ENG
Osamnaest godina bez “srpskog Kenedija”
Autor/ica 👤Dragan Banjac
Izdvajamo
- Profesor Korać napominje da nas istorija uči da smrt nijednog vizionara nije uništila njegovu viziju, a vizija Zorana Đinđića je ona moderna država koju su sanjali srpski reformatori i za čije ostvarenje je dao svoj život.
Povezani članci
Foto: Predrag Mitić
Kenedijevu preporuku Amerikancima – da ne postavljaju pitanje šta zemlja može da učini za njih nego šta oni mogu da učine za Ameriku – Đinđić je modifikovao i apelovao na građane Srbije da se zapitaju – šta svako od njih može da učini za sebe. Išao je dalje pa tromim, kilavim sunarodnicima poručivao: “Mogu za vas, ali ne mogu – umesto vas”
Sujeverni ili ne, mogli biste da se pripazite marta, naročito petnaestog, i martovskih ida (lat. Idus Martii). Na taj dan se u Rimu priređivala svečanost u čast boga Marsa i održavala vojna parada, sve do atentata na Gaja Julija Cezara (15. marta 44. p. n. e.) martovska ida nije bila loš datum. Svedočeći o tom događaju, starogrčki istoričar Mestrije Plutarh zapisao je da je pre atentata Cezar od vidovnjaka bio upozoren da mu preti opasnost na dan Martovskih ida. Na putu ka Pompejevom teataru, gde će život skončati najpoznatiji Rimljanin, ponovo je susreo istog mudrijaša i podozrivo mu dobacio kako su Martovske ide došle, na šta mu je ovaj odgovorio: “Da, ali nisu prošle!” Ide su i kasnije donosile zlu kob… Na taj dan 1536. glodine turski sultan Sulejman Veličanstveni ubio je svog vezira i najboljeg prijatelja Ibrahim-pašu; nacisti Adolfa Hitlera su 1939. godine okupirali Češku, Slovačku i Moravsku; godine 1917. abdicirao je poslednji ruski car Nikola II Romanov. (Ako ste pomislili da bi to ove godine mogao da učini i sadašnji srpski “car”, grdno se varate jer on mnogo voli svoj posao.)
Petnaestog marta umrli su jugoslovenski slikar i političar Moša Pijade, grčki brodovlasnik Arostotel Onazis, engleska spisateljica Rebeka Vest i srpski pisac crnogorskog porekla Miodrag Bulatović… Petnaesti dan marta za sada obilazi Srbe, ali im je učinio značajnim ostale martovske dane. Krajem marta (25) 1941. godine u Beču je potpisan protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, a dva dana kasnije izveden je vojni puč i zbačeno tročlano namesništvo kneza Pavla Karađorđevića, Radenka Stanivukovića i Ive Perovića. Istog dana poterana je i vlada Cvetković-Maček, kao potpisnica Pakta. Trinaestog marta OZNA (Organizacija za zaštitu naroda, kasnije Uprava državne bezbednosti UDB-a) uhapsila je četničkog vođu Dragoljuba – Dražu Mihailovića. Nije poznato zašto je Vuk Drašković devetomartovske demonstracije 1991. godine, koje drži u vlasništvu, pomerio četiri dana ranije. Krajem marta 1999. godine (24) otpočelo je NATO bombardovanje ostatka Jugoslavije, a 18 godina pre toga, 11. marta, na Kosovu su izbili nemiri, cepane su slike Josipa Broza Tita i prvi put javno izvikivane parole “Kosovo Republika!”. Dvanaestog marta Srbija je streljala “prvog demokratski izabranog premijera” Zorana Đinđića, između 17. i 19. marta (2004) godine desio se “pogrom Srba sa Kosova” i zločini tamošnjih Albanaca, a 11. marta 2006. godine u Haškom pritvoru umro je bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije i Srbije, balkanski kasapin Slobodan Milošević.
