O čemu su razgovarali Tasovac i Dačić?

Povezani članci

• Spirala napetosti nezadrživo raste
• Dodik i Hypo krivotvorili dokaze o milijunskom računu Dodikova sina
• Ne idemo nikud bez povratne karte
• KOSOR POZVALA NA POVRATAK POLITICI FRANJE TUĐMANA KOJEG JE SMRT SPASILA HAŠKOG SUDA
• MMF i politikantski žiranti
• INTERVJU SA SAMIM SOBOM

Međutim, ako se iz tog ugla pogleda na „rekonstrukcijski“ rad premijera i vicepremijera, čitava priča gubi smisao, jer nam obojica svaki čas najavljuju nove izbore. I to nas odmah vraća na početno pitanje: o čemu su zaista razgovarali Tasovac i Dačić

Biće zanimljivo videti, ako to ikada postane dostupno, koje je uslove Ivan Tasovac postavio a Ivica Dačić ispunio, e kako bi prvi pristao da bude ministar kulture u vladi potonjeg. Možda su ti uslovi sada tajna iz puke pristojnosti: oba sagovornika su fer jedan prema drugome, te o onome o čemu su pričali neće da govore javno dok se dogovor ne realizuje izborom novog ministra. Ako i jeste tako, ipak je neobično da se u razgovoru o preuzimanju jedne javne funkcije postavljaju i ispunjavaju uslovi o kojima se ništa ne zna. Kako god, o resoru koji je ponuđen Tasovcu mnogo toga se već zna, što daje osnovu za razumne spekulacije o mogućem pogađanju između premijera i budućeg ministra.

Krenimo od notornog „patriotizma“ dosadašnjeg ministra i njegovih pomoćnika: s tim u vezi, prvi uslov može biti pravo novog ministra da izabere svoje saradnike. Sva je prilika da je Bratislav Petković smenjen i zbog oštrih kritika kojima je bio izložen „patriotski“ koncept kulture što su ga promovisali on i njegovi saradnici. Za pretpostaviti je da će novi ministar poželeti da taj koncept promeni, a to bi podrazumevalo i nužno oslobađanje ministarstva od gorljivih patriota poput Zorana Avramovića ili Dragana Kolarevića, na primer. Zato je važno s kojim će timom novi ministar uređivati kulturu u Srbiji.

Koncepcijske promene kulturne politike zahtevaće i vrlo konkretne mere. Stoga bi drugi uslov mogao da se sastoji u dobijanju prava da se takve mere donesu i primene. Naime, ako je model naopako shvaćene patriotske kulture odbačen, onda se moraju poništiti i konkursi i odluke proistekle iz tog modela. To nije odviše komplikovan posao. Konkursna dokumentacija postoji, a nove komisije bi trebalo da prođu kroz dokumenta prethodnih komisija kako bi proverile principe za raspodelu sredstava. Već znamo da je ta raspodela bila loša, pa nove komisije treba da isprave greške svojih prethodnika. To bi predstavljalo jasan raskid s „patriotskim“ nasleđem prethodnog ministra. Ako se to ne dogodi, ostaće nejasno zašto je Petković otpušten a na njegovo mesto postavljen Tasovac.

U vezi sa dodelom sredstava važan je još jedan uslov, koji Tasovcu nipošto nije stran. Naime, kandidat za novog ministra je mogao od premijera da zatraži garancije da će se oblast kulture osloboditi propisa koji važe za javne nabavke. Za sada ti propisi ne važe za pozorišta, a jasno je da ne bi trebalo da važe ni za ostale oblasti kulture. Pododeljak ovog uslova bilo bi i poništavanje konkursa za otkup knjiga, kojim se od izdavača tražilo da otvore posebne račune u upravi trezora.

Pretpostavljam da bi filmski radnici ovde dodali i niz drugih uslova.

Tek kada bi se svi ti uslovi ispunili, umanjila bi se šteta koju su napravili Petković i njegovi savetnici. Onda bi imalo smisla i pogledati unapred. Tako bi se sledeći Tasovčev uslov mogao ticati povećanja budžeta. Recimo, tek kada je premijer obećao veća sredstva za kulturu, kandidat je prihvatio novo zvanje. Realna projekcija budžeta za narednu godinu omogućila bi ministru da od ljudi koji su stalno zaposleni u ministarstvu zatraži da na vreme pripreme nove konkurse, kako se ne bi kasnilo sa njihovom realizacijom. U nizu od 2001. godine naovamo, najbolji ministri (u ne baš jakoj konkurenciji) bili su Branislav Lečić i Vojislav Brajović (nije se lošim pokazao ni Predrag Marković, istina u jednom vrlo kratkom periodu): njihov dobar rad u velikoj meri se sastojao u pravovremenom obavljanju redovnih poslova ministarstva. Ni novom ministru ne bi trebalo da bude teško da u tom smislu ostavi dobar utisak: ako im se to dozvoli, zaposleni u ministarstvu umeju sasvim dobro da rade svoj posao.

Nade bi mogle ići i preko ovoga. Ministar bi, na primer, mogao da progura nove zakone kojima bi se regulisale pojedine oblasti u kulturi: recimo zakon o izdavaštvu (koji valjda neće biti poguban po knjigu kao što se zakon o kinematografiji pokazao pogubnim po film). Nešto bi se moglo uraditi i u vezi sa oslobađanjem od poreza na donacije u kulturi. Bilo bi razborito napraviti i popis prostora kojima raspolažu ustanove kulture u Srbiji, kao i lokalne samouprave, pa napraviti plan kako da se ti resursi iskoriste u kulturne svrhe. Ali, to su poslovi na duge staze, i nećemo zameriti ministru ako ih se ne lati, jer – takva su vremena. Tek, svaki pogled makar i u neposrednu budućnost, već u sledeću, 2014. godinu, čini očiglednim jedan osnovni uslov koji je Tasovac morao postaviti, ako iole ozbiljno razmišlja da bude ministar.

Uzmimo da Tasovac u razgovoru s Dačićem kaže – s mnogo dobrih razloga – da je 2013. već izgubljena, barem za kulturu, i da tu više ništa ne može da se uradi. U sledećem koraku on je morao pitati premijera kakvi su planovi za 2014, koja je onda prva godina njegovog punog ministarskog mandata. Štaviše, ako ne gleda na sebe kao na osobu za jednokratnu upotrebu, Tasovac je morao pitati i koliko još godina, posle 2014. ova vlada misli da traje. Drugim rečima, njih dvojica morali su da razgovaraju o roku na koji „rekonstruisana“ vlada računa. Međutim, ako se iz tog ugla pogleda na „rekonstrukcijski“ rad premijera i vicepremijera, čitava priča gubi smisao, jer nam obojica svaki čas najavljuju nove izbore. I to nas odmah vraća na početno pitanje: o čemu su zaista razgovarali Tasovac i Dačić?

 
Peščanik.net