O ideološko-političkom obrascu u SPC:Umesto istorijskog proslova

»Smatramo da je religija privatna stvar svakog pojedinca i ne organizujemo proteste – kaže socijalistički prvak – mada pripadamo krugu ljudi koji imaju drugo uverenje, druge poglede na život i društvo. Plaćamo bir sveštenicima, mada nikada ne idemo u Crkvu i mada nam intervencija sveštenika nikada nije potrebna. Van Crkve razvijamo svoja shvatanja«. Reč je bila o pozivima nekih episkopa da se glasa za B. Jevtića. Topalović je dalje bio još precizniji – »Pravoslavlje sada hoće da bude moneta dnevne politike«, jer su se slične pojave opažale i

– još uvek malo poznati – tekstovi Krležinog reagovanja na manifestacije klerikalizma na onovremenoj hrvatskoj-katoličkoj strani. I događaji i zbivanja naravno nisu isti jer stoje u kontekstu vremena i prostora, ali ako je matrica ista onda se sasvim slobodno mogu učiniti dve stvari – a to je i naša osnovna teza – mora se na događaje podsetiti – uz »pomeranja« u vremenskoj ravni – i moraju se precizno označiti kasnije, pa i današnje, replike na njih. U tom smislu se i govori u modernim socio-religijskim istraživanjima o obrascu ili modelu koji postoji u Crkvi.
U tom smislu ćemo se osvrnuti na stanje u SPC pod okupacijom i naravno na neke replike koje se prepoznaju u današnjim zbivanjima.
U tom smislu su nezaobilazni najpre Memoari skopskog mitropolita Josifa koji je za vreme rata zamenjivao patrijarha Gavrila koji je bio u zatvoru kao deklarisani antifašista. Sve ono o čemu govori prvojerarh SPC u svojim sećanjima – dugo nisu bila dostupna iz pariskog izdanja 1974. i još uvek su predmet istraživanja – potvrđuju i dokumenta objavljena u navedenom zborniku Zadužbine M. Crnjanskog Serbia i komentari. Reč je o službenim dokumentima koja su uredno potpisana i zavedena službeno – i što je najbitnije – koja i nisu uopšte propraćena nekim komentarima. To su arhivska dokumenta i podaci iz SPC koji nisu dovoljno primećeni, ali su predmet najraznovrsnijih sporova pa i nagađanja koja ne prestaju. Iako su podaci dokumentovani, danas se čine falsifikati u nameri da se stanje u SPC prikaže na drugi način. Da se prilagodi jednom dnevno-politički upotrebljivom obrascu. U svojim sećanjima mitropolit Josif kazuje o svojim susretima sa predstavnicima okupacionih vlasti, a posebno o susretima sa generalom M. Nedićem i njegovim ministrima. Ministar Jonić je kazao mitropolitu »da će on, g. Jonić, ako se ja slažem, sve učiniti da vlada ‘narodnog spasa’ preda vrhovnu vlast nad narodom Crkvi«.Mitropolit nastavlja – »Odlučno sam predlog odbio dok prvo Patrijarh ne bude pušten, pa o tome neka se sa njime vode pregovori i razgovori« Nadalje mitropolit beleži i svoj susret sa Nedićem koji mu je kazao da su Nemci veoma nezadovoljni držanjem SPC i da bi SPC trebalo da se određenije izjasni u vezi sa komunističkim pokretom otpora kojem je pristupilo mnogo sveštenika. Na to je mitropolit odgovorio – »Stoga naša se srpska Crkva ne može upuštati ni u kakve političke kombinacije, naročito u one koje odudaraju u svemu od naših jevanđeljskih i svetosavskih principa i ona neće ići u inat nijednoj političko-partijskoj kombinaciji jer je njoj klerikalizam stran«.18 Iako je sveštenih lica bilo i u Ljotićevim oružanim formacijama mitropolit Josif je rekao M. Nediću da nikako ne može da D. Ljotić »udara nož u leđa SPC« optužujući je i denuncirajući je kod okupatora da su vladike SPC u odnosu na komuniste »ni vrući ni hladni«, odnosno neodlučni. Mitropolit je posebno apostrofirao starog diplomatu kraljevine Srbije Miroslava Spalajkovića koji je svojim člankom »Crvene vladike« otvoreno uvlačio SPC u