Nek’ je nama nas

Povezani članci

• Izložba Asima Đelilovića “Periferije /Lice/Naličja”
• U-tuk na Vulinov tuk
• 10.000 na prosvjedima u Zagrebu, bez incidenata
• Etika zarobljenog uma
• Tuđmanov glas iz groba: ZA KRŠENJE LJUDSKIH PRAVA SPREMNI!
• Collegium artisticum: Otvorenje izložbe “60 godina festivala MESS”

Teško ide prikupljanje para za pomoć. Evropski stanovnici slabo se trzaju za džep kada naša dijaspora traži pomoć. Valjda im je dosta i nas i koliki smo.

Piše: Dino Prohić

Sørensen i Hill pozivaju građane BiH da daju prijedloge za poboljšanje ekonomske situacije u zemlji. Da je kakve sreće, jedna od brojnih vlada koje imamo učinila bi to nepotrebnim, a i time i samo prisustvo preplaćenih EU birokrata koji ne rade svoj posao.

Prikupljanje pomoći za građane BiH i Srbije ugrožene kataklizmičkom poplavom traje. Sa svih strana pristiže pomoć. A ko, ustvari pomaže koga? Po lokalnim medijima objavljuju se slike svjetski poznatih lica koja daju pomoć, ili iskazuju solidarnost sa našim građanima. A kad se sve to pretvori u marke i pfeninge, onda slika izgleda mrvu drugačije.

Rezultat je jednostavan: najviše pomoći u novcu i u robi dolazi nam od nas samih. Novak Đoković je donirao sumu novca koja je sedam puta veća nego pomoć iz SAD-a. Miralem Pjanić, Džeko, i ostali zmajevi uplatili su više novca nego Njemačka. Angelina Jolie je dala 50.000 USD, hvala joj.

Godinama sistematski siromašeni građani BiH, Srbije, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Slovenije ne žale dati pomoć, i odvajaju od ono malo što imaju da bi pomogli.

U Tešnju peku kilometre pita koje šalju u Doboj, a nema se ni tamo. A kad pomoć dođe do unesrećenih, i oni se sami sjete da ima i drugih u istoj situaciji, kako u jednom od svojih izvrsnih tekstova napisa Jelena Paunović.

Hercegovina nije direktno ugrožena vodom, ali to ih ne spriječava da pomognu i koliko mogu, a i malo više od toga.

Imamo i dijasporu. Od prvog momenta dijaspora se digla na noge i krenula slati pomoć. I kada voda počinje da spada, oni nastavljaju lobirati kod svjetskih firmi, u zemljama domaćinima, ili jednostavno u svom okruženju, znajući da je put obnove dug.

Dodik je otišao u Rusiju da moli Putina za pare, a Lagumdžija planira donatorsku konferenciju na drugoj strani, onoj zapadnoj. Klanjaju se moćnima sa ispruženom rukom, i hvataju jeftine političke poene, dok narod koji im je dao mandat radi ono što bi država trebala raditi: čisti, prikuplja, organizuje.

Teško ide prikupljanje para za pomoć. Evropski stanovnici slabo se trzaju za džep kada naša dijaspora traži pomoć. Valjda im je dosta i nas i koliki smo.

Nema veze, dok je nama nas, nećemo biti gladni. Faliće nam, ali uvijek nam je i falilo. Nije to ništa novo.

Sad se vidi ko zaista misli dobro narodima “u regionu”. Oni sami, i niko osim njih.

Nek’ je nama nas….