Otvorena pretnja Borisu Tadiću

Povezani članci

• Trampizam protiv civilizacije 
• Otvoreno pismo državnom sekretaru SAD-a Antonyju J. Blinkenu: Podržite istinsku ustavnu i izbornu reformu, nema vremena za gubljenje
• LABINSKA REPUBLIKA
• Biljana Srbljanović: Jagode u grlu
• Fra Petar Jeleč: Laži Jure Krište
• Ljubomir Živkov: Kako su Toma Nikolić i Đorđe Vukadinović oslobodili Kosovo

Predsednik Tadić nije nam čestitao Prvi maj.

Meč koji će Novaku Đokoviću doneti drugu titulu na porodičnom gumnu zadesio me je u restoranu koji neka ostane anoniman: na ogromnoj plazmi punoj snega i bez tona gledasmo tenis, rezultat u donjem uglu nije bio čitljiv, ali smo se svi izveštili i po reakcijama takmičara shvatali da će nosilac Ordena Svetog Save pobediti.

Tako i bi, finalisti se pozdraviše a na govornicu iziđe Njegovo Stričevsko Veličanstvo koje iz glave govoraše li govoraše… Usled trajne vejavice na kafanskome screen-u nismo mogli da čitamo sa usana, lice ovlašćeno da barata daljinskim četiri puta je menjalo kanal i prikazalo nam rezultate na nekakvoj kladionici – kad god bi se vratilo na Serbia Open stric bi jednako besedio. Platio sam račun, seo u kola i na radiju čuo da predsednik Tadić već čestita Novaku Đokoviću pobedu, lepo, a meni da čestitaš Prvi maj?!

Možda će kasnije, ili sam možda propustio, da ne srljam odmah sa osudom, nekad nisam bio ovoliko judgemental… S druge strane, zašto da idem na internet i da pretražujem tamo svaki kutak ne bih li našao skrajnutu predsednikovu čestitku za moj najveći praznik!? Prvi maj morao je biti čestitan tako da svaka radnička i seljačka obitelj to čuje htela ne htela, zar ne?!

Vinem se ipak do interneta, da ne grešim dušu i da me predsednik i njegova svita ne zamrze (ako već nisu), ukucaću baš ono što tražim: „Predsednik Tadić čestitao Prvi maj“, ko zna šta će sve da mi pukne pred očima! Kad tamo: predsednik čestitao pobedu Novaku Đokoviću, predsednik čestitao Uskrs patrijarhu, sveštenstvu i vernicima, predsednik Tadić Gardi Vojske Srbije čestitao ne znam šta, pa taj čovek više voli jednog Đokovića nego sve nas koji smo odrasli podalje od teniskih terena, predsedniku su miliji hrišćani nego proleteri, Tadić više voli Gardu Vojske Srbije nego celu radničku klasu!

Predsednikova opčinjenost elitom nije za mene novost, dirljiv mi je i gotovo simpatičan njegov snobizam (upriliči tobože poslovni sastanak sa Robertom de Nirom koga pomalo možda i neovlašćeno pokušava da namami u Filmski grad, pa prima gusara sa Kariba, Džonija Depa, pa se sastane sa Platinijem koji mu kao kakvom predsedniku mesne zajednice očita bukvicu da će Srbija ako se ne upristoji biti ispujdana iz međunarodne fudbalske zajednice), razumem da je diktatura nas proletera završena, razumem i da je radništvo za jednog tako modernog državnika tek bleda uspomena, kao kad neko nama kaže „gvelfi i gibelini“, to je nešto iz istorije, nisi dužan da o tome znaš nešto bliže niti podrobnije! Znam da je predsedniku pred očima stalno nacija, doklen ga marksistička podela na klase ič ne zanima, pa ipak, trebalo bi ga prisiliti da radnicima čestita njihov jedini praznik! Moji me camarads nisu baš ovlastili da šefa države rezilim u naše zajedničko ime, ali ko mi brani da mu se obratim kao ozlojeđeni pojedinac:

„Poštovani gospodine Tadiću – da je sreće bili bismo na ti i pismo bi počinjalo sa ’druže Borise’ – niste li prekardašili sa novokapitalističkom ohološću kad radništvu niste čestitali praznik? Mislili ste da to nije Vaša dužnost, da će nam se obratiti Rasim Ljajić kao osoba zadužena za sirotinju i za ostrvca na kojima se uprkos svemu još uvek nešto proizvodi, stvara, žanje, bere etc.?! Zašto ste onda čestitali uspeh Đokoviću, Uskrs patrijarhu i ne znam šta Gardi?! Zar nemamo ministre za sport, veru, odbranu?! Ti pehari, nafora i džebana miliji su vam i važniji nego milioni sugrađana koji žive od rada, fizičkog, nekvalifikovanog, polukvalifikovanog, visokokvalifikovanog, a nisu na ATP listi, ni u Sinodu, ni u Generalštabu, ni u Holivudu?!

Pa i na to imate pravo, da volite šampione, filmske i fudbalske zvezde, božije izaslanike i generale, ali morate, jer ste i za to plaćeni i nadležni, da čestitate praznik i onima koji su po merilima srpskog nazovikapitalizma nišči!

Ako li nam i dogodine ne čestitate Prvi maj tražićemo da se briše sa spiska praznika, demonstrativno ćemo na Prvi maj da radimo u sve tri naše smene, nećemo da budemo puki izgovor, prozirno i prezira dostojno pokriće da državni velikodostojnici ne rade, da spajaju Uskrs sa našim blagdanom i da ne radi niko ništa deset ili petnaest dana! Posećujete Tomu Nikolića koji i Vas i silesiju pukovnika vređa govoreći da su vojni lekari Vaše marionete, a hiljadama ljudi koji doslovno gladuju ne tražeći od Vas da raspišete izbore nećete da čestitate Prvi maj!

Poslušajte ’Internacionalu’ koju sam snimio na pet kanala, tu je pesmu šesnaestogodišnja Ema Ris u Černovicama umesto odbrane zapevala pred istažnim sudijom, a kad je ovaj zavrteo glavom Ema ga je oštro ukorila: ’Ustanite, ovo je Internacionala!’“

Peščanik.net