služenje »okupatoru« i to je nazvao »sramnim činom« pomenuvši tu i Dimitrija Najdanovića uz još dosta crkvenih – ili u ime SPC – kvislinga i slugu Nemaca u okupiranoj Srbiji. M. Spalajković je u to vreme poredio komuniste i bogumile u kojima je video iskonsko zlo koje traje u srpskom narodu – mitropolit Josif je i ovo odbacio kao nešto proizvoljno i istorijski sasvim neutemeljeno. Dokumenta iz zbornika koji smo naveli – iz arhiva SPC – potvrđuju da je ovo tačno jer su zapisnici sačuvani i publikovani. U jednom dokumentu iz patrijaršijske arhive koji je publikovan u navedenom zborniku mitropolit Josif je to ponovio Nedićevom ministru V. Joniću kazavši mu – »Prozrevši u tome da sve ove kombinacije imaju samo tu svrhu da se kroz Crkvu spasavaju oni koji su se i suviše istakli u saradnji sa Nemcima Njegovo preosveštenstvo mitropolit gospodin Josif je odbio ove predloge« – dokument se odnosi na vreme kraja rata 1944, odnosno oslobođenje Beograda. Pored Memoara mitropolita Josifa i dokumenata kojima danas raspolažemo, imamo još niz važnih izvora, ali najbolji su kazivanja samog mitropolita iz vremena kraja rata. On se u više navrata susreo za vreme okupacije i sa vođom Zbora i komandantom Srpskog dobrovoljačkog korpusa D. Ljotićem. Ljotić se razmetao svojom pobožnošću – nadimak mu je bio Mita bogomoljac – ali mu je Josif nabrojao zlodela ne samo okupatora već i njegovih ljudi pomenuvši mu i samog ljotićevskog zapovednika Marisava Petrovića koji je komandovao streljanjem u Kragujevcu. »Dodao sam mu njegovu prisnu saradnju sa tim Petrovićem koji u okolini Mladenovca udara nevinim ljudima po dvadeset i pet batina, i po još šest u zdravlje našeg predsednika Mite«. Tu se pokrenulo i jedno principijelno pitanje i za SPC i za državu na koje je mitropolit dao i Ljotiću i Nediću jasan odgovor i to je pitanje ostalo od suštinske važnosti za odnose SPC i države ne samo tada i do kraja rata već i danas stoji tako. Mitropolit se usprotivio tvrđenju da »samo batina može ovaj narod dovesti u red« i naveo je primer kako je jedan sreski načelnik Nedićeve Srbije »izdao naređenje u Strašnu nedelju da se po hramovima čine molepstvija za zdravlje i dug život đenerala Nedića. U jednom hramu sveštenici su to morali učiniti na Veliki Petak. O ovome postoji u sv. Sinodu originalan dokumenat«. Dokument je danas publikovan ali neprimećen. To što je general M. Nedić hteo da bude pominjan u jekteniji nije nešto nevažno jer se po tom delu obredno-liturgijskog obrasca određuje odnos Crkve prema vlastima i vladaru koji se tu pominje po imenu uz članove vladalačkog doma po pravu nasleđa – u takozvanoj suguboj jekteniji to se čini kao znak priznavanja postojećih vlasti u državi. Za to je zainteresovana i državna vlast i Crkva je tu praksu vekovima negovala – godine 1946. kada je obnovljena Jugoslavija u parlamentu proglašena republikom u SPC je vekovna formula ne samo neutralizovana nego i bitno promenjena i glasi – »Pomolimo se i za one na vlasti«. Vlasti u oslobođenom Beogradu su to poštovale i general Ždanov je sa svojim ađutantom prisustvovao banketu uz veći broj oficira i zvaničnika nove Jugoslavije. Ta formula u takozvanoj prozbenoj jekteniji stoji i danas ali već početkom devedesetih godina – s dolaskom S. Miloševića na vlast – nastalo je haotično stanje i u toj sferi, koje se do danas bitno nije promenilo. Neke vladike i danas praktikuju stari obrazac uglavnom kao znak političkog opredeljenja dok drugi poštuju novi obrazac i u tom smislu su od značaja dve »replike« vezane za crkveno-političke odnose uSrbiji. Oktobra 2000. posmrtni ostaci pesnika J. Dučića sahranjeni su u rodnom Trebinju i tom