Pančić: O stvarnosti lažnog

Povezani članci

• Prosvjed ispred deponije Uborak: Građani traže zaustavljanje dovoza smeća i zatvaranje deponije
• Brian Eno dolazi u Sarajevo
• Slovo o dnevniku
• HVALITE ME USTA MOJA
• Glupost kao ideologija
• Boban Inđić osuđen na 15 godina zatvora za zločine u Štrpcima

U ekonomiju i finansije se ništa ne razumem, ali pamtim da su mnogo, mnogo pre aktuelne “svetske” (zapravo mahom evroameričke) krize razni “konzervativni” autori pisali kako je nešto suštinski pošlo po zlu u svetskoj ekonomiji onda kada su vodeće svetske valute – dolar pre svih – izgubile obavezu da imaju “zlatnu podlogu”, to jest kada količina novca koje neka država pušta u opticaj više nije zavisila od njenih zlatnih rezervi, kao nekakvog ipak opipljivog merila stanja stvari u nekoj ekonomiji. Tako se novac, je li, “virtuelizovao”, postao je apstraktna i proizvoljna stvar, nešto objektivno neizmerivo i neodredivo, čime se može špekulisati i graditi zidanice na pesku kako se kome ćefne, otuda i nešto što može neograničeno metastazirati ili pak naglo implodirati. Kako se to završava? Evo, vidimo kako. E sad, je li sve to sa novcem i zlatom baš tako kako tvrde Proroci Apokalipse, ili je priča znatno složenija? Iskreno, nemam pojma. Ove priče o “zlatnoj podlozi” sam se setio iz sasvim drugih razloga.

Ovih dana relativno nezapaženo – bar na ovoj strani Drine – prolazi vest da je onaj mučeni Boško Stanišljević iz Banjaluke, kojeg je onomad sumnjičilo da je hteo da pobije ceo vrh Srbije i Laktaške Republike, kanda prilično nedužan u toj stvari, to jest, da se priča o “terorizmu” famoznog Boleta prilično ispuhala. Tužilaštvo Bosne i Hercegovine, po pisanju tamošnjih medija, Stanišljevića neće goniti po tom osnovu jer nije pronašlo baš ništa što bi išlo tome u prilog, nego će odgovarati samo za nedozvoljeno posedovanje i promet oružja. Stanišljević nije ni poricao – naprotiv, sam se prijavio Tamo Gde Treba kad se digla frka – da je u sportskoj dvorani Borik (u kojoj je zaposlen) navodno još 2008. sakrio izvesnu količinu oružja, s namerom da ga “utopi” na crnom tržištu.

Ako se potvrdi pisanje medija, niko razuman neće biti iznenađen, jer je razumnima od početka sve i mirisalo na takvo nešto, a sve ostalo je delovalo kao težak “spin” (Bože,odvratne li reči! Moramo je se osloboditi pod hitno!). Naravno, to ne znači da policija i tužilaštvo nisu trebali da ozbiljno shvate i do u najsitnija crevca istraže “Boletove” poslove i namere, jer se sa oružjem nije šaliti, čak ni kad nema Glavate Gospode u blizini i u dometu istog.

Dobro, ali gde je ovde “zlatna podloga”? Ona je u onome što možemo i smemo da zovemo činjenicama. Kada pouzdano znamo ili imamo zaista vrlo utemeljene razloge da verujemo da je to i to stvarnost, onda na osnovu te stvarnosti donosimo zaključke, određujemo se spram nje, na njoj vežbamo i izoštravamo svoj vrednosni sistem, da ne rečem weltanschauung. Kako ćemo se prema nekoj stvarnosti (na primer: “pada kiša”) odrediti, to je do naših uverenja i preferencija. Neko će tvrditi da je dobro što pada kiša, drugi će misliti da to nikako ne valja. Treći će biti ravnodušan. Neko će poneti kišobran, drugi kabanicu, treći će hodati gologlav i mokroglav jer mu je baš tako ćeif, četvrti neće ni izlaziti iz kuće dok mu se ne dojavi da je suvo. Sve su to legitimni izbori, i svi su bazirani na zajedničkoj, pri tome tačnoj i proverljivoj premisi: “pada kiša”. U ovoj situaciji, kiša je “zlatna podloga”, a naše načelno i praktično reagovanje na nju je “novac”: ako je “realan” i ako je naš, naša je stvar kako ćemo ga potrošiti.

