O ideološko-političkom obrascu u SPC:Umesto istorijskog proslova
Povezani članci
- Dogovor Tači – Dačić: Četiri prelaza do kraja godine
- Čitamo stare novine: Intervju Senada Pećanina sa Miljenkom Jergovićem, vođen u Zagrebu 1995. godine: Znam biti sitna duša
- Smrt dobre nade
- Papa Franjo u pošti na Alipašinom Polju
- Elvedin Nezirović: Svi mi koji smo preživjeli opsadu istočnog Mostara, na neki način smo već iskusili svoju smrt
- Lordan Zafranović: Tuđmanova politika mi je uništila život
Iako je u svakom pristupu Crkvi neki istorijski uvod bezmalo obavezan – Crkva stoji na liturgijskom dogmatskom obrascu – ovaj mali proslov će biti sveden na nekoliko napomena koje su nužne za čitanje obrasca koji se obnavlja sui generis u hrišćanskoj crkvi. U tome se SPC ne razlikuje od drugih pomesnih crkava. Druga je napomena još važnija. Oba obrasca su nastala gotovo istovremeno – godine 325, odnosno u prvim vekovima hrišćanstva. To je bio prvi savez između trona carske vlasti i oltara koji se diže kao suprotnost državi. Na tangenti te istorije valja čitati i sve drugo, posebno kako Crkva »reaguje« na zbivanja u društvu. Ovaj ideološko-politički obrazac je ustanovio vizantijski car Justinijan – vladao od 527. do 565. – koji se smatra tvorcem vizantijske političke doktrine, a u Crkvi se slavi kao »ravnoapostolni« sveti car. U jednoj njegovoj pravnoj noveli – u 16. 1–2. – obrazac je precizno definisan – »Želja je Naša da svi narodi koji žive pod blagom vlašću Naše milosti žive u veri koju je sveti apostol Petar doneo Rimljanima i koja se i danas propoveda onakvom kakvom ju je propovedao apostol. Određujemo stoga i zapovedamo da samo oni imaju pravo da se zovu hrišćanima koji se ovom zakonu pokoravaju, a da su svi ostali ludaci ili bezumnici na čije glave pada sramota jeresi. Oni najpre mogu očekivati osvetu Božju da bismo ih napokon i Mi kaznili presudom na koju Nas nadahnjuje nebo«. Umesto nekog komentara ne treba gubiti iz vida jednu činjenicu. Crkva koja je nastala kao suprotnost državi odriče se svog prava u korist političke vlasti – sada istinu ne formuliše ona nego car. Da bismo pokazali da glasovite istorijske paradigme nisu puki ukras akademskog diskursa poslužićemo se jednim primerom koji se odnosi na SPC naših dana – budući da je i cilj ovog rada istraživanje koje se odnosi na zbivanja u SPC nakon 2000. godine. Marta meseca ove godine Crkveni sud u Trebinju osudio je grupu građana laika na najstrože kazne. Oni se »odlučuju od svih svetih tajni, ne mogu uopšte ulaziti u svete hramove i prisustvovati liturgiji«. U presudi dalje stoji da se oni lišavaju krštenja, venčanja, sahrana, pa se zabranjuje i »moliti se sa izopštenima«. Presuda važi na kanonskom području SPC ali ni Srbija ni BiH ne raspolažu pravnim instrumentima za realizaciju sankcija. Problem je zbunio vrh SPC a da o uznemirenju javnosti zbog gaženja prava i ne govorimo.
Istorijske paradigme uostalom i ne bi vredele mnogo da se ne »prelamaju« u društveno-političkim okolnostima našega vremena.