prilikom je – mimo crkvenih propisa – služena suguba jektenija za predsednika sekularne SRJ V. Koštunicu koji kao šef države u kojoj je SPC odvojena na to nije imao pravo. Mitropolit Amfilohije je dvokratno oglasio šefa države u jekteniji rečima – »Pomolimo se za hristoljubivog predsednika našega Vojislava«. To je nešto neviđeno u pravoslavnim crkvama u zemljama u kojima je proklamovano republikansko uređenje. Druga »replika« je još važnija i podatke dugujemo D. Ćosiću koji u zapisima – u delu Vreme zmija – iznosi jedan svoj razgovor sa patrijarhom SPC Pavlom. Dolazio je – kaže patrijarh Pavle – »prestolonaslednik« Aleksandar Karađorđević i zahtevao da SPC njega i njegov vladalački Dom pominje u jekteniji i da se moli poimenično za njih. Rekao sam mu – nastavlja patrijarh Pavle – da u SPC postoji kanonski red i poredak i da se obredno-liturgijski obrazac ne može menjati proizvoljno i da je za to potrebno saglasje SPC budući da »živimo u državi koja je republika«. Jektenija je u tom smislu izraz stanja u državi koje Crkva prihvata ili ne prihvata – patrijarh je bio jasan i izrazio je i svoju nesaglasnost sa nekim vladikama koji to podešavaju prema dnevno-političkoj konjunkturi.
Ideološko-politički obrazac koji se u SPC neguje ne bi uopšte bio jasan bez nekih napomena o njegovoj tipično političkoj dimenziji.
On se gradi eklektički jednom kao neokončana »svetosavska paralipomena«, potom kao ideologija u klasičnom smislu tog pojma i najzad i kao sasvim prepoznatljiv program kulturne politike i obavezno se koristi metoda simplifikovanog redukcionizma. Tako se dobija nešto što je označeno sintagmom »srpska duhovna vertikala« koja se najbolje zapaža u tom i takvom monističkom obrascu u kojem navodno dominira takva neka vertikala – ona se izvodi iz svetosavlja i završava se svetosavljem. Ta je vertikala najzad »pronađena« u liku i delu Nikolaja Velimirovića, istaknutog jerarha SPC. Nevolja je u tome što pomenuta »vertikala« nikada nije dokazana već figurira kao tipični ideološko-politički obrazac. Za takve obrasce, uostalom, dokazi nisu ni potrebni.

Uz ono što smo rekli na tu temu ovde ćemo prikazati jednu dimenziju njegovog lika i dela koja je – deluje neobično – najmanje osvetljena. Nemački teolog T. Bremer je u svojoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj u Minsteru jasno pokazao da u Nikolajevim spisima nema ni traga nekog originalnijeg bogoslovlja koje po liniji modernog »bogoslovskog erosa« traga za Apsolutom – sve je svedeno na shemu nacionalnog obrasca koji se upravo politički »istrošio«. To je bilo zapaženo i u periodu pre Drugog svetskog rata kada je žički vladika igrao naglašeno političku ulogu koje se neće odreći bukvalno do kraja svoga života – u SAD godine 1956. Odvojeno od modernih tokova bogoslovske misli – to je druga teza doktora Bremera – Nikolajevo delo je ostalo zarobljeno uskim okvirima politike koja mu je bila sudbina.Navodili smo ali ćemo ponoviti jednu ocenu koja je tačna i precizno daje i određuje mesto žičkog propovednika u srpskoj kulturi – iz Istorije moderne srpske književnosti P. Palavestre (SKZ, Beograd 1995) – a ta je ocena i sud koji mi možemo dokazati. »Ozračen zapadnjačkom kulturom« – stoji u tom delu – »protestantizmom, nekanonskim učenjima raznih jeretičkih sekti, ruskom mistikom njegovoga doba i ezoteričkim istočnjačkim doktrinama« vladika Nikolaj je politiku izabrao kao sudbinu – i politika mu je i početak i kraj koji se mogu čitati u njegovom delu. Uistinu nije bio svetac niti apostol jevanđelja u našem veku već rušilački duh koji – po jednoj drugoj oceni – »rastače ne samo veru već i umetnost i moral«. One ocene