ENG
Paradoks poraza Dobrice Ćosića
Autor/ica
Povezani članci
Da se razumemo, Dobrica Ćosić nikada nije bio tragična figura niti je ikada do sada poražen bez obzira na njegovo večno flertovanje sa usudom, (raz)istorijom, tragikom, porazom i nesrećom, kako u literaturi tako i u politici. Nesrećni su njegovi čitaoci, sledbenici njegovih političkih ideja, a tragični su samo oni ljudi nad kojima je taj mehanizam manipulacije isprobavan in vivo. Na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, najviše. Da stvar bude još jasnija pobrinuo se sam Ćosić koji je ovih dana objavio ko zna koju knjigu po redu – Bosanski rat. Dobro se sećam bar desetak njegovih javnih povlačenja sa scene, vajkanja zbog umora, starosti, bolesti, nerazumevanja kod mladih i sličnih stvari. Međutim, nakon svakog povlačenja, Dobrica Ćosić bi se vraćao na scenu podmlađen, snažniji i u većem tiražu nego ikada pre. Bosanski rat nam to još jednom potvrđuje (bar sa svojih tridesetak hiljada primeraka početne naklade).
Rat je njegovo prirodno stanje. Ako ga nema, Ćosić ga proizvodi. Takođe, nikada ne odustaje od svojih paradoksa. U ratu neprestano govori o miru, a u miru o ratu. Moglo bi se reći da je ova figura najeksploatisanija i čitavom njegovom opusu, političkom i književnom. Poznata je stvar da je paradoks važno sredstvo retorike kojim se postiže snažnija ubedljivost govornika. Ćosić je od samih početaka svog delovanja radio na toj figuri razvijajući je do neslućenih granica. On je paradoksalni prijatelj/nadzirač grupe intelektualaca iz Simine 7a, paradoksalni pisac/agent u Budimpešti 1956, ambivalentni posetilac Golog otoka, paradoksalni disident, prisutni/odsutni duh Memoranduma, paradokslani predsednik (bez vlasti) SRJ, najparadoksalniji otporaš, paradoksalno najtiražniji pisac u tuđem veku, gotovo tuđem svetu s kojim, čini se, on nikada nije stajao baš najbolje. Međutim, iza toga se krije paradoks, jer to je upravo njegov vek i njegov svet, samo nam kroz njegove retoričke figure biva prezentovan kao njemu strano okruženje. I knjiga Bosanski rat temelji se na Ćosićevom paradoksu. U naslovu stoji „rat“ ali tobože je sva posvećena njegovim mirotvoračkim ambicijama, od Londonske konferencije, preko Ženeve i Vens-Ovenovog plana sve do Dejtonskog sporazuma („Miloševićeve kapitulacije“). Osnovna Ćosićeva intencija je da pokaže čitavo ratno vreme kroz prizmu nadčovečanskih napora, dakako svojih, da se uspostavi mir. To mu, naravno, nikada ne polazi za rukom ali svejedno, njegovo diskurzivno narcisoidno istrajavanje na građenju sopstvenog mirotvoračkog imidža čini svoje. Kako Ćosić postiže paradoks u Bosanskom ratu? Od prve rečenice uvodi nas u sudar svetova i konfesija. Knjiga dnevničkih zapisa (naknadno sklopljenih i friziranih) počinje kao holivudski film bez gubljenja vremena i praznog hoda. Trejler bi, za razliku od onog koji je lansirao Službeni glasnik, mogao da glasi ovako: Na kraju XX veka, Jugoslavija se raspada u krvi. Na pravdi Boga, jedan narod je obespravljen, oduzeta su mu sva prava i proglašen je krivcem unapred. Protiv njega su Amerika i Evropa, naročito Nemačka. Odnarođena Rusija je nemoćna da pomogne. Ali jedan čovek ima snage da se suprotstavi. On, Dobrica Ćosić, na nagovor svojih bliskih prijatelja, kreće u rat za osvajanje mira i uspostavljanje zakona i reda u ovom delu sveta. Život stotine hiljada ljudi nakon toga više nikada neće biti isti…