Ako govorimo o SPC jedan drugi primer je važniji ne samo stoga što nas približava našem vremenu već stoga ulazi u problem čitanja pomenutog obrasca prema stereotipu ili prihvaćenom klišeu. Godine 1995. u raspravama o »usponu i padu srpske ideje« jedan
politički publicista je izveo ovakav zaključak – od vremena sv. Save do danas SPC je bila »više nosilac i čuvar srpstva dakle srpske narodne svesti, nego što je bila verska ustanova«. Ovde nije važno koliko je generalizacija ovog tipa ispravna ili nije, važno je nešto drugo – ovaj obrazac je prihvaćen i u SPC i to se vidi po njenom stavu ne samo u publicistici već i u službenim aktima Sinoda i Sabora. Jednostavnije rečeno, ideološko-politički obrazac postaje dominantan dok se
|
||
Milan Tepavac-Tarin, Konferencija o samoopredeljenju
|
||
M. N. Đurić se prihvatio posla da otkrije »filozofsku stranu guslarske pesme« kako bi se uklonio jedne »dogmatičke i apsolutističke religije« – pri čemu se pozivao na A. Bergsona – ali je stvarao neku vrstu nove ideološki intonirane »religije«. Njegovi su stavovi precizno formulisani – »Posle Cera-Maratona, posle Avale-Termopila i Rudnika-Plateje i posle Eurimedanta-Kajmakčalana naš Akropolj je vidovdanski hram«. I registar ideja i ideološka intonacija izvođeni su iz deseteračke epske pesme. To je zapravo ideja starog istoričara S. Novakovića koji je isticao da smo Kosovski boj izgubili »ali je on u duhovnom životu srpskog naroda moralna pobeda«. Ta filozofija je profetska jer je u funkciji »stilizovanja svetske ekumenske duše i snaga u ekonomiji duhovanja«. Intelektualni zahtev je bukvalno maksimalistički – »Budimo svečovečanski duhovi, oni koji se dižu iznad egoizma neljudskih potreba i iznad varki religijskih dogmi«. J. Popović je u glasilu Narodna odbrana sasvim ozbiljno dokazivao da je odsustvo kulture prednost – to je zapravo stara ideja ruskog slovenofila A. S. Homjakova.Ideje ovog tipa se danas bukvalno unose bez oznake da je reč o navodu i neke ćemo s tom namerom i navesti iz pominjanog glasila Preteča. Još nije napisana knjiga tih preuzetih navoda a ona bi sigurno bila specifični »cvetnik« tog ideološko-političkog obrasca. Kosovska večera, po autorima iz ovog intelektualnog kruga, jedinstven je događaj – malo je koga zanimalo – kao što to ne zanima nikog ni danas – da su istoričari ponudili desetak primera takvih »večera« iz vizantijske i francuske istorije koje su sve građene po paradigmi novozavetnog predanja o Isusovoj tajnoj večeri. Bitno je bilo postići »rasanjivanje od Evrope« koja nam nije ni potrebna. Zapad je »otrov našeg života« jer intelektualna elita ne shvata da je Kosovo »tajna srpske rase«. Od S. Kordića do V. Nazora i jednog M. Budimira ponavlja se obrazac tog ideološkog naboja a glasilo objavljuje narodnu pesmu »Propast carstva srpskoga« – iz Vukove druge knjige – pod izmenjenim naslovom – »Kosovo i Evropa«. Otvarali smo ovo pitanje u više navrata ali niko nije bio spreman da prihvati dijalog.Deseterački stihovi su uzimani kao misao pri čemu su zaboravljane neke elementarne istine – pored rezultata moderne istoriografije
Da nije još uvek zaboravljen ne bi se trebalo sećati oca srpske moderne istoriografije Ilariona Ruvarca (1832–1905).
na srpskoj i na hrvatskoj strani i bile su uklopljene u jednu politiku razbijanja države. Njegovo ukazivanje je u svim elementima značajno – »A oko nas je niz krupnih pitanja. Radi se o stvarima koje su nešto više od golog hleba, nešto više od dnevnih potreba svakog pojedinca. Bez naroda se kroji kapa u burnim danima. I problem je upravo u tome, problem se svodi na narodnu upravu u srpskim krajevima. A to je upravo suprotno od onoga što znači parola o novom okupljanju Srpstva pod nazdravičarskim vođstvom. Taj posao mogu da izvedu samo političke partije, samo politički pokreti koji su radi toga i nastali. Ono što je Srbiji najmanje danas potrebno jeste klerikalizam. Praktično okupljanje Srba danas znači upravo proširenje pravoslavnog klerikalizma«. Ovoj oceni stanja prigovaralo se da vidi klerikalizam samo na srpskoj strani, ali koliko i u čemu je socijalistički prvak bio u pravu može se suditi samo ako se pogledaju
|
||
Milan Tepavac-Tarin, Beograd
|
||
U tom smislu ćemo se osvrnuti na stanje u SPC pod okupacijom i naravno na neke replike koje se prepoznaju u današnjim zbivanjima.