o »novom srpskom Zlatoustu« koji svojim delom iskazuje »kvintesencu srpskog uma« su jednostavno deo ideološko-političkog obrasca ili, jednostavnije, jeftine apologetike naglašenog političkog naboja i kao takve neće ovde ni biti predmet komentara. Oni koji se ozbiljnije bave delom žičkog episkopa-propovednika odavno su zastali pred nekim neobičnim činjenicama – urađene su biografije i bibliografije dela ovog jerarha, rekonstruisan je životopis do detalja koji se mogu označiti kao »satnica« njegovog životnog puta ali ostaje jedan paradoks o kojem se najmanje govorilo. Upravo je politička biografija Nikolajeva najmanje osvetljena, i koliko je to i činjeno ostale su famozne »beline« uz koje idu i »beline« koje senamerno – cilj je politička odbrana lika i dela – stvaraju. Za prvi tip tih »belina« mnogo razloga nema jer su arhivska dokumenta danas pristupačnija u većoj meri nego što se misli. Što se cilja tiče, prepoznaje se po funkciji koja se pridaje ideološko-političkom obrascu koji se u novije vreme neguje kao konačno otkrivena srpska duhovna vertikala bez intelektualne alternative. Neke od pomenutih rekonstrukcija su uspelije dok se druge svode na glorifikaciju Velimirovića kao političkog tribuna. I tu se nalazimo pred poslom koji jednostavno nije urađen. Manje bogoslov a više političar po vokaciji žički se episkop najmanje snalazio u stihiji dnevne politike. To su godine kraja poslednjeg svetskog rata ili još preciznije poslednji dani i odlazak vladike Nikolaja iz Slovenije u emigraciju maja meseca 1945. godine. Zanimljivo jeda su i širi istorijski i politički kontekst zbivanja na jugoslovenskoj i svetskoj sceni ne samo poznati već sasvim dobro poznati ali je malo pa i sasvim nedovoljno poznat tok zbivanja koji je žičkog episkopa odvojio od patrijarha SPC Gavrila Dožića tako da su im se putevi upravo tih dana razišli. Iako događaje znamo – po dokumentima koji su danas uredno publikovani – pomenućemo jedno delo koje već naslovom kazuje da je svetski rat na jugoslovenskom prostoru trajao duže nego u Evropi. Kada se ovo delo uporedi sa izvorima koje nude onovremeni nemački izveštaji, te izvori drugih saveznika, vidi se jasno da je u stihiji rata i političkih zbivanja episkop Nikolaj »plivao« na neobičan način, odnosno tako da se nije umeo orijentisati niti prepoznati znake vremena koji su bili sve jasniji i u Jugoslaviji i u Evropi. Kako su Nemci odveli patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logor Dahau dobro je poznato – zaštitili su ih da ne padnu u ruke saveznicima i Titovoj JNA i oni su ih i oslobodili nakon nepunih mesec dana boravka u logoru. Zanimljiva su tu dva dokumenta na koje se zaboravlja. Prvi je potvrda da je SPC odmah nakon rata rekla punu istinu o tome bez ikakvog skrivanja – Glasnik SPC od 31. jula 1945. godine – a to je službeni organ i danas – nije skrivao istinu ni gradio legendu o mučenicima kakva se kasnije stvara. Drugi je naredba vrhovnog zapovednika JNA da se svi zarobljeni vojnici zaštite od nasilja – to je bilo vreme eksplozije slepe osvete kod Zidanog mosta u Sloveniji – i da se uredno »na revers« predaju i zarobljenici i počinioci nasilja organima nove vlasti. To se vidi i iz engleskih dokumenata. Stoga je važno pomenuti događaje i kako se Nikolaj u njima snalazio – od bitke za Staljingrad januara 1943. je bilo jasno da se A. Hitleru ratna sreća nije smešila a posle susreta na Elbi između Crvene armije i američkih savezničkih snaga 25. aprila 1945. tok događaja je bio još jasniji – A. Hitleru je bilo ostalo još manje od sedam dana života koji je okončao 30. aprila 1945. Titova JNA je bila vojni i politički faktor