Slika se gradi u širokim potezima. Muslimani su ustaše, Hrvati – ustaše, a Srbi žrtve. I to je dosledno markiranje aktera bosanskog rata. Čitav ambijent je u tamnim valerima samo je Ćosić kao punktum slike osvetljen nadom da je mir ipak moguć. To je ono što bi trebalo da drži čitaočevu pažnju. Međutim, ako krene tim sugerisanim putem, čitalac može opasno da nastrada. Zbog čega? Iz jednostavnog razloga koji proizlazi iz paradoksalno građene slike sveta. U toj tački nade, koja svetli, ne nalazi se Ćosić. Pa gde je on? zapitaće se čitalac. On je zapravo svuda unaokolo, u onom tamnom okruženju koje je na početku predstavio kao sebi neprijateljsko. Ukoliko bi se savladala ta početna aporija, knjiga bi se mogla čitati izvan paradoksalnog registra poraženog mirotvorca. Tek rasterećeni lažne drame, koju Ćosić neprestano intenzivira, možemo pročitati o čemu on zapravo piše. A Ćosić piše o arhitektonici rata u Bosni. On negira bilo kakav srpski zločin u tom ratu. Ulica Vase Miskina, Markale, Štrpci, Srebrenica… Njegovi najbliži ljudi od poverenja su zapravo Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Sa Miloševićem, u kog se brzo razočarao, nema mnogo zajedničkog. Sa Karadžićem razgovara o svemu. On je njegov savetnik, naredbodavac, mentor i advokat. Mladić je za njega najveći vojskovođa novije srpske istorije, čovek „lepe inteligencije“. Vens i Oven su zli topografi novog svetskog poretka a Bosna „zemlja endemske mržnje“. U Tuđmanu često nalazi istomišljenika kada je reč o Bosni: suživot je nemoguć ali su zato podele/deobe najprihvatljivija politička rešenja. I tu Ćosić često pravi odmak od samog sebe i prelazi na treće pripovedno lice, govoreći o sebi kao Tvorcu junaka Vremena smrti i Vremena vlasti sa kojim se povremeno poistovećuje u dramatičnim istorijskim okolnostima. Suočen sa dijalektikom sudbine koja ga vodi u poraz, Ćosić usred rata leškari na svojoj dedinjskoj sofi i čita Montenja. (Verujem da je bio veoma zadovoljan tom scenom.) To je po njemu slika humaniste. Dok neki nepoznati „maskirani razbojnici“ izvode Bošnjake iz voza, on traga za opravdanjima događaja na terenu i to u najvišim sferama literature. Svi su velikani na njegovoj strani. Taj model mišljenja karakterističan je za novu srpsku desnicu. Apsolutno odsustvo etike odgovornosti. A Bosanski rat je takav.
Ono što nije rekao u knjizi da ne bi narušio svoj opsesivni koncept, Ćosić je izneo u završnici svog izlaganja na velikoj promociji u Domu omladine. Smisao paradoksa svih njegovih poraza u bosanskom ratu bilo je stvaranje Republike Srpske, te „preskupe ali jedine političke i ratne pobede srpskog naroda u drugoj polovini XX veka“. Ovom knjigom se Ćosić uključio u borbu protiv redefinisanja dejtonskog ustrojstva Bosne i Hercegovine, još jednom se založivši za koncept života sa visoko podignutim zidovima i permanentnog rata drugačijim sredstvima koji, po njemu, i dalje traje u Bosni. Međutim, ono što posebno zabrinjava je činjenica da iza celog izdavačkog projekta stoji Službeni glasnik, koji je publikovanjem ovakvog štiva u enormnom tiražu očigledno želeo da pošalje jasnu poruku javnosti. A to je da paradoks više ne postoji. Dobrica Ćosić je srećan čovek koji je konačno objavio svoju (srpsku) pobedu u Bosni nakon sedamnaest godina. Takođe, treba imati na umu i to da svi oni koji se toj pobedi ne budu jednako radovali, mogu završiti na smetlištu (raz)istorije. Ili bar u njenom podrumu.
Autor/ica