HTEO JE ZA NAS, ALI NIJE MOGAO UMESTO NAS
Ovako sam naslovio tekst u jednom dnevnom listu pet godina nakon Đinđićevog ubistva. Deo toga ću preneti uz dodatak iz brojnih svesaka/teka koje puče. Osamnaest godina od ubistva premijera-reformatora koji je, pokušavajući da Srbiju prevede u građansko društvo, očito sipao vodu u more. Zaludan je to bio posao. Jedno vreme neodlučni i zbunjeni naslednici su brzo sve njegovo zamrčili. Nakon što je njegov put bespovratno odbačen, nedaće su se ustostručile, reforme potpuno zaustavljene. Njegov politički projekat, Demokratska opozicija Srbije (DOS) se brzo raspao, nekadašnji saborci u borbi protiv Miloševića i njegovog režima raspršili se na sve strane, a deo “demokratskog bloka”, koji bi, umesto u Evropu, najradije da zemlju strovali u srednji vek, prigrlio je ostatke Miloševićeve partije i na velika vrata ih vratio u politički život zemlje. Za to treba zahvaliti ponajviše Borisu Tadiću. Osamnaest godina svedoci smo da je bivši sistem ne samo preživeo nego i veoma ojačao.
Za života uglavnom neshvaćen kod većine svojih sunarodnika, a nakon ubistva kratko uzdizan do neba, bivši premijer i dalje je, po mnogo čemu, zagonetka, tajna koju kao da bi svi najradije da pohrane na skrovito, dobro čuvano mesto. Delom i zato što su se njegovim imenom i za života, pogotovo nakon ubistva, kitili oni kojima je do njega bilo najmanje stalo, protuve koje su uz njega stasa(va)le zahvaljujući isključivo njemu, ali koje su – zalažući se za navedeno pohranjivanje – navukle (mnogi od njih) na sebe sumnju da im u vezi s njegovim nestankom nisu čiste ruke. Dragoljub Žarković, počivši urednik nedeljnika Vreme, zapisao je na četvrtu godišnjicu likvidacije da “u sitnom politikantskom kolu koje se igra na Đinđićevom grobu nema baš mnogo nevinih s obe strane političke barijere: nema nevinih ni među onima koji ga posthumno napadaju, niti među onima koji su ga svojatali, ali dok ovi drugi ispadaju danas glupi u društvu, ovi prvi postaju opasni promovišući govor mržnje kao legitimno sredstvo javne komunikacije”.
ČOVEK BUNTA
Gromoglasni obračun sa organizovanim kriminalom obećali su svi posle Zorana i to je papagajski govor. Navodna borba protiv baraba s kravatama i dripaca koji imaju više godina u zatvoru nego razreda škole, sveo se na nedovoljan broj uhapšenih i na suđenje Miloradu Ulemeku i družini od kojih je neko u Srbiji, ipak, pravio paradu.
Ko je bio Zoran Đinđić? Na ovo pitanje mnogi traže odgovor, ne nalazeći onaj pravi. Većina njegovih biografa kao početak političkog delovanja “srpskog Kenedija” navode 1974. godinu, kada je bio student filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedan od profesora bio mu je Dragoljub Mićunović koji je često govorio da ga iz tog vremena pamti kao “veselog” i “dečački drskog” i da ga je voleo više nego druge. Mićunović tvrdi da je mladi Đinđić odmah po dolasku na fakultet, stao na čelo studentskog bunta, organizovao generalni štrajk kad su otpuštani (praksisovci) profesori, napravio organizaciju sa zagrebačkim i ljubljanskim studentima. To ga je koštalo godinu dana zatvora, priča Mićunović. Nije se zaustavljao. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, nekoliko levičarskih pokreta u ondašnjoj Jugoslaviji pobunilo se protiv totalitarnog režima Josipa Broza Tita, političkog monopola Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), a podržali su i Đinđićevu ideju – da socijalističko uređenje “ne isključuje demokratski sistem”.