zvanično priznat od saveznika. U vrtlogu dramatičnih zbivanja našao se i episkop Nikolaj u Sloveniji kuda je stigao nakon što su ga Nemci oslobodili – a ne saveznici – i nakon što je ubrzo D. Ajzenhauer odbio njegovu molbu da otputuje u Švajcarsku. Duhovni vođa naroda se nije snalazio u vrtlogu zbivanja – sastao se sa M. Nedićem u Kicbilu i održao je opelo D. Ljotiću čijim je snagama ostao veran bukvalno sedam dana duže nego što je rat zvanično završen. Opelo D. Ljotiću je služio 24. aprila 1945. i tu su se okupili pripadnici poraženih ustaških snaga, četničke formacije i Ljotićevog SDK koji je u svom sastavu još uvek imao i artiljerijski divizion naoružan od Nemaca. Vojvoda D. Jevđević je imao 2.000 vojnika pod oružjem, M. Đujić 6.000, a pristizali su i crnogorski četnici vojvode P. Đurišića sa velikim brojem žena i dece izbeglica. Tu su načinjene greške koje sebi ne dozvoljavaju vojni komandanti, a još manje duhovne narodne vođe koje ih predvode: niko nije pomišljao na polaganje oružja niti na prihvatanje pregovora sa pobednicima. Svi su se nadali da će doći do rascepa u antihitlerovskoj koaliciji i da će se ratna sreća promeniti. Nadao se tome do poslednjeg dana i poglavnik NDH A. Pavelić u čemu se sukobio s »vitezom« Kvaternikom koji je »državu« bio proklamovao godine 1941. Još 15. aprila pukovnik D. Mihajlović se tome nadao i obratio se 15. aprila 1945. nadbiskupu A. Stepincu. Istoga dana su četnički komandanti D. Račić i Neško Nedić pregovarali u štabu generala Lera u cilju dobijanja oružja za novi rat protiv saveznika a znalo se da je Nemačka 9. maja 1945. godine prihvatila

junacima«. Tu nam nedostaju detalji – izveštaji su protivrečni – ali se zna da su započeli razgovori o formiranju neke vlade koja bi okupila sve nacionalne snage za novi rat. Predlog da na čelu vlade bude patrijarh Gavrilo ili vladika Nikolaj obojica su ipak odbili iako se razmatralo i pitanje povezivanja sa armijom ROA generala A. Vlasova. Od toga nije bilo ništa jer se i nekadašnji elitni Staljinov general A. Vlasov već u borbama oko Praga »prestrojavao«. Ni njemu nije pošlo za rukom da prepozna tok zbivanja na ratnoj areni. Ovi događaji su poznati ali nam danas nedostaje recimo govor na smotri koji je navodno održao patrijarh, odnosno iz interpretacija se ne vidi šta je sve ko rekao. Odmah iza toga dolazi do nečeg o čemu ipak imamo dovoljno podataka koji su publikovani ali koji se danas različito interpretiraju – uglavnom u funkciji legende o mučeniku Nikolaju koga čeka venac posmrtne slave pod oreolom sveca u kalendaru SPC. Ono što ipak sigurno znamo mnogo je važnije. Tu i tada putevi patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja se konačno razilaze i o tome se danas dosta zna – ali je i to predmet manipulacija u cilju stvaranja legende o svetitelju i mučeniku koji je našu nacionalnu sudbinu »zauvek« odgonetnuo i proročki sagledao. Ne zna se gotovo ništa sigurno kako je vladika Nikolaj nakon dramatičnih zbivanja u Sloveniji i posle one neobične vojne smotre kvislinških snaga u Gorici – kada su se njegovi putevi i put patrijarha Gavrila Dožića konačno razdvojili – uspeo, i to brzo, da ode u emigraciju. U sećanjima ljotićevskih vojnih zapovednika detalja nema, a engleske ili francuske arhive još nisu sasvim dostupne. Zna se, međutim, da su instrukcije Entonija Idna bile maksimalno precizne i nedvosmisleno jasne – barem one koje su publikovane i dešifrovane. Engleski komandanti sektora su precizno znali ko su patrijarh srpski Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj, a to su znala naravno i ova dvojica i po tome su se ravnala. Ako se o episkopu Nikolaju sve ne