U tom smislu su nezaobilazni najpre Memoari skopskog mitropolita Josifa koji je za vreme rata zamenjivao patrijarha Gavrila koji je bio u zatvoru kao deklarisani antifašista. Sve ono o čemu govori prvojerarh SPC u svojim sećanjima – dugo nisu bila dostupna iz pariskog izdanja 1974. i još uvek su predmet istraživanja – potvrđuju i dokumenta objavljena u navedenom zborniku Zadužbine M. Crnjanskog Serbia i komentari. Reč je o službenim dokumentima koja su uredno potpisana i zavedena službeno – i što je najbitnije – koja i nisu uopšte propraćena nekim komentarima. To su arhivska dokumenta i podaci iz SPC koji nisu dovoljno primećeni, ali su predmet najraznovrsnijih sporova pa i nagađanja koja ne prestaju. Iako su podaci dokumentovani, danas se čine falsifikati u nameri da se stanje u SPC prikaže na drugi način. Da se prilagodi jednom dnevno-politički upotrebljivom obrascu. U svojim sećanjima mitropolit Josif kazuje o svojim susretima sa predstavnicima okupacionih vlasti, a posebno o susretima sa generalom M. Nedićem i njegovim ministrima. Ministar Jonić je kazao mitropolitu »da će on, g. Jonić, ako se ja slažem, sve učiniti da vlada ‘narodnog spasa’ preda vrhovnu vlast nad narodom Crkvi«.Mitropolit nastavlja – »Odlučno sam predlog odbio dok prvo Patrijarh ne bude pušten, pa o tome neka se sa njime vode pregovori i razgovori« Nadalje mitropolit beleži i svoj susret sa Nedićem koji mu je kazao da su Nemci veoma nezadovoljni držanjem SPC i da bi SPC trebalo da se određenije izjasni u vezi sa komunističkim pokretom otpora kojem je pristupilo mnogo sveštenika. Na to je mitropolit odgovorio – »Stoga naša se srpska Crkva ne može upuštati ni u kakve političke kombinacije, naročito u one koje odudaraju u svemu od naših jevanđeljskih i svetosavskih principa i ona neće ići u inat nijednoj političko-partijskoj kombinaciji jer je njoj klerikalizam stran«.18 Iako je sveštenih lica bilo i u Ljotićevim oružanim formacijama mitropolit Josif je rekao M. Nediću da nikako ne može da D. Ljotić »udara nož u leđa SPC« optužujući je i denuncirajući je kod okupatora da su vladike SPC u odnosu na komuniste »ni vrući ni hladni«, odnosno neodlučni. Mitropolit je posebno apostrofirao starog diplomatu kraljevine Srbije Miroslava Spalajkovića koji je svojim člankom »Crvene vladike« otvoreno uvlačio SPC u služenje »okupatoru« i to je nazvao »sramnim činom« pomenuvši tu i Dimitrija Najdanovića uz još dosta crkvenih – ili u ime SPC – kvislinga i slugu Nemaca u okupiranoj Srbiji. M. Spalajković je u to vreme poredio komuniste i bogumile u kojima je video iskonsko zlo koje traje u srpskom narodu – mitropolit Josif je i ovo odbacio kao nešto proizvoljno i istorijski sasvim neutemeljeno. Dokumenta iz zbornika koji smo naveli – iz arhiva SPC – potvrđuju da je ovo tačno jer su zapisnici sačuvani i publikovani. U jednom dokumentu iz patrijaršijske arhive koji je publikovan u navedenom zborniku mitropolit Josif je to ponovio Nedićevom ministru V. Joniću kazavši mu – »Prozrevši u tome da sve ove kombinacije imaju samo tu svrhu da se kroz Crkvu spasavaju oni koji su se i suviše istakli u saradnji sa Nemcima Njegovo preosveštenstvo mitropolit gospodin Josif je odbio ove predloge« – dokument se odnosi na vreme kraja rata 1944, odnosno oslobođenje Beograda. Pored Memoara mitropolita Josifa i dokumenata kojima danas raspolažemo, imamo još niz važnih izvora, ali najbolji su kazivanja samog mitropolita iz vremena kraja rata. On se u više navrata susreo za vreme okupacije i sa vođom Zbora i komandantom Srpskog dobrovoljačkog korpusa D. Ljotićem. Ljotić se razmetao svojom pobožnošću – nadimak mu je bio Mita bogomoljac – ali mu je Josif nabrojao zlodela ne samo okupatora već i njegovih ljudi pomenuvši mu i samog ljotićevskog zapovednika Marisava Petrovića koji je komandovao streljanjem u Kragujevcu. »Dodao sam mu njegovu prisnu saradnju sa tim Petrovićem koji u okolini Mladenovca udara nevinim ljudima po dvadeset i pet batina, i po još šest u zdravlje našeg predsednika Mite«. Tu se pokrenulo