Borio se za odbranu profesora (kasnije isteranih), da bi već 1974. godine bio aktivan na konferenciji zagrebačkog, ljubljanskog i beogradskog filozofskog fakulteta, u pisanju deklaracije u kojoj su prvi put javno napadnuti Tito i Savez komunista. Potpisuju je Lino Veljak, Darko Štrajn i Zoran Đinđić. Dobija “uslovnu”, povlači se i završava studije. “Uvek je bio pomalo mangupski snalažljiv”, govorio je Pavluško Imširević (koga je osudio Koštuničin ministar pravde), navodeći da je 1978. godine uspeo da od Tihomira Vlaškalića (predsednik CK SK Srbije) iskamči dobijanje pasoša. Ležeran, razbarušen, šarmantan, duhovit, inteligentan, brzo je mislio, priča Imširević. U nečem i previše razbarušen, ali to je pripadalo imidžu tog pokreta. Cele grupe su, recimo, razvijale teoriju da je krađa knjiga legitimna ako se knjige kradu za potrebe obrazovanja. On je bio jedan od mahera za krađe knjiga, proslavio se. Mislim da su ga i hvatali i kažnjavali zbog toga. Najveći majstori su bili Boža Borjan i on, koji su imali specijalne jakne sa unutrašnjim džepovima u koje su trpali knjige.
KOD HABERMASA KROZ PROZOR
Sa pasošem u džepu Đinđić, na poziv i preporuku Dragoljuba Mićunovića, odlazi u Nemačku. Ovako profesor Mićunović opisuje Đinđićev dolazak na Univerzitet Konstanc. “Banuo je jednog dana (takav je bio) i, pošto je sve bilo zaključano, kroz prozor ušao Jirgenu Habermasu u kabinet. Rekao je ‘Ja sam taj i taj, bio sam na Korčuli sa studentima, prijatelj sam tih i tih ljudi…’ Kad je došao u Konstanc, predstavio sam ga filozofu Vermeru, koji je bio šef tog odeljenja. I odmah smo sredili da tu radi doktorat, da ima malu finansijsku potporu i da stanuje u jednoj kući koju je zauzelo nekoliko asistenata i studenata. Njegova kreativnost zbunjivala je i šokirala Nemce, koji znaju pravila, red. On je išao mimo toga. Recimo, izriljali su baštu, našao je nekog Turčina, od njega nabavio semenje za luk, krompir… Jabuke koje su padale po putevima prema gradu… odmah je našao neke dečake da to skupljaju, nekog Grka da po pola podele sokove… Stalno smo pili sveže sokove od jabuka. Imao je stalno neke ideje, smele ideje”.
Pošto je doktorirao, Đinđić se vratio u zemlju, odslužio vojni rok i sa prestižnom Humboltovom stipendijom nastavlja da se bavi filozofskim teorijama. Inače, njegov rad u Nemačkoj bio je usmeren ka Beogradu, a bavio se i nemačkim idealizmom. U Beogradu je objavio knjigu “Subjektivnosti nasilja”, u kojoj je pokušao da kritički preispita Hegelovu filozofiju. Pored filozofije zanimala su ga istorijska istraživanja, naročito je cenio iskustvo nemačkog istoričara Rajnhata Koseleka, kaže Dunja Melčić, koja je zajedno sa Đinđićem prevela “Svet života”, kapitalno delo Edmunda Huserla.
ATIPIČAN SRBIN
Đinđićev vozač (Aleksandar Bjelić) od februara 1999. pa sve do kobnog 12. marta 2003., kada ga je dovezao na posao u Vladu Srbije, gde je i ubijen, kaže da je sa šefom imao blizak odnos i da je uspevao za kratko vreme da iščita sve novine. Potom da je bio jedini koji nije mogao da se umori. Bjelić akcentuje medijsku sliku u javnosti o Đinđiću (hladan, proračunat, ambiciozan čovek, bez preteranog smisla za humor, bez emocija, čovek koji je veoma puno radio), misleći da je sasvim drukčiji. “Mislim da su tome najviše doprineli mediji koji su ga do 2000. godine predstavljali kao državnog neprijatelja broj jedan. Bio je vrlo emotivan ali i ambiciozan. Meni je izgledalo kao da stalno radi. Nije voleo kafane, pričao je Bijelić.