zna, zna se svaki korak patrijarha srpskog koji je bio – i to u svim poslednjim izveštajima stoji – ubeđeni i prononsirani antifašista. Uostalom, putevi dvojice jerarha su se odavno počeli razdvajati – Nikolaj je još 1944. pre odvođenja u Nemačku rukopoložio Jovana Rapajića i odredio ga za duhovnika u Odseku za veru pri vrhovnoj komandi Mihajlovićeve vojske. Ali je sa patrijarhom bilo drugačije. Kada su 12. oktobra 1944. započele operacije za oslobođenje Beograda, koje su okončane 20. oktobra, patrijarh se nalazio u Sloveniji i bio je izveden iz nemačkog logora. On se – stoji u dokumentaciji – već 1.jula 1945. »uredno prijavio jugoslovenskim diplomatskim i vojnim misijama u inostranstvu«. Obaveštavao je da će se neko vreme zadržati u Evropi radi lečenja, a posebno u Pragu gde je odao posmrtne počasti legendarnom češkom heroju antifašističkog pokreta pravoslavnom mitropolitu Gorazdu koga su Nemci streljali zbog navodnog skrivanja atentatora na gaulajtera Hajdriha. Znamo i to da se Sinod SPC kojim je upravljao mitropolit Josif već 14. jula obratio i to zvanično ministarstvu unutrašnjih poslova DFJ moleći da se obavesti o tome gde se nalazi patrijarh i kada će se vratiti u zemlju – patrijarh se vratio 1. 11. 1946, o čemu su mnogo ranije dali saglasnost Ljubodrag Đurić, komandant Beograda, i drugi zvaničnici među kojima i ruski vojni komandanti fronta čije su snage delovale u sastavuoperacione grupe za oslobođenje Beograda. Mitropolit Josif je u to vreme već bio izrazio blagodarenje JNA i zahvalnost u ime SPC za oslobođenje zemlje. To se sve odvijalo u duhu sporazuma Tito-Šubašić. Zanimljive su dve činjenice: i na strani novih vlasti i na strani nekih krugova u SPC nije se krilo izvesno nezadovoljstvo povratkom prvojerarha SPC u oslobođenu zemlju, ali su vrhovi nove vlasti bile jasne u svojim namerama da urede odnose između države i SPC. Zanimljiv je tu još jedan važan detalj – navodno je patrijarh Gavrilo na samom dočeku rekao obraćajući se svima pa i mitropolitu Josifu – »Videćemo šta su svi radili u Crkvi pa i ti preosvećeni Josife«. Ovo navodi jeromonah Atanasije Jevtić, ali ne navodi izvor a nalazi se u njegovom predgovoru za Josifove Memoare koje smo napred naveli.24 Ostalo je izvesno: ubrzo su predsednik savezne Vlade i Lj. Đurić zatražili prijem kod patrijarha i odnosi su građeni uz teškoće ali su beležili uspon. Zanimljivo je i manje poznato još nešto a tiče se episkopa Nikolaja – nakon patrijarhovog povratka i odlaska Nikolajevog u emigraciju zamrlo je zanimanje za Nikolaja i u samoj SPC koja se menjala u duhu vremena. Svima je bilo jasno da se Nikolajeva politička delatnost i u ratu i u emigraciji mora na neki način zaboraviti. Dela žičkog propovednika nisu zabranjivana, ali nije bilo novih izdanja. U SPC poratnog doba postojao je neobičan odnos prema nasleđu propovednika i političkog tribuna N. Velimirovića – na jednoj i to poluzvaničnoj strani bili su sveštenstvo – parohijski sveštenici koji su prihvatili novo stanje – iz Udruženja pravoslavnih sveštenika FNRJ koje je bilo pod kontrolom vlasti, a na drugoj strani jerarhija SPC – ili njen deo – koja je ostala dosledna Nikolajevim idejama. Na skupštini Udruženja marta meseca 1949. doneta je rezolucija i u njoj stoje i ove reči: »Također se ograđujemo i osuđujemo i rad episkopa Nikolaja Velimirovića i Irineja Đorđevića koji su se i posle oslobođenja zadržavali u taboru imperijalističkih zemalja i sa imperijalistima priželjkuju i kuju novo ropstvo za naše narode a seju mrak, laži i neznanje«. Udruženje je bilo »kolektivni član« SSRNJ i nije bilo popularno kod episkopa ali je njegovo glasilo dosta čitano.