i jedno principijelno pitanje i za SPC i za državu na koje je mitropolit dao i Ljotiću i Nediću jasan odgovor i to je pitanje ostalo od suštinske važnosti za odnose SPC i države ne samo tada i do kraja rata već i danas stoji tako. Mitropolit se usprotivio tvrđenju da »samo batina može ovaj narod dovesti u red« i naveo je primer kako je jedan sreski načelnik Nedićeve Srbije »izdao naređenje u Strašnu nedelju da se po hramovima čine molepstvija za zdravlje i dug život đenerala Nedića. U jednom hramu sveštenici su to morali učiniti na Veliki Petak. O ovome postoji u sv. Sinodu originalan dokumenat«. Dokument je danas publikovan ali neprimećen. To što je general M. Nedić hteo da bude pominjan u jekteniji nije nešto nevažno jer se po tom delu obredno-liturgijskog obrasca određuje odnos Crkve prema vlastima i vladaru koji se tu pominje po imenu uz članove vladalačkog doma po pravu nasleđa – u takozvanoj suguboj jekteniji to se čini kao znak priznavanja postojećih vlasti u državi. Za to je zainteresovana i državna vlast i Crkva je tu praksu vekovima negovala – godine 1946. kada je obnovljena Jugoslavija u parlamentu proglašena republikom u SPC je vekovna formula ne samo neutralizovana nego i bitno promenjena i glasi – »Pomolimo se i za one na vlasti«. Vlasti u oslobođenom Beogradu su to poštovale i general Ždanov je sa svojim ađutantom prisustvovao banketu uz veći broj oficira i zvaničnika nove Jugoslavije. Ta formula u takozvanoj prozbenoj jekteniji stoji i danas ali već početkom devedesetih godina – s dolaskom S. Miloševića na vlast – nastalo je haotično stanje i u toj sferi, koje se do danas bitno nije promenilo. Neke vladike i danas praktikuju stari obrazac uglavnom kao znak političkog opredeljenja dok drugi poštuju novi obrazac i u tom smislu su od značaja dve »replike« vezane za crkveno-političke odnose uSrbiji. Oktobra 2000. posmrtni ostaci pesnika J. Dučića sahranjeni su u rodnom Trebinju i tom prilikom je – mimo crkvenih propisa – služena suguba jektenija za predsednika sekularne SRJ V. Koštunicu koji kao šef države u kojoj je SPC odvojena na to nije imao pravo. Mitropolit Amfilohije je dvokratno oglasio šefa države u jekteniji rečima – »Pomolimo se za hristoljubivog predsednika našega Vojislava«. To je nešto neviđeno u pravoslavnim crkvama u zemljama u kojima je proklamovano republikansko uređenje. Druga »replika« je još važnija i podatke dugujemo D. Ćosiću koji u zapisima – u delu Vreme zmija – iznosi jedan svoj razgovor sa patrijarhom SPC Pavlom. Dolazio je – kaže patrijarh Pavle – »prestolonaslednik« Aleksandar Karađorđević i zahtevao da SPC njega i njegov vladalački Dom pominje u jekteniji i da se moli poimenično za njih. Rekao sam mu – nastavlja patrijarh Pavle – da u SPC postoji kanonski red i poredak i da se obredno-liturgijski obrazac ne može menjati proizvoljno i da je za to potrebno saglasje SPC budući da »živimo u državi koja je republika«. Jektenija je u tom smislu izraz stanja u državi koje Crkva prihvata ili ne prihvata – patrijarh je bio jasan i izrazio je i svoju nesaglasnost sa nekim vladikama koji to podešavaju prema dnevno-političkoj konjunkturi.
Ideološko-politički obrazac koji se u SPC neguje ne bi uopšte bio jasan bez nekih napomena o njegovoj tipično političkoj dimenziji.
On se gradi eklektički jednom kao neokončana »svetosavska paralipomena«, potom kao ideologija u klasičnom smislu tog pojma i najzad i kao sasvim prepoznatljiv program kulturne politike i obavezno se koristi metoda simplifikovanog redukcionizma. Tako se dobija nešto što je označeno sintagmom »srpska duhovna vertikala« koja se najbolje zapaža u tom i takvom monističkom obrascu u kojem navodno dominira takva neka vertikala – ona se izvodi iz svetosavlja i završava se svetosavljem. Ta je vertikala najzad »pronađena« u liku i delu Nikolaja Velimirovića, istaknutog jerarha SPC. Nevolja je u tome što pomenuta »vertikala« nikada nije dokazana već figurira kao tipični ideološko-politički obrazac. Za takve obrasce, uostalom, dokazi nisu ni potrebni.