U famoznoj “Boletovoj priči” sve je bilo drugačije: sve što smo znali je da je Stanišljević priznao da je sakrio nekakvo oružje u Boriku. Odatle je krenula hiperinflacija iliti metastaziranje “interpretacija” koje su u činjenice naprosto učitale ono što im se učinilo zgodnim, i dobili smo ceo onaj narativ o “terorizmu”, a onda su se na to primili svi oni koji su u to isprojektovali sve zamislive sopstvene fantazije, već u zavisnosti od svetonazorne pozicije sa koje su “intervenisali” u javni diskurs. Bez tog “spina” (poslednji put ga koristim!) o “terorizmu”, Andrej Nikolaidis ne bi imao povoda da napiše famozni tekst sa nekoliko bizarnih iskliznuća; da on nije napisao taj tekst, ne bi ni usledili poznati Odjeci & Reagovanja iz beogradskih, podgoričkih i banjalučkih rodoljubačkih kuhinjica; da njih nije bilo, ne bi Forum pisaca izdao čuveno Saopštenje, a Sreten ga Ugričić ne bi potpisao, jer ne bi imao šta. Na koncu, da nije bilo svega toga, Ugričić bi dan-danas bio upravnik Narodne biblioteke Srbije, a Ivica Dačić bi bio za nijansu manje Patriota, za onu nijansu koju mu je u ionako nepodnošljivo prebogat CV doneo skalp jednog notornog “podržavaoca terorizma”.

Ono što smo ranije podozrevali, sada kanda i znamo: cela je priča od početkaveštačka konstrukcija, to jest sagrađena je na pogrešnoj premisi. Dakle, ni na čemu. Nikoga taj Stanišljević nije nameravao da diže u vazduh, ni iz “nacionalnih” ni iz “klasnih” razloga. Čovek je samo hteo da prihoduje nešto, vremena su kokuzna. Sada se toj “Boletovoj priči”, dakle, mora skinuti onaj nečinjenični višak, onako kako se hiperinflatornim novčanicama skida po nekoliko nula ne bi li ponovo ličile na nešto što nije sprdnja.

Međutim, šta? To što je sve što se dogodilo bazirano na nečemu nepostojećem, uopšte ne ukida u međuvremenu dogođeno. Hoće li sada Nikolaidisov tekst nestati u nekakvoj maglini Nerođenih Tekstova, hoće li Dačić Ivica & co. svečano vratiti Ugričića na čelo NBS, uz prigodno izvinjenje, možda u vidu “Miljacke” na uvce? Neće, to je jedino sigurno.

Čemu nas sve ovo uči, to jest, na šta nas podseća? To što je nešto laž, izmišljotina, proizvoljna spekulacija ili nevešta i nesolidna konstrukcija koja će se raspasti pri prvoj boljoj proveri, uopšte ne znači da neće proizvesti veoma stvarne posledice. Naprotiv, dobro tempirana laž može da razorno utiče na “stvarnost”, na “istinu”, i da joj tako promeni tok, da zagospodari tokovima stvarnog. O tome valja voditi računa uvek, a ovih predmajskih dana posebno. Iz dana u dan će rasti pritisak laži na činjenice; laži će proizvoditi posledice, jer sama laž nije “lažna”, ona je stvarna, postojeća stvar. Da, istina je – od one metafizičke naravi – da činjenice “na kraju” uvek trijumfuju, ali ko vam garantuje da ćete sačekati “kraj” u jednom komadu? I gde je taj “kraj” uopšte, i ima li osvetljenog i asfaltiranog puta do tamo?

Vreme.rs