Penzioneri: zadovoljni glasači ili siromašna raja?

Izdvajamo

• Među penzionerima preovladava mišljenje da su oni izgradili ovu zemlju, zaradili svoje penzije i zaslužili da ono što se danas „rasprodaje“ delom završi u njihovom džepu preko PIO fonda. Sa druge strane, zakonska rešenja Vlade omogućavaju „starom“ kadru da radi, dok mlade „penalizuju“ gomilajući ih na biroima. U zemlji „starih“, u kojoj hara „belakuga“ uz neprekidni„odlivmozgova“, konfuzno stanje stvari odgovara jedino i samo intelektualno osakaćenoj, investiciono kratkovidoj i koruptivno organizovanoj vlasti.

Povezani članci

• Quo vadis, Hrvatska?
• Nemiri & Nesanice: O fašističkom moralu u redovima Katoličke crkve
• Ivo Anić: Što je još ostalo u Hrvatskoj za prodaju?
• Besima Borić: Poraz etablirane politike
• Miroslav Krleža: Vjetar nad malim gradom – Na rubu pameti (3)
• Dragan Markovina o hapšenju Zdravka Mamića: Da, o njemu je riječ

„Penzije su već niske i više nikada ne mogu biti dovedene u pitanje.“

Piše: Željko Pavićević

Još početkom 2011. godine, na prvim borbenim linijama u pregovorima sa MMF – om, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Jovan Krkobabić je konstatovaoda penzioni sistem u Srbiji nema potrebe menjati, da je jako dobar i da ga je potrebno samo unaprediti. Danas, jedna nova, reformska Vlada, razmatra uvođenje totalno nepopularne mere kojom bi penzije bile smanjene između 10% i 25%. Šta je zajedničko za obe Vlade, Dačićevu i Vučićevu? Plitko, mogao bih reći imbecilno, pristupanje teškim problemima duboko komirane srbijanske privrede.

Sasvim je sigurno da postojeći penzioni sistem, koji funkcioniše po modelu „pay-as-you-go“, ne može opstati u dužem roku. Ogromna stopa nezaposlenosti, pojačani demografski rizici, zabrinjavajući demografski racio i impotentna privreda nikako ne idu naruku jako velikom broju penzionera. Stalno „dopunjavanje“ budžeta i neinteligentno korišćenje raznoraznih „aranžmana“, a u cilju održavanja socijalnog mira, nanose ogromnu štetu „budućnosti“ Srbije uz trajne posledice po istu. Penzioni sistem, kakav je na snazi, mogao je nesmetano funkcionisati 60 – ih i 70 – ih godina prošlog veka. Tada je na jednog penzionera dolazilo oko šest zaposlenih. Danas, kada na jednog penzionera dolazi nešto više od jednog zaposlenog potrebno je pristupiti racionalim i hrabrim odlukama. To svakako nije „udarac“ na penzije.

Smanjenje penzija možda jeste potrebna, ali nije dovoljna mera. Čak i kao takva ona ne sme podrazumevati linearno smanjenje penzija. Potrebno je, i dovoljno, pristupiti ozbiljnoj reformi penzionog sistema. Trenutni penzioni model, neophodno je zameniti sa “fully-funden” modelom (individualno finansiranje upravljano od stane relevantne privatne kompanije ostvarene u ovoj oblasti uz davanje garancija države i stvaranje odgovarajućih polaznih olakšica za građane). Takođe, Srbiji je neophodan potpuni zaokret u sprovođenju tranzicije. To podrazumeva duboke i korenite reforme: mikroekonomske reforme, institucionalne reforme, giljotinu propisa i regulatornu reformu, reformu zakonodavstva, sprovođenje koncepta „dobrevladavine“, reformu obrazovnog i zdravstvenog sistema, promenu monetarnog modela i privatizaciju javnihpreduzeća.

Milošević je godinama vladao zahvaljujući penzionerima. Beskonačni redovi ispred prodavnica i „iskopavanja“ po kontejnerima nisu sprečavala najstarije sugrađanje da uvek među prvima budu na glasačkim mestima i glasaju za režim koji nas je sistematski uništavao čitavu jednu deceniju. Danas, sasvim sam siguran, Vučić najjače uporište ima baš među penzionerima (i onima sa „jednomnogom“ u penziji). To mu daje za pravao da sa njima eksperimentiše na moderniji način od Miloševića. Ono što nedostaje jesu radost i „sabor“ na Kalemegdanu.

I pored činjenice da se u „reformskoj“ vladi Aleksandra Vućića nalaze istaknuti ekonomisti poput Kori Udovički i Dušana Vujovića, tranzicioni zaokret nije na pomolu. Štavišese stiče utisak da se premijer sve više udaljava od svog ekspozea (dugo sastavljanog uz pomoć nekadašnjih ministara Radulovića i Krstića). Predložene mere za ekonomski oporavak („bolesna“ štednja, stalna smanjenja primanja, stalna poskupljenja robe i usluga uz mogući rast PDV – a) su kratkog daha. One ne pogađaju suštinu problema, već postojeći sistem održavaju u životu. Smanjenje penzija uz „rast“ godina staža (iživota) jednako pogađaju kako mlade tako i stare. Među penzionerima preovladava mišljenje da su oni izgradili ovu zemlju, zaradili svoje penzije i zaslužili da ono što se danas „rasprodaje“ delom završi u njihovom džepu preko PIO fonda. Sa druge strane, zakonska rešenja Vlade omogućavaju „starom“ kadru da radi, dok mlade „penalizuju“ gomilajući ih na biroima. U zemlji „starih“, u kojoj hara „belakuga“ uz neprekidni„odlivmozgova“, konfuzno stanje stvari odgovara jedino i samo intelektualno osakaćenoj, investiciono kratkovidoj i koruptivno organizovanoj vlasti.