ENG
Pančić: Sumnjivo lice, sve s bradom
Autor/ica
Povezani članci
Ma, đavo ti je talentovan čovek – nikad ne znaš ni šta tačno radi, a kamoli zašto, i kuda će to odvesti, ja li njega, ja li nekog drugog. A da je Momčilo Momo Kapor bio darovit crtač, u to valjda ne sumnjaju ni oni koji osporavaju njegovu literaturu. Jednom je tako, već u poslednjim godinama zemnog života, pomno nacrtao moju malenkost; tačnije, lepo me je ogadio u nekakvom, recimo, reaktivno-polemičkom tekstu za rahmetli NIN, doduše imena mi ne spominjući, a onda me je još i (onako lakoruko) crtnuo, da ne bude zabune, i za slučaj da kogođ nije prepoznao & precizno locirao njegove aluzije. Kažem, nije me poimence spomenuo, no opet, svako ko je trebalo da zna znao je – i ja, razume se – da sam to ja, to jest, da je to ono što je ljutiti Kapor mislio da sam, onako kako je zamišljao nekoga poput mene. Simpatično mi je to bilo tada – mislim, naprosto se nisi mogao ljutiti na tu detinje iskrenu ljutnju ako nisi neki nadžak i nahvao čovek – a i sada mi je, bogme, još i više.
Ugledni trudbenici ovdašnjeg Tužilaštva za ratne zločine ovih su nam se dana pohvalili da su “provalili” celokupnu jatačku mrežu Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Gorana Hadžića, mada imena tih jataka uglavnom nisu spominjali, kao ni Momo moje onomad: ko zna zna, je li… Ali, da se vidi da Tužilaštvo ozbiljno radi i da se ne zajebava s narodnim parama, nešto konkretno se javnosti ipak moralo pokazati. Tako smo, meždu pročim, videli i nekakav portret belobradog starca sa šeširom. Autor: Kapor Momo. A model? Eh, navodno niko drugi doli dr Dragan David Dabić, u onom svom prethodnom, nešto genocidnijem životu poznat i kao Radovan Karadžić! Ima i “komparativna” fotka u Politici: đa Momov crtež, đa fotografisani Dabić u punom sjaju, sa sve perčinom. I, je l’ liči? Fakat liči, nema zbora. Samo, šta ćemo mi sad s tim?
Ako sam dobro shvatio, namera Tužilaštva bila je da poruči kako ima relevantna saznanja da je jedan deo ovdašnje “rodoljubne inteligencije” (oni učeni entuzijasti koji su Srbi i preko onih tričavih 100% jerbo ne priznaju banalna ograničenja aritmetike) na neki način bio aktivan deo mreže pomagača haških begunaca, i da su znali gde su, šta rade u vreme kada država to još nije znala, bilo zato što nije mogla ili nije htela da zna. Pa dobro, radi se o “nacionalnim radenicima” koji su sve vreme vrlo otvoreno podržavali Karadžića i ekipu, tako da tu nema nikakve misterije još od “prvog vagona”: oni su sa ljudima poput dr K. bili ratni i poratni saveznici i jarani, i na to su ponosni (sa razloga odavno objašnjenih u jednoj popularnoj izreci). E sad, sve je to lepo, ali javna podrška političke naravi je jedno, a jatakovanje beguncu pred zakonom ipak nešto sasvim drugo. Ne radi se ovde o nekom “pitanju morala” jer nema sumnje da za ljude poput Kapora bilo kakva praktična pomoć Karadžiću i sličnima ne bi bila moralno zazorna, naprotiv. Radi se o sasvim praktičnom pitanju: jesu li ili nisu? Vi ili ja to ne možemo pouzdano znati jer nikome ne držimo sveću (druga je stvar što svako od nas o tome voli da Ima Mišljenje, i ne smeta nam što ga ne zasnivamo ni na čemu opipljivom…), a Tužilaštvo bi trebalo da zna i da ume nepobitno da dokaže to što zna, kad već o tome javno spekuliše.
Sada se vraćamo Kaporovom crtežu. Ko je tu portretisan? Jedan u bradu zarasli starac, lik tipičnog, pomalo jurodivog boema, recimo sa Ade Ciganlije; svako ko išta zna o Kaporovom crtačkom opusu – koji se uvek prirodno nadopunjavao s literarnim – zna i to da su takvi likovi važan deo kaporovskog sveta još od vremena kada je Karadžić dr Radovan bio samo mlađahni sarajevski psihijatar sa književnim ambicijama bez pokrića, i levo smetalo po sarajevskim “pesničkim” kafanama. Na to se poziva i konsternirana Kaporova udovica, i to uopšte nije teško razumeti. Na drugoj strani, uh, dođavola, sličnost konkretnog starca s Dabićem jeste malo mnogo upadljiva, a bogme je i crtež premijerno plasiran kanda baš u Karadžićevoj knjizi “za decu”… Sumnjivo lice, nema šta! Em lice, em brada, a o šeširu da i ne govorimo…
Dakle, u čemu je ovde problem, ukoliko problem postoji? Vukčević, Vekarić i ekipa do sada su dovoljno puta dokazivali da su ozbiljni ljudi, i nije valjda da su baš sada rešili da takav svoj status efektno demantuju?! Ako su procenili da u celu ovu priču ima razloga umešati nekakve stare Kaporove crteže, onda valjda znaju šta to i zašto rade i kuda će to odvesti… Šta, međutim, ako to i nije baš sasvim tako? To jest, jesu li ti ljudi u punoj meri svesni na koliko su se skliskom terenu našli i koliko je nepodnošljivo lako ispasti trajno i nepopravljivo glup u društvu mašući nekakvim crtačkim portretima kao dokazom ili barem indicijom bilo čega čime bi se jedno tužilaštvo imalo baviti?
Na ova pitanja ja ne umem rezolutno odgovoriti, a nisam bezbeli ni dužan da to činim. Oni, međutim, jesu, i bilo bi dobro da to učine što pre i što bolje. U protivnom bi ostao utisak da neko Tamo Gde Treba ima izvesne nezdrave “orvelovske” pretenzije, s posebnim osvrtom na zlomisao, pardon, na zlocrt. I da mu se “javlja” malo više nego što bi to bilo dobro za elementarno društveno duševno zdravlje. Korigujem se: taj utisak je već tu. Ali ga se možda još može demantovati, videćemo.
Što se Mome Kapora tiče, on je već neko vreme s onu stranu ljudske pravde i nepravde, a kako je prošao na informativnom razgovoru kod svetog Petra, to nam nije dato da znamo dok smo na ovoj strani. Ipak, možda bi mu bilo bolje da se više držao (makar i “zločestog”) portretisanja svojih kritičara nego tih svojih staraca sa bradom… A ja sve nešto mislim: šta ako nije Kapor crtao Dabića, nego je Dabić, kada se tek zadabićavao, rešio da se odizajnira po uzoru na nekog od Kaporovih vremešnih boema, kojeg mu je prijatelj kadgod poklonio za kačenje na zid, tamo negde između gusala javorovih i lekarske diplome?!
Autor/ica
