O građanima i majmunima

Povezani članci

• Proglašeni pobjednici 6. gitarijade „Na putu za jug“
• Jovanka Broz pokopana u Kući cvijeća uz vojne počasti
• U Srbiji 40% ljudi pije svaki dan
• Jezikoslovka Snježana Kordić gošća sljedeće emisije ‘Nedjeljom u 2’ na HRT-u
• Vuk Perišić: Zašto bezočno lažu da presuda osporava legitimitet Oluje?
• Srđa Popović: Zlo koje je posejao Milošević još niče u Srbiji

Da li je danas procentualno više idiota na svetu nego u nekim ranijim epohama? Ma jok, nije, nego su samo vidljiviji, čujniji, bolje povezani. Ranije je nekako svako bio idiot sam za sebe, ili su pripadnici te populacije barem kretenisali interno, u malim grupama, prilično dobro izolovanim kako od neidiotske populacije tako i od drugih idiota. Ključni proboj na polju umrežavanja i globalizacije idiotizma ostvaren je, dakako, pojavom i popularizacijom interneta: danas je sasvim normalna stvar da ti, na primer, nešto savršeno idiotsko padne na pamet – i iskreno te oduševi – na Tasmaniji ili tako negde gde ljudi hodaju naglavačke, a da to već za pet ili deset minuta naiđe na pogolem talas razdragane podrške među nekim tebi do tada nepoznatim saidiotima, na primer, na Kamčatki, u Minesoti, ili u Novom Bečeju. Otuda ta iluzija, ta varka da svet napreduje na polju idiotizma; ne, ono što napreduje samo je tehnika njegovog rasprostiranja, a sam idiotizam je konstanta, baš kao i sve drugo, i loše i dobro, glede ljudske prirode.

Nadam se da vam gornji pasus bar zvuči utešno, ako vam je uteha potrebna. Meni, priznajem, jeste. U protivnom bih pao u bedak pred najnovijim talasom umreženog idiotizma koji se širi “razvijenim svetom” Evrope, nešto manje i Amerike, a zahvata bogme i naše balkanske i pribalkanske gudure, kao rubne i u koječemu falične, ali ipak unutrašnje delove razvijenog i demokratskog sveta. Talas je, doduše, pretežno samo virtuelne, sajber naravi, ali ima ambiciju – jalovu i štetnu, ali tako tipičnu za idiote – da se izlije i na ulice naših gradova. Povremeno mu to i uspe, a za njim uglavnom ostane ono što prirodno ostaje iza izlivanja. Komunalne službe uzmu šmrk pa to speru, i teraj dalje.

O čemu se, dakle, radi? Dobrim delom arapskog sveta vileni nešto što za sada mirne duše možemo zvati demokratskom revolucijom, mada uz razuman oprez, jer se to još može izvrgnuti i u nešto sasvim drugo. No, to je tema za sebe, i nije ni marginalno u fokusu ovog teksta. Ono što mi je u kontekstu ove rubrike mnogo zanimljivije jeste to kako su ozbiljne, teške, hrabre, rizične i u istorijskom smislu svakako neophodne i neizbežne pobune arapskih masa protiv arapskih diktatora i despota svih vrsta (ima tu, naime, i “prozapadnih” i “antizapadnih”, i sekularnih i verski zatucanih etc.) bar u pokušaju istrivijalizovane i izmajmunisane u srećnijem i bogatijem delu sveta – to jest, onom delu kojem i Balkan pripada, pa makar sedeo u magarećoj klupi. To je, dakle, taj paranormalan fenomen: čitavi grozdovi sajber-idiota, gotovo podjednako “levih” i “desnih” halucinogenih opredeljenja, javno onanišu na arapske revolucije kao na nekakav primer za ugledanje, štaviše, draškaju se međusobno, zagovarajući slične scenarije za svoje gradove i zemlje. Prepuna je tog šodera www-kanalizacija, nešto od toga dospe i do klasičnih medija (uglavnom u vidu patetičnih i infantilnih Smatranja tvrdokornih nadrilevičarskih bezveznjaka koji pate od lenjinskog poremećaja, tj. imaju načelan problem sa parlamentarnom demokratijom), a nešto se malo, kako rekoh, izlije i na ulice. “Desničarska pobuna” u Zagrebu deo je tog sindroma, mada ima realan povod (“slučaj Purda”), ali teško da bi dobila takav zamah da se ne dešava na istorijskom fonu Tunisa, Kaira i Tripolija. E sad, kakva je Kosorova Gadafi, takvi su i to prevratnici i Prometeji… U Srbiji nečega bitnijeg te vrste još nema, ali nemojte se začuditi ako i toga bude; baš na dan nastanka ovog teksta, slušam najave vodećih “stiroporaša” (koji, da se razumemo, za sada i do sada deluju u potpunosti politički legitimno i u okviru zakona i običaja demokratskog društva) koje kao da koketno namiguju u tom, “arapskom” pravcu…