Biljana Stankov, sa Đinđićem je radila od 1991., a od 1996. godine bila je lična sekretarica bivšeg premijera. Kaže da zbog izbora šta će da radi u životu, šta je cilj, nije ni bilo moguće da održava prijateljstva. “Ljudi su podrazumevali da su mu prijatelji ako stalno dolaze, da nešto očekuju od njega, da nešto traže, da im on to omogućuje, ispunjava, pomaže. On za to nije imao vremena. Imao je vremena da ode sa njima na večeru, popriča. Ali, opet, i on je od njih očekivao ideje, inicijative, pomoć u onome što radi. Mnogo ljudi je bilo oko njega, ali ne bih mogla da izdvojim nekog, da je bio prijatelj i da ga je posebno cenio”.
Đinđićev politički angažman ipak se pretežno vezuje za Demokratsku stranku. Vremenom ju je prilagođavao uslovima “na tržištu”, umeo da počisti Dragoljuba Mićunovića s mesta predsedavajućeg, ode na Pale, sedne na kanabe kod Slobodana Miloševića. Ipak, niko mu ne osporava veliku energiju i viziju. Prilikom odlaska na jedan od mitinga (najčešće je bio u autobusu sa novinarima) govorio je da je, uglavnom, ostvarivao sve svoje naume. “Dao sam sebi zadatak da ću za tri godine završiti filozofiju i to sam uradio. Potom da ću za dve godine doktorirati na nemačkom jeziku. Rekli su mi da to nije moguće. Pitao sam postoji li zakonska prepreka. Kažu – ne. Ostvario sam i to”. Kenedijevu preporuku Amerikancima – da ne postavljaju pitanje šta zemlja može da učini za njih nego šta oni mogu da učine za Ameriku – Đinđić je modifikovao i apelovao na građane Srbije da se zapitaju – šta svako od njih može da učini za sebe. Išao je dalje pa tromim, kilavim sunarodnicima poručivao: “Mogu za vas, ali ne mogu – umesto vas”.
O BOSNI I MILOŠEVIĆEVIM “REPOVIMA”
“Ako bi Srbi iz Bosne rekli: Hoćemo da živimo zajedno u građanskoj Bosni, mi bismo otvorili bocu šampanjca i niko ne bi bio srećniji. Nas, ipak, niko ništa ne pita i nismo mi ti koji sole pamet, bilo Kninu ili Palama, govorio je. U rukovodstvu Crne Gore video je mnogo više političke volje i veštine nego kod srpskog. Srpsko je, pak, mislio je, nesposobno na strateškom planu, što ne shvata globalnu situaciju. “Milošević ima toliko ‘repova’ da je prinuđen da pravi ustupke međunarodnoj zajednici i oni to otvoreno govore. Imamo vladu kao da ju je Brežnjev sastavio – sve starci i direktori, rekao je autoru ovog teksta u intervjuu Našoj Borbi, vikend izdanje, 15-16. aprila 1995. godine, dodajući da se u slučaju “Simpa”, Ce-marketa, “Takova” i “Sartida” radi o „monopolistima, latinoameričkoj vladi“.
Bio je večiti optimista, naročito u proleće 2000. godine. Tokom intervjua tih dana govorio (mi) je da je “naivno očekivati da se vlast može promeniti samo na izborima”, naglašavajući da po svaku cenu treba izbeći nasilje. Operacija je neizbežna – preživećemo, kazao je. Posle ubistva, o Đinđiću su govorili mnogi, među njima i neki od najbližih saradnika iz vlade i DS. Nebojša Čović, jedan od njegovih potpredsednika, prisećajući se dana ubistva pominje “paniku, veliki strah, veliku žalost, veliku tugu…” Za Žarka Koraća Đinđićeva smrt je nestanak reformatora koji je svu svoju energiju i političko umeće uložio u viziju buduće Srbije. Ali profesor Korać napominje da nas istorija uči da smrt nijednog vizionara nije uništila njegovu viziju, a vizija Zorana Đinđića je ona moderna država koju su sanjali srpski reformatori i za čije ostvarenje je dao svoj život.
