O TRUSTU PILEĆIH MOZGOVA I NERADNICIMA U KULTURI

Povezani članci

• Donatella Di Cesare: Nekropolitika
• Zašto Hrvatska nikad nije istražila raketiranje izbjegličke kolone poslije Oluje?
• Ja sam i Srđan i Valter
• NAŠ ŽIVOT U LAŽI
• Ne odustajemo od istine
• Ladislav Tomičić se pita: Imaju li bogati u Hrvatskoj dozvolu za ubijanje?

Apsolutna je istina da su ustanove kulture, naročito u provinciji, idealno mesto za zbrinjavanje partijskih kadrova, maminih i tatinih sinova i kćeri, švalerki, zgubidana i drugih ameba i paramecijuma.

Nedavno je Balkanska istraživačka novinarska mreža (BIRN) sprovela istraživanje u desetak gradova Srbije o tome kako se primenjuje Zakon o kulturi. Pokazalo se, u praksi, da su zbog nesklada između različitih zakona, naročito zbog nesaglasja između Zakona o radu i Zakona o kulturi, izostali očekivani efekti ovog Zakona.

Potpuno se slažem sa ocenom Božidara Đurovića, direktora Narodnog pozorišta u Beogradu, koji je lepo primetio da ,,Svi ti pomaci koji se čine na menadžerskom planu nemaju pun efekat u situaciji kada smo prisiljeni da finansiramo neradnike koji ne pokazuju ni minimum volje da zarade svoje plate”.

Apsolutna je istina da su ustanove kulture, naročito u provinciji, idealno mesto za zbrinjavanje partijskih kadrova, maminih i tatinih sinova i kćeri, švalerki, zgubidana i drugih ameba i paramecijuma. Ne zna se tačno po kom negativnom kriterijumu se zapošljavaju bivše konobarice, propali fudbalski treneri ili industrijski menadžeri u ustanovama kulture. Verovatno je jedina logika kojom se upravljaju oni koji odlučuju o kadrovskim pitanjima ona koja se može definisati sledećim uslovom: što manje veze kandidat sa kulturom ima, to su mu veće šanse da dođe do posla u kakvom palanačkom muzeju, domu omladine, biblioteci, pozorištu, gradskoj galeriji ili centru za kulturu. Izostanak bilo kakve političke griže savesti zbog ovakvog vida genocida nad kulturom se, naravno, podrazumeva. Ispada da se od radnika u kulturi i ne očekuje da se bave kulturom, jer što manje rade, manje i troše, a samim tim tada više novca ostaje za nekakve druge – građanima nevidljivije – troškove osnivača ustanova kulture.

A kada jednom takvi “umetnici” dobiju stalno zaposlenje, više ih ni dinamitom ne možete pomeriti sa tog mesta. Ubrzo, poput epidemije ludih krava ili svinjskog gripa, počnu da vladaju ustanovama kulture, da osnivaju sindikate, zahtevaju privilegije, traže jubilarne nagrade i, dakako, veće koeficijente za obračun ionako neopravdano velike plate. Jer, bože moj, prava radnika su svetinja, a oni, bez obzira što su takvi kakvi jesu, imaju sva prava ovog sveta da zahtevaju, traže, tuže ili prete tužbom poslodavcu. Čik probajte da se suprotstavite gnevu tog trusta pilećih mozgova. Pokušajte nekome od njih da uručite otkaz zbog toga što posao obavlja nesavesno i neblagovremeno, što zloupotrebljava položaj, što potkrada ustanovu u kojoj radi ili što ne izvršava radne obaveze prema normama i standardima posla. Čim takvom radniku u kulturi, kao poslodavac, date otkaz, sručiće se na vas inspektori rada, sindikati, policija, tužilaštvo, sudovi. Više ćete vremena provoditi u sudnici objašnjavajući očigledno: da je vaše diskreciono pravo kao poslodavca da primenjujete zakone i druga pravna akta, te da je potpuno legitimno dati otkaz onome za koga se utvrdi da je neradnik, lopov i falsifikator. Ali ne, s obzirom na to da se u Srbiji još uvek zakonodavstvo temelji na kardeljevskim principima i tekovinama saveza socijalističkog radnog naroda, radnik je uvek u pravu! Čak i kad imate sve argumente na svojoj strani, sud obično staje na stranu radnika koji se poziva na ugrožena sindikalna prava, politički progon i zlostavljanje.