Sveti vladika Nikolaj kao sumnjiva duhovna vertikala
bezuslovnu kapitulaciju – akt je ratifikovan sledećeg dana – i da je kraj rata neminovan sa rezultatima koji su već bili jasni. Odgovornost za nasilje nad ratnim zarobljenicima je trostruka – stoji na strani osionih pobednika opijenih pobedom, potom na strani vojnih faktora poraženih snaga i posebno na »duhovnim vođama« u koje je spadao sigurno i vladika Nikolaj koji se tih dana našao u tom vrtlogu zbivanja. Oni se jednostavno nisu mirili sa rezultatima svetskog rata, a što se Nikolaja tiče on se s tim rezultatima neće pomiriti do kraja svoga života 1956. u SAD. Okupljene poražene snage su u Postojni i Gorici priredile vojnu smotru kojoj su prisustvovali i vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo. Izveštaji o toj smotri su nedovoljni ali se zna da su se duhovne vođe obratile »nacionalnim
|
Episkop žički je u emigraciji ostao više politička nego crkvena ličnost i oglašavao se porukama i poslanicama.
U tom smislu su nezaobilazna dva dokumenta – a zna se da u arhivama ima još – koja su doskora bila manje poznata. Jedan je sačuvan u vidu koncepta u svetogorskim arhivama i publikovan je u Beogradu u Književnim novinama januara meseca 2002. godine. Godine 1952. kada je pripremana poseta šefa jugoslovenske države J. B. Tita Londonu Nikolaj se obratio pismom kenterberijskom nadbiskupu Anglikanske crkve s namerom da se poseta spreči, uveren da je za to potreban njegov i autoritet prvojerarha Anglikanske crkve u Engleskoj iako je u zvaničnom smislu britanska kraljica »starešina crkve«. Govoreći o J. B. Titu i Jugoslaviji, Nikolaj kaže:
»Vaša milost sigurno zna ko je bio ovaj čovek, šta je učinio i šta predstavlja. Njegovi tragovi moraju biti užasni svakom Englezu hrišćaninu i Engleskinji hrišćanki. Budući fanatičnim bezbožnikom, koristio je sve zločinačke metode, kojih se civilizovani svet gnuša, kao zakonite da bi osvojio vlast i ostao na vlasti.
Predug je spisak njegovih zločinačkih i po dušu potresnih dela, predug da bi bio navođen. Obavešteni ste o njima iz prve ruke i nema potrebe da ih ponavljamo. Ali ja moram naglasiti jedan momenat koji Vas i mene, kao ljude crkve, najviše zanima: on još uvek progoni crkvu, ponekad makijavelistički, u rukavicama, u prisustvu britanskih i američkih posetilaca, a ponekad neronski, u odsustvu ‘savezničkih’ posetilaca,
Vaša milost može da zamisli kako se bezdomnici, Srbi u rasejanju osećaju kad je Titova poseta Londonu u pitanju. I, još više kako hrišćanske denominacije, naročito anglikanske zajednice širom sveta, očekuju reč protesta od nadbiskupa kenterberijskog.
Molim se i nadam da će Vaša milost, sa Vama svojstvenom mudrošću, i hrabrošću, učiniti sve što Vam je moguće da se ovom borbenom bezbožniku i surovom gonitelju hrišćanstva ne dozvoli da celiva ruku njenog veličanstva, koja se u zvaničnoj tituli naziva ‘braniteljkom vere’. Stravični poljubac istim onim usnama koje su izricale smrtne presude hiljadama nevinih i pobožnih hrišćana. Protestujući protiv ovog moralnog rugla, siguran sam da će Vaša milost imati više Engleza i Engleskinja iza sebe nego oni političari koji su pozvali ovog najneželjenijeg gosta da poseti grad svetih mučenika Albana i Magnusa«.
