Navijači – huligani i novi fašizam

Povezani članci

• Zastrašujuće njemačko jučer i sutra
• Ko je Bosni i Hercegovini poklonio Neum?
• Basara: Baba Zorkina misao
• Tuci nas Rasime, bolje sigurno nismo ni zaslužili
• Postoje li u BiH vlast i opozicija – ili su i jedni i drugi dijelovi iste družine?
• Optužnica protiv Breivika: OPTUŽEN ZA ODUZIMANJE 77 ŽIVOTA

Fudbalski navijači-huligani u Srbiji, okupljeni u razne grupe i “ekipe“, uvereni su da predstavljaju ono najbolje što ova zemlja ima, da su oni stub odbrane srpskih nacionalnih interesa i nacionalnog identiteta. Oni sebe vide kao čuvare srpske junačke tradicije i pravoslavne vere, uzimaju na sebe zadatak da prednjače u svakoj bici za Srbiju, vodila se ona na “zelenom terenu” ili nekom drugom mestu. Ne treba ih ni zvati, oni su tu, spremni da ubijaju, ruše i pale za “našu stvar”, to jest za srpstvo i pravoslavlje. Nije zato nimalo slučajno što, ako otvorite sajt navijača FK Crvena Zvezda okupljenih u skupinu po imenu “Delije“, na početku tog sajta nećete naći neku sportsku poruku, na primer poruku podrške navijača svom voljenom klubu, nego parolu “Kosovo je Srbija“, koja poslednjih desetak godina ovde služi za reklamiranje takozvanih zdravih nacionalnih snaga.

Isto tako, za mene nije bilo nikakvo iznenađenje kad sam istu tu parolu, ali na italijanskom (“Kosovo è il couore della Serbia”), video na transparentu koji su držali srpski navijači-huligani u trenutku kad su izazvali prekid fudbalske utakmice između Italije i Srbije, koja je igrana u Đenovi 12. oktobra 2010. godine. Nije me iznenadilo ni to što je glavni akter tog incidenta, momak po imenu Ivan Bogdanov, po celom telu istetoviran raznim verskim, ratničkim i nacionalnim simbolima, koje je – kad ga je italijanska policija privela – ponosno pokazivao novinarima. A novinari su zapazili da je Bogdanov prava “pokretna galerija slika” i naveli su šta se vidi na nekima od tih slika: ručna bomba, mrtvačka glava, hram Svetog Save na Vračaru, grb Beograda, godina 1389, pravoslavni krst kome je dodat grb Crvene zvezde, nekoliko krilatih anđela… “Galerista” Bogdanov je njima objasnio da je on srpski patriota, koji voli Italiju, ali da su on i njegovi drugovi napravili incident da bi skrenuli pažnju italijanske patriotske javnosti na problem Kosova, koji levičarska vlada u Srbiji, koju je opisao kao “demokratsku diktaturu”, ne ume da reši. Jedan drugi navijač iz grupe uhapšene u Đenovi zajedno sa Bogdanovim rekao je novinaru lista “Corriere della sera” isto, pokazavši da je idejni rad u ovoj grupi, pre njenog puta u Đenovu, dobro obavljen: “Šta smo želeli da postignemo? Baš ono što ste videli. Napravili smo pakao jer želimo Kosovo.” (Navedeno prema pisanju lista Alo, Beograd, 05.10.2010).

Fotografija objavljena u beogradskom listu Alo, 05.10.2010.

Iako se navijači-huligani u Srbiji već godinama uporno i glasno predstavljaju kao važan politički faktor, kao relevantna društvena snaga, politička i ideološka strana njihovog nasilničkog ponašanja u Srbiji ostaje nekako neprimećena ili joj se ne pridaje veća važnost. Kad se u javnosti osuđuje njihovo ponašanje, onda se to uglavnom svodi na osudu asocijalnih i kriminalnih ispada, kojima policija i sudstvo treba da stanu na put, ali koji nemaju neku političku i ideološku pozadinu o kojoj bi vredelo trošiti reči. Jedino tim podcenjivanjem politike i ideologije koje nadahnjuju huligane mogu da objasnim jedan krupan previd do koga je došlo u komentarima incidenta na utakmici Partizan – Šahtojr 12. decembra 2009. godine, kad su navijači-huligani izveli “hepening”, šutirajući i šamarajući plastičnu lutku koja je predstavljala novinarku Brankicu Stanković, autorku jedne serije tv emisija (emitovane tokom 2009. godine na TV B92) o vezi između navijačkih grupa, kriminala i ekstremne desnice. Tom prilikom joj je upućena pretnja smrću, koja je ispisana u vidu rimovane poruke, koju su tokom “hepeninga” njegovi izvođači uzvikivali. “Kurvo, Brankice. Otrovna si kao zmija, proći češ kao Ćuruvija”. Bila je to jasna aluzija na ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, koga su agenti DB-a ubili 1999. u Beogradu.

Stadion „Partizana“, 12.12.2009.