Bivši ministar policije Dušan Mihajlović je posle Đinđićevog ubistva rekao da je pucanje u premijera “organizovala i izvela zločinačka organizacija koja predstavlja ostatak kriminalnog nasleđa iz Miloševićevog perioda”, a dugogodišnji saradnik u DS i naslednik na premijerskom mestu Zoran Živković smatra da je Zoran Đinđić bio najbolji u Srbiji, da su to mnogio znali i pre atentata, ali da su mnogi, nažalost, to shvatili tek nakon ubistva. Mnogo se spekulisalo o ulozi medija i novinara u stvaranju atmosfere linča pred Đinđićevo ubistvo. Advokat porodice Rajko Danilović, inače prijatelj sa mnogim novinarima, pričao je da su orkestrirani napadi na vladu i premijera prethodili ubistvu.
BUDALA, PREVARA, PACOV…
Na Đinđićevoj sahrani Zoran Živković je rekao da su ga ubili oni koje je najviše mrzeo, grupa u kojoj su Budala, Prevara i Pacov. I ne samo u toj grupi, rekao je Živković i naglasio da je “u mnogim drugim grupama bilo i još ima puno budala, prevara i pacova”. Na kraju Živković se zavetovao da će Đinđićev san – evropska, demokratska, efikasna, bogata Srbija, bez budala, prevara i pacova – biti ostvaren. (Sanak pusti!)
BURAN ŽIVOT
Rođen je 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac Dragan bio oficir JNA. U knjizi rođenih upisan kao 128. dete te godine. Kasnije je govorio da je to bilo dovoljno kasno da ne upadne “pod iluziju titoizma”. Gimnaziju završava (1970.) u Beogradu, Filozofski fakultet (1974.) takođe, a pet godina kasnije doktorirao je na Univerzitetu u Konstanci. Tvrdio je da Marks ne samo da nije bio najveći nego da “uopšte nije filozof”. Za njega se svojevremeno zauzimao i veliki Vili Brant pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj. Doktorirao je na tezi “Problemi utemeljenja kritičke teorije društva” kod Jirgena Habermasa. Bio je viši naučni saradnik Centra za folozofiju i društvenu teoriju, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Savezne skupštine. Stigao je da se bavi i profesurom – na novosadskom Filozoskom fakultetu. Autor je sledećih knjiga: “Subjektivnost i nasilje”, “Jesen dijalektike”, “Jugoslavija kao nedovršena država”, “Srbija ni na istoku ni na zapadu”. Preveo je mnoga filozofska dela.
NIJE POSTAO DEDA
“Da mu je bog dao još samo nekoliko dana života, on bi bio najglasniji insajder. Čuli bismo stvari pod kapom nebeskom o kojima ne sanjamo, već samo slutimo. Da su mu date još dve godine da poživi, sedeo bi sa liderima Evrope i Amerike. Umeo bi da objasni zašto Kosovo ne može da bude nezavisno. Da mu je nebo dalo još koju deceniju, ponovo bismo bili najvažnija tačka sveta, a deda Zoran bi bezbedno džogirao po Košutnjaku”, rekao je o Đinđiću (Status) reditelj Aleksandar Mandić.
Bez obzira na sve bio je drukčiji, vredniji, pametniji, lepši… Njegov i srpski problem je što se pojavio kasno, mada bi sadašnji vlastodršci najviše voleli da se nije ni pojavljivao. A najveća nevolja je što je Đinđić živeo u zemlji u kojoj vas – ako ste iznad proseka – smaknu. Pošto Srbima nije valjao konačno su pre sedam-osam godina našli vođu spram sebe!
Autor/ica 👤Dragan Banjac