Episkop žički je u emigraciji ostao više politička nego crkvena ličnost i oglašavao se porukama i poslanicama.
U tom smislu su nezaobilazna dva dokumenta – a zna se da u arhivama ima još – koja su doskora bila manje poznata. Jedan je sačuvan u vidu koncepta u svetogorskim arhivama i publikovan je u Beogradu u Književnim novinama januara meseca 2002. godine. Godine 1952. kada je pripremana poseta šefa jugoslovenske države J. B. Tita Londonu Nikolaj se obratio pismom kenterberijskom nadbiskupu Anglikanske crkve s namerom da se poseta spreči, uveren da je za to potreban njegov i autoritet prvojerarha Anglikanske crkve u Engleskoj iako je u zvaničnom smislu britanska kraljica »starešina crkve«. Govoreći o J. B. Titu i Jugoslaviji, Nikolaj kaže:
»Vaša milost sigurno zna ko je bio ovaj čovek, šta je učinio i šta predstavlja. Njegovi tragovi moraju biti užasni svakom Englezu hrišćaninu i Engleskinji hrišćanki. Budući fanatičnim bezbožnikom, koristio je sve zločinačke metode, kojih se civilizovani svet gnuša, kao zakonite da bi osvojio vlast i ostao na vlasti.
Predug je spisak njegovih zločinačkih i po dušu potresnih dela, predug da bi bio navođen. Obavešteni ste o njima iz prve ruke i nema potrebe da ih ponavljamo. Ali ja moram naglasiti jedan momenat koji Vas i mene, kao ljude crkve, najviše zanima: on još uvek progoni crkvu, ponekad makijavelistički, u rukavicama, u prisustvu britanskih i američkih posetilaca, a ponekad neronski, u odsustvu ‘savezničkih’ posetilaca,
Vaša milost može da zamisli kako se bezdomnici, Srbi u rasejanju osećaju kad je Titova poseta Londonu u pitanju. I, još više kako hrišćanske denominacije, naročito anglikanske zajednice širom sveta, očekuju reč protesta od nadbiskupa kenterberijskog.
Molim se i nadam da će Vaša milost, sa Vama svojstvenom mudrošću, i hrabrošću, učiniti sve što Vam je moguće da se ovom borbenom bezbožniku i surovom gonitelju hrišćanstva ne dozvoli da celiva ruku njenog veličanstva, koja se u zvaničnoj tituli naziva ‘braniteljkom vere’. Stravični poljubac istim onim usnama koje su izricale smrtne presude hiljadama nevinih i pobožnih hrišćana. Protestujući protiv ovog moralnog rugla, siguran sam da će Vaša milost imati više Engleza i Engleskinja iza sebe nego oni političari koji su pozvali ovog najneželjenijeg gosta da poseti grad svetih mučenika Albana i Magnusa«.
Nama nije poznata kopija iz arhiva – ne zna se da li ona uopšte postoji – kenterberijskog nadbiskupa, ali se zna da je pismo ostalo bez odjeka i učinka: poseta je ocenjena i na jugoslovenskoj i na engleskoj strani kao uspešna a prvi lord Admiraliteta V. Čerčil ju je nazvao – u prisustvu kraljice – istorijskom. Postoji još jedan dokument koji je poznatiji, ali je iz nekih razloga danas zaboravljen. On je više puta publikovan a za vreme rata u Bosni mogla se videti i kopija u vidu letka koji je deljen vojnicima i vođama kao dokument-program za akciju. Veoma je zanimljivo da je tekst u svim objavljenim verzijama istovetan ali je naslov prigodno menjan i mi ga ovde citiramo prema glasilu Intervju od 25. 10. 1991. godine – iako ima više izvora. Najčešće se tekst objavljivao pod naslovom »Kada Tito padne« ili »Proročke reči vladike Nikolaja«. Zna se da je ova poruka-politički program nastala početkom pedesetih godina i da je relativno »rano« stigla u Jugoslaviju, ali je kasno publikovana, jasan je programski karakter, kao što se takođe jasno vidi da to piše iskusni političar koji se ne miri sa rezultatima poslednjeg rata u kojem je Jugoslavija obnovljena i priznata kao strana u antifašističkoj borbi naroda Evrope i Rusije.