O INDIVIDUALIZMU

Povezani članci

• Drugačiji grad
• Hrvatski premijer Cosmo Kramer
• Zvonimir Nikolić: Nas ne dijele vjere, dijele nas debljine novčanika
• Saša Ilić: Zemlja pastira, ratnika, prasetine i nevinosti
• Das ist prevara
• Boris Dežulović: Tajna bosanskog jezika

Foto: Kj Singh

Postoji mnogo načina da se govori o otporu našeg mentaliteta (ako tako nešto postoji) prema usvajanju evropskih vrednosti, merila i načina rada/organizovanja. Percepcija individualizma i kolektivizma je svakako jedan koji može da pruži značajne uvide zašto gledamo stvari iz određene perspektive i zašto smo ovde gde jesmo.

Piše: Vladimir Mušicki

Za razliku od većine zapadnoevropskih zemalja, koje svoju noviju tradiciju baštine na ideji da je svaka osoba odgovorna za svoj život i svoje postupke, u Srbiji je takav model mišljenja relativno nepoznat. Da, sigurno će vam svako, ako ga pitate, reći da ima svoju ličnu volju da odlučuje o tome šta hoće a šta neće da radi, da određuje svoje postupke, da se ponaša na ovaj ili onaj način. Ali kada uđemo malo dublje u interpretaciju sveta i našeg mesta u njemu, izgleda da stvari više ne stoje tako jednostavno kao što su delovale na prvi pogled. Za naše nezavidno mesto na mapi sveta, ogromnu ekonomsku krizu, nedostatak materijalnih resursa na svakom koraku, nemaštinu, raspad svih moralnih načela i vrednosti, nedostatak vizije i bilo kakve predstave o budućnosti – krivi su Drugi. Potpuno je nebitno ko taj “drugi” može da bude: NATO, EU, ova ili ona država/nacija, duga i teška nacionalna istorija, kolektivne traume, ili neki opšti i nejasan spoljni pritisak. Pravo ime Drugog je nevažno: ono što je važno je da je Drugi (ili “drugo”) krivac za sve loše što nam se dešava i da jedino ako se uticaj Drugog smanji ili nestane, “nama” može biti bolje.

U životu svakog pojedinca postoje bolni događaji. Na isti način, u istoriji svakog naroda postoje mnoge traume, a istorije bar svuda ima napretek, pa se tih i takvih događaja može naći koliko god hoćete. Problem je u tome šta radite s njima. Možete večno da ih ponavljate u svojoj glavi i da ih koristite kako bi konstruisali neki smislen narativ za to šta vam se sada događa i da predvidite šta će vam se događati, zarobljeni u fikciji prošlosti. Ili možete da nastavite dalje.

Ako birate put večitog vraćanja u prošlost, ništa novo ne može da vam se desi, jer vi u suštini samo ponavljate isti ciklus iskustva – stari obrazac ponašanja u kome, ma kako da se svet oko vas menja, stalno potvrđujete svoju nekadašnju sliku tog sveta, ne videvši da je problem zapravo u samoj slici, odnosno njenoj zastarelosti. Potvrđujući jednu te istu matricu mišljenja, iznova i iznova, vi negirate mogućnost da vam se bilo šta novo desi – ikada.

Otuda individualizam predstavlja najveću opasnost po ovdašnji mentalitet. Ako sam ja odgovoran za svoje postupke i za to što mi se dešava, onda ne mogu nikada više da pronalazim izgovore u istoriji, zaveri spolja, nepovoljnim okolnostima, ili lošoj sreći. Individualizam me poziva da se bavim sobom i da na taj način budem koristan zajednici – upoznavanjem sebe i sopstvenih grešaka, a ne beskonačno dugim repetativnim proživljavanjem kolektivnih trauma. Jer sve je to “naše”: počevši od državne svojine, koja se beskompromisno svojata kako god kome pada na pamet, do uspeha individualnih sportista ili sportskih timova, ali je zato “naša” i ta kolektivna beda u kojoj se ponosito godinama valjamo. A sve što zapravo preti da ugrozi egzistenciju tog “našeg”, ma koliko ono iznutra možda bilo zapušteno, pokvareno ili prosto prevaziđeno, mora da se pothitno eliminiše, ili prosto, po naški – da nestane. Zbog toga su na takve pretnje uvek najosetljiviji predstavnici dominantne kolektivističke paradigme, bez obzira da li su u pitanju svetovne, religijske ili neke treće instance.

Mogli bismo doći u iskušenje da kažemo da je jedan izbor (individualizam) racionalan, a drugi (kolektivizam) potpuno iracionalan, ali mislim da to nije slučaj. Jer kada ne želite da se menjate i kada vam je jedini izvor sigurnosti taj što ste u potpunom rasulu i haosu zajedno sa nekim drugim u društvu (a ne potpuno sami), osnaživanje i promovisanje kolektivističke kulture u kojoj svi zajedno grešimo, ali niko nije kriv i odgovoran za te greške, je u potpunosti racionalan i logičan izbor. Jedini je problem taj što takav izbor nužno mora da vodi u neku vrstu kolektivnog ludila i samoubistva na kraju puta.

Tako imamo dosta čudnjikavu situaciju. Živeći svakodnevno u našoj kulturi i našem mentalitetu (dve odrednice koje su – po definiciji – uvek “naše” odnosno socijalne kategorije), mi zajedno živimo u grehu, ali smo takođe svi podjednako čistog obraza. A nismo. I nikada nećemo biti.