Nama nije poznata kopija iz arhiva – ne zna se da li ona uopšte postoji – kenterberijskog nadbiskupa, ali se zna da je pismo ostalo bez odjeka i učinka: poseta je ocenjena i na jugoslovenskoj i na engleskoj strani kao uspešna a prvi lord Admiraliteta V. Čerčil ju je nazvao – u prisustvu kraljice – istorijskom. Postoji još jedan dokument koji je poznatiji, ali je iz nekih razloga danas zaboravljen. On je više puta publikovan a za vreme rata u Bosni mogla se videti i kopija u vidu letka koji je deljen vojnicima i vođama kao dokument-program za akciju. Veoma je zanimljivo da je tekst u svim objavljenim verzijama istovetan ali je naslov prigodno menjan i mi ga ovde citiramo prema glasilu Intervju od 25. 10. 1991. godine – iako ima više izvora. Najčešće se tekst objavljivao pod naslovom »Kada Tito padne« ili »Proročke reči vladike Nikolaja«. Zna se da je ova poruka-politički program nastala početkom pedesetih godina i da je relativno »rano« stigla u Jugoslaviju, ali je kasno publikovana, jasan je programski karakter, kao što se takođe jasno vidi da to piše iskusni političar koji se ne miri sa rezultatima poslednjeg rata u kojem je Jugoslavija obnovljena i priznata kao strana u antifašističkoj borbi naroda Evrope i Rusije.
A šta Srbi partijaši misle? Oni misle, kao i 1918, prvo raspisati izbore pa neka narod – jadni, tužni goloruki srpski narod iskaže svoju želju i volju. I ništa više. U toj jednoj misli sadržan je plan svih srpskih demokratskih i poludemokratskih i levičarskih i polulevičarskih partija, pa čak i nacionalnih, četničkih i patriotskih. Kakva fantazija i kakvo ludilo!
Pitanje je, dakle, ne kako oboriti Tita nego šta će biti posle Titovog pada. Ko će srpski narod naoružati da se brani od večnog i mnogo strašnijeg neprijatelja. I kakva će se vlast odmah ustanoviti u srpskim zemljama.«
Onaj ko ume da čita politička dokumenta u njihovom autentičnom kontekstu dobro zna o čemu se ovde radi. Vladika Nikolaj je solidno poznavao situaciju u Jugoslaviji – i skori kraj ruskog modela komunizma – ali što se tiče rešenja sa svim posledicama tu je kao »prorok« zaista zatajio: njegov program je prihvaćen nakon Titove smrti i realizovan ali je srpski narod ostao bez države, odnosno ona se smanjila više nego što su »vekovni neprijatelji« to želeli. Kada su se komunisti odricali monopola političke vlasti oni ni sami nisu bili svesni svih posledica realizacije jednog ovakvog programa. Još u nečem je žički propovednik bio u pravu: i leve i desne partije koje su se počele množiti prihvatale su neki sličan program. I vlast i opozicija su se našle na istom poslu. Već sredinom osamdesetih godina u programima brojnih političkih partija nalaze se doslovno Nikolajeve formulacije iz ovog programa. Propovednik i ideolog je u jednoj svojoj knjizi – Iznad greha i smrti – svojevremeno napisao i ovakve uistinu »proročke« reči – »Svaki grob je ceo program, jer svaki grob ima da nam kaže – Ja sam ostao ovde da bi vi išli napred«. I taj se program upravo po vladičinoj viziji krajem osamdesetih godina realizovao uz konsenzus svih političkih partija, barem u onom osnovnom. U jednom svom drugom delu propovednik je davno zapisao da je svaka Jugoslavija »prkos Hristu«. To će ubrzo biti formulisano kao slogan krajem osamdesetih godina koji su politički prvaci ritualno ponavljali na zborovima – Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu. Tok zbivanja je ubrzo pokazao da su Nikolajeve reči bile proročke kako god bila shvaćena ova reč. Duhovna strategija SPC – koja je nazvana »duhovni preporod« – bukvalno se poklapala sa bitnim idejnim »smernicama« na koje su se zaklinjali prvaci brojnih novih političkih partija. Nije bilo lako odrediti ko je u toj političkoj konstelaciji vlast a ko opozicija. U tom su se momentu našli i lik i delo žičkog propovednika i ideologa Nikolaja Velimirovića koji se još sredinom osamdesetih godina vraćao na bezmalo trijumfalan način. Za života on nije imao političke sreće – ispio je gorku čašu emigrantskog života do dna – jer su putevi vodili stranputicom s koje se nikada neće vratiti. Već na svečanosti u Leliću kada su mošti Nikolajeve stigle u zemlju okupio se bio »cvet« nacionalne elite sa kulturne i političke scene Srbije. Neki su bili zvaničnici SANU, drugi visoki