Zašto je sve ovo koješta? Valja se setiti jednog starog refrena koji lepo kaže “Majmun radi što majmun vidi”. Dakako, radi se o prepevu globalno poznate uzrečice “Monkey see, monkey do”. Ova navodno potiče sa Jamajke iz 18. veka, mada joj neki praizvor smeštaju u afrički Mali. U svakom slučaju, izreka potiče od onih koji su imali priliku da izbliza posmatraju prave majmune, ali izgleda da i za ljudske majmune važe ista pravila. Šta, naime, znači to da majmun radi što majmun vidi? Pa, upravo to da je “majmun” u ovoj priči naprosto biće sklono pukom, nereflektovanom podražavanju nečega što već postoji u stvarnosti oko njega, sasvim nesvesno toga da činovi imaju nekog smisla samo u određenom kontekstu: van za njih pogodnog konteksta nisu ništa, tek puko majmunisanje.

Prevedimo sve ovo na jezik aktuelne stvarnosti. Tunižani, Egipćani, Libijci, Bahreinci, Jemenci & co. suštinski su nereprezentovani, upravo nepriznati kao građani: njihovim zemljama, praktično bez ograničenja mandata, upravljaju samovoljni despoti i njihove klike, koji ih ni na koji ozbiljan način ne pitaju za mišljenje, niti svoje važne poteze – a kamoli samu svoju vladavinu kao takvu – stavljaju pod neki ozbiljan test. A koji test je ozbiljan? Dakako, samo onaj na kojem se može i pasti, pa onda biti zamenjen nekim drugim ko će raditi nešto drugo i nekako drugačije, ako je to volja kvalifikovane većine. U tom smislu, i samo u tom, arapska revolucija uistinu jeste nešto što se može direktno povezati sa zapadnoevropskom 1789. ili 1848, a još više sa istočnoevropskom 1989. Koliko god zvučalo kao fraza kad se baci na papir, arapske mase bore se za demokratiju. Naravno, reći ćete, bore se one za svoje dostojanstvo, za hleb, za posao, za perspektivu; tačno, ali tamo gde nema demokratije obično nema ni ovog ostalog. Na drugoj strani, zagovarati postavljanje i skidanje vlasti “na ulici”, a unutar demokratskog sistema kakav postoji u Evropi, obrnut je proces: umesto emancipacije, on teži pomajmunjenju građana. I pri tome je apsolutno nevažno koji ideološki vokabular se koristi kao izgovor. Ipak, ne treba se previše sekirati: kao što se kiloBAJTI ne mogu relevantno meriti u kiloGRAMIMA, tako ni ova vrsta umreženog idiotizma, koliko god da mentalno zagađuje pejzaž, nema nikakvu težinu u stvarnom svetu, na stvarnim ulicama gradova i zemalja koje slobodno biraju one koji će ih (neko kratko vreme) voditi. Kažem vam, na kraju uvek dođu komunalci i izglade stvar.

vreme