom se podrazumeva splet mnenja bilo globalnih, bilo lokalnih, onda sam daleko od S. Ako kažem da sam pravoslavka, tek onda nisam to što kažem da jesam jer se ne uklapam u opštu sliku o pravoslavnoj ženi. Izjasnim li se kao Beograđanka, relativizujem pojam Beograđanin, i to pojam živ početkom 20. veka, relativizujem prestonicu umetničkog i naučnog života Južnih Slovena, modifikovan, doduše, ponovo uspostavljen u socijalizmu, negovan aforizmima i duhom Duška Radovića. Činjenica je da sam državljanka Srbije, ali ne znam do koje to tačke na Balkanu mogu da hodam samo sa ličnom kartom, bez pasoša, i gde su granice moje države.

I zato pristajem i priznajem da sam građanka, a to je sve što želim da budem za ovaj svet – pojedinac, čovek, a ne čovek markiran tlom, jezikom, religijom. E, to je najveći donkihotizam, još veći od razbijanja zabluda i predrasuda, koje vladaju ne samo srbijanskim društvom, ne samo balkanskim gudurama, ne samo Evropom. Vladaju celom planetom – zablude, mnenja i neznanje koje je sebi dovoljno. Neznanje koje čoveka pretvara u Neprijatelja samo zato što nije pripadnik grupe kojoj pripadamo – etničke, verske, ekonomske, … Neznanje koje vodi u mržnju, koja se hrani mnenjem, koje se hrani serviranom slikom o Drugom, poput one o kojoj je svojevremeno pisao Edvard Said, moj omiljeni Palestinac.

Jedan srpski pesnik, Branko Miljković, ima stih „najlepše pevaju zablude“. Zabluda je bila prva vetrenjača na koju se krenulo, i bolje je da se pogine pred zabludom, bolje je doživeti i proživeti neuspeh u borbi sa jednom zabludom, nego živeti ceo život u zabludi. Konformizam ima mnogo lica, a, priznaćete, najlakše je kada vam je sve servirano ili bar ne iziskuje veliki napor pre nego što se konzumira – instant supa, čak i instant čaj s mlekom (odličan, maležanski, šteta što ga nema na srbijanskom tržištu), kokice, pasulj s rebarcima i, što je najbitnije – stav! Serviran stav, gotov, formiran, spreman za upotrebu: mrzim te jer si takav kakvim te predstavljaju serveri. Na srpskom ovo je double ironično – server je onaj koji servira, ali je server i informatički, računarski, onaj na kome se nalazi sajt sa kog se informišem o tome koga treba da volim i, što je bitnije, koga treba da mrzim, vatreno, konstantno i bezuslovno.

Bajramska pesma je nastala u julu 2011. godine, i tada sam bila svesna da će biti teško plasirati je. Iako je sve urađeno veoma pažljivo, naročito tekst, kad je aranžman završen, tražilo se mišljenje uleme da ne bi bilo negativnih fetvi. Obe islamske zajednice su potvrdile da je tekst ispravan, a najisturenija imena srbijanskih muslimana pokazala su nešto o čemu bi u Srbiji trebalo da se čuje. Kada je u julu 2012. pesma snimljena, demo je poslat islamskim zajednicama na mišljenje.

Muamer Zukorlić, veoma spretan političar, odličan govornik, čovek koji odlično barata masom zapaljivim sintagmama, koje ne moraju biti istinite, na nedavnim izborima i kandidat za predsednika Srbije, pomogao je da se Bajramska pesma čuje u Srbiji i ispoštovao molbu da ista ne bude zloupotrebljavana u političke svrhe. Muhamed Jusufspahić, muftija srbijanski, poneo se kao princ kada primi dar. U bajramsko jutro Bajrakli-džamijom se na svakih deset minuta orila Bajramska pesma. U svom gradu, na Dorćolu, Bajramska pesma je bila autentičnija nego igde – šarenilo prestonice u Gospodar-Jevremovoj, paleta kostima, modnih trendova, generacija i nacija, vedrina na koju smo navikli, pojačana „duplim praznikom“ jer je i pravoslavnima bio praznik (što su više puta u toku dana istakli upravo pripadnici uleme), skakutanje i cupkanje, Beograd koji jeste.

Vetrenjača zvana zabluda, međutim, ostala je da maše propelerima nad Srbijom – zato što su pesmu radili nepoznati ljudi, zato što je nisu naručili političari i zato što je ne prati nikakav skandal, ona se u Srbiji nije čula, a kada se začula, udarila je na još jednu zabludu – ne, nismo ono što kazuju ankete, u pepelu ima žara, a po njemu čeprkaju poluinformisani fanatici. A sve što smo želeli je ono što piše – da se sugrađanima čestita praznik.

Ovo je čestitka kolektiva jednom delu kolektiva, čestitka društva jednoj društvenoj grupi. U romanu Petrijin venac, pisanom na dijalektu, nešto se desilo i ne zna se ko je počinilac, pa se govori da je to učinio narod. Na pitanje ko to konkretno, Petrija kaže – narod i dodaje: „Kako narod mož’ da ima ime!“ Kada nije bitan pojedinac, već kolektiv, nomen non est omen, onda važi druga latinska izreka – nomina odiosa sunt.

Znate li kako je lepo kada u piljarnici, dok čekate da platite grožđe, slušate kako je Bajramska pesma pokazala da vedri duh Beograda nije nestao!!! Da sam čula ijedan negativni komentar, slobodno bih mogla da se posvađam, kao građanka, i branim pesmu, zar ne?

