Nikola Samardžić: Pisci, „pisci“ i silovanje institucija

Povezani članci

• Večeri mladih pjesnika u sklopu Mostarskog ljeta
• Neka vječno žive naši zaraćeni narodi!
• Sarina Bakić i Dino Mustafić: Poraz desnice u Francuskoj i Sloveniji je nada za spas Evrope
• Dragoljub Draža Petrović: Srpska politika je Diznilend besmisla
• Pravda objavila vijest o hapšenju Marka Đurića više od tri sata prije nego što je uhapšen!
• Preminuo Amir Pašić, arhitekta koji je rukovodio obnovom Starog mosta

Kolateralna šteta aktuelnog sukoba srpskog državnog vrha s predsednikom crnogorskog parlamenta, zapravo obračuna srpskog postmiloševićevskog establišmenta s Milom Đukanovićem, postala je Narodna biblioteka Srbije. Tu važnu instituciju srpskog i crnogorskog naroda je smenjeni, u medijima satanizovan, izvređan i ponižen upravnik Sreten Ugričić, revitalizovao, digitalizovao i evropeizirao, podsećajući, i svojim radom i svojim javnim nastupima, da Srbija nije ostala bez šansi da postane uređeno, slobodno i pristojno društvo. „Za deset godina, koliko je proveo na mestu upravnika nacionalne biblioteke – na koje je imenovan u prvom reformskom talasu Đinđićeve administracije – Srbija je Sretenu Ugričiću izgradila monumentalni spomenik besramnih laži, palanačkih frustracija, zavisti i podmetanja. U novijoj istoriji ovog osramoćenog društva ne postoji nijedan čelnik javne institucije koji je tako uporno proganjan kao Ugričić, gotovo od prvog radnog dana u raspaloj instituciji kojom su do tada upravljali kasniji Miloševićev fikus-predsednik i haški optuženik Milan Milutinović, a onda i bezlični ministar i aparatčik devedesetih, Milomir Petrović“, zapisala je spisateljica i novinarka Milica Jovanović u tekstu „Podslučaj Ugričić“, koji ne bi smeo da objavi nijedan štampani medij u Srbiji.

I nakon pada Miloševićevog režima, istaknuti intelektualci, umetnici i naučnici nastavili su da podržavaju ideju zločinačke politike koja je doprinela nasilnom raspadu Jugoslavije i milionskoj ljudskoj tragediji. Nadležni tužilac još uvek nije pokrenuo krivičnu istragu protiv potpisnika peticije koji su izjednačili s političkim progonom neophodnost da se bivši predsednik i premijer dr Vojislav Koštunica tužilaštvu izjasni o svojim saznanjima i konkretnoj ulozi u događajima koji su prethodili ubistvu premijera dr Zorana Đinđića. Potpisnici apela, koji su time pokušali da javno opstruiraju istragu koja je utvrdila konkretnu ulogu u pripremi atentata nekolicine bliskih saradnika V.K., između ostalih su Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Emir Kusturica, profesori univerziteta i akademici, i novinari plaćenici državnih bezbednosti i Zemunskog klana koji su atentat pripremili u medijima, i potom smišljeno i organizovano ometali proces istrage i suočavanja sa svim njegovim porivima i posledicama.

Svedočeći o pojedinostima ubistva službenika DB-a Momira Gavrilovića, koje je bilo jedna od uvodnih radnji u pripremi atentata, prijatelj i saradnik premijera Đinđića Vladimir Beba Popović je naveo i sledeće: „…s velikom sigurnošću mogu da kažem da je Momir Gavrilović bio tehnički izaslanik Jovice Stanišića posle dva sastanka Stanišića i Koštunice, a kojima je jednom posredovao Dobrica Ćosić, a drugom sam zaboravio ko“. „Mi nismo imali pojma i onda smo se jednom prilikom u jednoj situaciji videli Zoran i ja sa Stanišićem, pričali, pričali, pričali o svemu i svačemu, kao šta ima novo, nema ništa i ono na kraju, ja ga pitam – jesi se video s Koštunicom. On je, bilo mu je nelagodno, i on je rekao, pa jesam, zar ti to nisam rekao. Kažem, ne, nisi. Jesam, jesam, pa nešto je tu Dobrica zvao, zamolio, neki moj čuveni stari predlog objedinjavanja svih službi, pa sam ja otišao njemu da predam službeno, ma ništa“. „Ali kad se desilo ubistvo Gavrilovića nama je bilo potpuno jasno o čemu se tu radi, da je to praktično bilo uz posredovanje tih starih Miloševićevih struktura, jedna priprema restauracije stare službe državne bezbednosti kojom bi upravljao iz senke Jovica Stanišić“. „… tih 10 kontakata koje sam pomenuo da su se desili između Zorana i Jovice Stanišića, svi su se desili na pozive Jovice Stanišića… stalno su informacije i podaci bili tog tipa, svi ti kontakti, svi ti sastanci su bili uvek ili da se tako neka iskoristi prilika da Zoran Đinđić dođe do njega, da kaže neku glupost, ali šta onda on radi. Tu sedi ili Dobrica Ćosić slučajno, pa onda kao, pa, evo tu svratio Dobrica, evo Zoran premijer dolazi kod mene ili ispred zgrade čekaju prijem, u kolima neki bivši pripadnici DB-a ili ko zna ko, pa ih onda on zamoli da sačekaju hitno mu se najavio Zoran da će doći, pa sad kao, izvini, moraš da sačekaš. I onda je tako krenula ta priča, Zoran u stvari upravlja državom tako što državom upravlja Jovica Stanišić. Ta njegova potreba da on bude najvažniji, da on bude čovek koji je, ne siva eminencija bezbednosti Srbije, nego je neko ko je eto, on i Dobrica su roditelji Srbije. Oni se brinu o Srbiji i kako će za Srbiju biti najbolje“.

Stanišiću se u Hagu sudi za ubistva, progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, deportacije i nehumana dela/prisilno premeštanje u Hrvatskoj i BiH. Akademik i pisac Dobrica Ćosić živi i radi u Beogradu. I često podnosi krivične prijave za uvredu u klevetu, mada je bio predsednik Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja koji je, u drugoj polovini osamdesetih, najverovatnije imao isključivu ulogu uvođenja govora mržnje u javni diskurs poslednjeg stadijuma jugoslovenskog socijalizma.