A da li su na platnom spisku zaista potrebni glumci koji čitavu deceniju nisu izašli na scenu, jer ih nijedan reditelj ne angažuje? Da li je opravdano da se novcem građana finansira plata urednika književnog programa koji u životu nije pročitao knjigu? Da li ima smisla trošiti novac poreskih obveznika na armiju referenata, komercijalista, tehničkih i poslovnih sekretara, blagajnika ili urednika programskih aktivnosti nedefinisanog znanja, zvanja i interesovanja?

Na prste jedne ruke se mogu prebrojati kreativci koji u svom gradu predstavljaju pokretačku silu u kulturi. Ali takvi ne ostaju dugo na mestima na kojima mogu da odlučuju o pitanjima u vezi sa kulturom. Ili se sami povlače zbog političkih pritisaka i se povlače zbog nepristojnih estradnih ponuda na koja ne mogu da pristanu zbog morala, etike, poštenja i kućnog vaspitanja ili bivaju smenjivani jer su se oglušili o zahteve političkih i lokalnih moćnika koji o kulturi znaju tek toliko da je treba izbegavati u širokom luku. Ne želeći da generalizujem stvari, ali obično političari o kulturi niti šta znaju niti ih je briga za kulturu. U kulturi, jednostavno, nema dovoljno novca, te najčešće taj resor prepuštaju manjinskim koalicionim partnerima, kao što izjelica baca oglodanu kokošiju nogu psu koji čuči ispod stola. U svakom slučaju, nije zanemarljiv broj onih koji bi po logici stvari trebalo da rade u ustanovama kulture a ne rade, ali je zato armija uposlenih neradnika, lezilebovića, provokatora, prišipetlji i čankolizaca glasnija, politički zaštićenija i promovisanija, pokvarenija i sklonija radnjama u koja se pošten čovek ne petlja, te je samim tim žilavija, dugovečnija i opasnija.

Prema Zakonu o određivanju maksimalnog broja činovnika prema broju stanovnika u lokalnoj samoupravi, kao poslodavac, mogli ste da, uz otpremninu, otpustite višak zaposlenih. Naravno, primena ovog zakona pokosila je čistačice i pomoćne radnike, koji su, odmah po potpisivanju rešenja o otkazu, presavili tabak i tužili ustanovu kulture u kojoj su do juče “radili”. A naše kvazireformisano sudstvo, sledeći logiku poslovičnog malog Perice iz viceva, presuđuje od slučaja do slučaja, bacajući u očaj poslodavca koji je, samo zbog toga što je primenio zakon i uredbe, završio na sudu. Ponekad je prinuđen da plaća milionske svote bivšim radnicima u kulturi koji i ne kriju da su preveslali i poslodavca, i sud, i zakon. I nema tog Zakona o kulturi koji može pomoći da se razreši ova stvar u vezi sa prekobrojnima u kulturi.

A što se tiče direktora ustanova, stvar je jasna: iako je za svakog direktora raspisivan javni konkurs po Zakonu o kulturi, iako su direktori, uglavnom, birani na osnovu priložene biografije i plana rada, iako imaju četvorogodišnji mandat, nema te sile koja će ih zaštiti od političke samovolje ako nekome padne na pamet da ih menja u toku mandata. Takvi slučajevi su se već događali. Ali direktori, podržani od političke opcije koja vrši vlast, sami su krivi što su svojevoljno prihvatali funkciju, pa za njima, kad ih jednom politička gumica izbriše kao nepodobne, i nema zašto da se žali.

Dakle, Zakon o kulturi, iako nudi neka dobra rešenja, i dalje ne predstavlja garant koji će da zaštiti prava menadžmenta da kreira poslovnu i programsku politiku, niti predstavlja alatku kojom će se neradnici u kulturi suzbiti poput korova. I dalje ćemo trpeti teror mediokriteta koji odlučuju o pitanjima iz domena kulture i politički podobnih i zaslužnih građana kojima bi zakonom trebalo zabraniti da se petljaju u kulturu.

Maribor 2012/zivljenjenadotik