Osećam se kao Brehtova Dženi Piratuša. Ona koja pere čaše. A i da ih ne pere i da ih ne perem, Brehta volim jer poručuje: „I ne zaboravi svoj šešir.“ Šešir kao građanski atribut u srpskoj književnosti pregažen je u Hodočašću Arsenija Njegovana, romanu Borislava Pekića, a ja sam od onih koji su ga, pregaženog, uzeli, očistili i vratili na glavu. Za to je potrebna hrabrost, ali ne i majka. Majka hrabrost i majka domovina u slučaju donkihotovštine beogradske nestaju jedna u drugoj.

U onoj drugoj stvarnosti, elektronskoj, posmatrač sam koji povremeno zamoli za mir, neimuna na neemotivni odnos prema komentarima.

Najpotresnije su elektronske reakcije, i to reakcije slušalaca iz Evrope – to su raseljeni iz Bosne i Hercegovine koji podsećaju kako se nekada živelo i čestitalo. Kada vidite na banjalučkom portalu komentar iz Brna i ona velika slova (CAPS LOCK), ne možete a da vam oči ne zasuze. Uz ove idu i komentari onih kojima su rođaci stradali u ratu devedesetih, a koji kažu da rane moraju da zacele i pozivaju na mir, pozdravljaju pesmu.

Najdirljiviji su komentari iz Bosne i Hercegovine i iz okoline Novog Pazara, iz Prijepolja, sa Pešteri, gde jasno osećate da su ljudi blagodarni i željni mira. Vidite i kako oni sami saseku u korenu one koji krenu sa: „Fuj!“ U Bosni i Hercegovini i u Sandžaku muslimani su odbranili Bajramsku pesmu od svojih šovinista.

Komentari deklarativnih vernika su mi smešni. Nisam muslimanka, a poznajem islam bolje od njih, i to je sve što imam da kažem na tu temu.

Komentari onih koji mešaju veru i naciju su mi ogavni, ali moram da ih podnesem – kao zubar pred zagnojenim pokvarenim kutnjakom.

Priznajem da sam uz mnoge komentare plakala, dirnuta, a zadrhtala pred konstatacijom jednog slušaoca koji piše da ga je u ime autora stid. Da, sve nas je stid pred onima za koje se konstatovalo da su ogavni. Ne poznajem tačniji kvalifikator za ljude koji ratuju u svemiru, vrše genocide, spaljuju sela i gradove, obavljaju koituse, kreiraju nove religijske sisteme unutar onih kojima smatraju da pripadaju, otkrivaju nove zavere i jurišaju na sve što nisu oni sami. Ne birajući ni mesto ni vreme, to su ljudi kojima je „m“ od musliman i „h“ od hrišćanin signal za virtuelni juriš na civilizaciju, to su kreštalice u elektronskom ratu, koje u fizičkom, stvarnom svetu ne bi smele da zucnu, ne bi smele da se posvađaju ni oko dva zgažena paradajza.

Komentari elektronskih lovaca na senzacije i dežurnih nipodaštavača svakog ljudskog čina koji se odnose na broj pregleda samo pokazuju na jedan tip onih koji elektronski reaguju – na ljude koji na osnovu nepotpune informacije, prethodno se ne obavestivši o vesti na koju reaguju, pljunu s podsmehom i – ostanu živi: na njih se neće ostrviti elektronske legije koje komentarima zatiru narode.

Komentari takozvanih eksperata su mi simpatični, naročito ako su lingvističke prirode. Kad počnu da pametuju idu li zajedno hiljada i selam i šta znači reč Bajram, srknem sokić i nasmešim se jer sam odavno naučila da ne treba ispravljati krive Drine, a, vidite, na vetrenjače jurišam. Sve u svemu, javno onog koji pita je li Bajram srpska reč pitam je li i hiljada srpska reč. Ta grupa eksperata – komentatora je čudna sorta, koja se seli od sajta do sajta, dugoročno izaziva pogubnije dejstvo nego svi govori mržnje zajedno. Govor mržnje administrator – ako hoće – ukloni, a ove pučke etimologe ne može da skloni niko. Ako hoće!

Najsimpatičnije mi je pitanje jednog slušaoca koje počinje sa „IZVINITE DON KIHOT“. Dečak se ne šali, odaje ga izostavljanje zapete iza imperativa, kao i ćelava latinica koju koristi, te ostale ortografske odlike. Dečak mi se obraća sa DON KIHOT, piše IZVINITE, pita kako se zove devojka koja peva. Odgovorila sam – Dulčineja, to je na srpskom Slađa…

Najvažnije je to da su pesmu postavljali slušaoci. Pogledajte te linkove, te http://www.tacno.net/admin/Default.aspxrazglednice – čestitke, te boje, tu vedrinu! Postavila sam jedan jedini snimak, amaterski, ovaj sa slikom Gajreta, i interesantno je da niko nije na to reagovao, kao ni na tekst ispod snimka. Niko nije ni pokušao da odgovori ko su muškarac i žena sa fotografije. A suština čina zvanog Bajramska pesma nije samo u kolektivitetu i anonimnosti, već u Gajretu i to dvoje ljudi sa fotografije. Gajret, ćirilični i latinični, sarajevski i beogradski, udruženje i časopis muhamedanaca posebna je tema. On je trebalo da podseti na ramazanske noći, na Osmana Đikića, na Avda Karabegovića et cetera, ali očito da nema koga – mi više ne znamo ni šta znači reč gajret, a još manje šta je Gajret.

konkursiregiona.net