Oproštaj od dragulja ljudskosti: Pokopan simbol Splita Milorad Bibić Mosor

Povezani članci

• Svetislav Basara:Imamo izbor između dva putića
• Izbori u Norveškoj: BOSANCI I HERCEGOVCI PASIVNI
• SDU: Funkcionerima u SDA sa kupljenim diplomama treba zabraniti da pominju ime prof.dr. Nijaza Durakovića
• Počinje suđenje pripadnicima Ravnogorskog pokreta zbog raspirivanja mržnje
• Neophodan iskorak u građansko društvo
• ‘Umjesto mašinama, kopamo rukama’: Rudnici u BiH pred stečajem

Milorada Bibića Mosora u 15  sati su na njegovo posljednje počivalište ispratili članovi obitelji, brojni prijatelji i kolege, te štovatelji njegova lika i djela.

Dirljivim se govorom od dugogodišnjeg prijatelja i kolege oprostio Ivica Ivanišević: 

“Božemiprosti, parimo ka sprovod. Svima su pale žunte, lica se smrkla, suze se liju na maštile, crne se veštiti…

A opet, svakome od nas jasno je da ovo sprovod ne more bit. Ovo više daje na Masovni pokret, na Praško proljeće, na Woodstock, na nešto skroz obrnuto od tužne funebralne prigode.  Da je ovo sprovod – a nije, već san van reka – sve bi bilo drukčije. Za početak, Mosor bi, ka pametan čovik i inženjer jake struje, umra s testamenton u kojemu bi lipo zatražija da ga posli velike partence kremiramo, a ne da se moramo remenavat s ovolikin kapsilon. Umisto pola ličkoga šumskog fonda, šta su ga picigamorti morali isić da bi ga opremili na oni svit, buletu bi platila samo jedna malešna urna.

Naravno da ovo nije sprovod. Lipo je Boro nekidan napisa: radi se samo o još jednoj, logistički najzahtjevnijoj zafrkanciji za koju se Mosor ciloga života priprema.

Sva ona sitna brumavanja kojima nas je iz godine u godinu, iz miseca u misec, iz dana u dan, iz ure u uru velikodušno častija, bila su tek stidljiva uvertira u ovu veliku predstavu kakvu ni Split ni svit još nisu vidili, majku svih zajeba.

Sutra će, tovar jedan dabili jedan, čin ustane, uzest mobitel u ruke, pa onda redon nazivat sve s kojima je dobar, a to bi, ugrubo računan, moglo bit negdi između dvistapedesetisedan i dvistapedesetiosan miljuna judi.

Sve je lipo smislija, samo se u jednoj stvari priša, šta me, moran priznat, pomalo čudi, jer je Mosor zajebantskin poslovima uvik pristupa maksimalno ozbiljno, planirajući svaku sitnicu ka maršal Žukov veliku vojnu operaciju.

Naime, on će nazivat jednoga, pa drugoga, pa trećega, svih dvistapedesetisedan milijuna najbližih… ali mu se neće imat ko javit.

Jer, sutra više neće bit nas. Ajde, neću pretjerivat, ostat će naši fizički oblici: kosti, meso, žile… Ali nikad više niko od nas neće bit isti oni čovik od prije, iz vrimena kad Mosoru ova monada još nije bila pala na pamet.

Adio, rico!  Adio, druže! Nisi partija sam, i nas si povuka doli!”