Novinari i drugi komentatori koji su pisali o ovom simboličnom linču jedne novinarke, posvetili su punu pažnju iživljavanju huligana s plastičnom lutkom, ali nijednom reči nisu pomenuli da se u ovom incidentu manipulisalo sa dva a ne samo sa jednim simbolom. Jer, pored lutke, tu je sve vreme bilo, i moglo se sasvim razgovetno videti na televizijskim snimcima i fotografijama objavljenim u novinama, veliko platno sa likom cara Dušana. A tek kad se ima u vidu i ovaj drugi simbol, ovaj drugi, carski  lik, dobija se puni smisao narečenog huliganskog likovno-političkog hepeninga, postaje jasno da ekipa koja ga je izvela sebe vidi i sebe preporučuje ne kao rušitelje poretka i zakona, nego, nasuprot tome, kao čuvare njegovog autentičnog duha. Zbog toga se oni stavljaju pod komandu srpskog cara zakonodavca, koji je i neka vrsta sveca zaštitnika srpskog pravosuđa, sudeći po tome da njegova statua stoji ispred Palate pravde u Beogradu. Nismo mi neki primitivni napasnici – poručuju učesnici ovog simboličnog linča – nego smo mi svesna srpska omladina i poštovaoci srpske tradicije i srpske pravde. Mi nismo protiv reda, ali smo za pravi, strogi, muški i samo srpski red, od koga će strepeti nekrsti, kurve, pederi i ostala ljudska pogan.

Dajući sebi ovako važnu nacionalnu ulogu, današnji navijači-huligani u Srbiji slede i nastavljaju tradiciju koju su uspostavili njihovi prethodnici, navijači koji su se borili u ratovima u Hrvatskoj i Bosni 1991-1995. godine. Za te navijače pretvorene u vojnike-dobrovoljce, učešće u akcijama paravojnih jedinica angažovanih u tim ratovima (na primer, u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, čiji je osnivač i komandant bio Željko Ražnatović) bilo je nastavak navijanja, s nešto malo ubojitijim sredstvima od onih kojima su do tada raspolagali. To je bila prva generacija navijača koja je u Srbiji stekla reputaciju beskompromisnih boraca za nacionalnu stvar, reputaciju koja je i danas ovde neupitna. Prema njima mladi članovi današnji navijačkih grupa izražavaju veliko poštovanje, gaje neku vrstu kulta tih svojih predaka, ravnog onom čiji su predmet osnivači plemena i prvi apostoli. O njima se govori kao o svetim ratnicima, njima se polaže zavet vernosti i odanosti. Evo, na primer, šta piše na jednom sajtu navijača Partizana: „Prva ekipa šabačkih Grobara odlazi na front braneći Srpstvo i veru svetosavsku, shodno svojoj ultradesničarskoj političkoj opredeljenosti, i tako ostavlja prostora za novi talas fanova koji bez obzira na društvene i socijalne trzavice nastavlja svetu tradiciju svojih prethodnika“. (www.južnifront.com.)

Njihovo ratno-navijačko iskustvo, proslavljeno u pesmi i priči, podstiče današnje navijače-huligane da i u vreme mira pokušaju da dosegnu onaj krajnji smisao navijanja, i vrhunac uživanja u navijanju, koji su ovi slavni huliganski preci našli, pljačkajući i ubijajući u ratu u ime Srbije. Oni koji su pretili smrću Brankici Stanković, oni koji su „harali“ Đenovom, kao i oni koji su 17. septembra 2009. godine na ulici u Beogradu na smrt pretukli Brisa Tatona, navijača fudbalskog kluba „Tuluz“, uoči utakmice tog kluba sa beogradskim „Partizanom“, imali su pred očima primer svojih starijih drugova, navijača svetih ratnika iz 1990-ih, koji su u svom oduševljenju za našu stvar mogli da idu do kraja.

U međuvremenu, verni zavetu predaka, predstavljajući se kao njihovi legitimni naslednici, huligani-navijači u Srbiji prilagodili su se uslovima postkomunističke tranzicije. Nimalo im nije smetalo da 5. oktobra 2000. godine učestvuju u demonstracijama kojima je označen kraj vladavine Slobodana Miloševića, nekad neprikosnovenog srpskog lidera, kome su njihovi stariji drugovi pevali slavopojke. (Primećeno je da su prilikom demoliranja Savezne skupštine prednjačili navijači Crvene zvezde.) Okrenuli su mu leđa iz istog onog razloga zbog koga su to učinili i mnogi drugi učesnici takozvane „petooktobarske revolucije“, među njima poglavari Srpske pravoslavne crkve, vođe nekih političkih stranaka i mnogi uvaženi akademici, jer su – kad je Milošević izgubio ratove koje je vodio – shvatili da on ipak nije dobar za srpstvo i pravoslavlje, odnosno da više nije u stanju da zadovoljava njihove ambicije i štiti njihove privilegije.

Danas navijači-huligani uspevaju da se nametnu kao akteri sportskog života daleko uticajniji od samih sportista. Postalo je važnije (interesantnije, ozbiljnije, poučnije) šta oni rade tokom utakmica od onog što rade igrači. Od njih strepe, njima se ulaguju uprave klubova, treneri i igrači. Dešavalo se da upadnu na trening i počnu da mlate igrače i trenere, ili da im razbijaju automobile na parkingu. Pokušavajući da ih umilostive, uprave klubova čine im razne ustupke. Nekoliko dana pre ubista Brisa Tatona, na sportskoj strani “Politike“ (od 14. septembra 2009.) našao sam vest da navijači “Crvene zvezde“, na glavnom terenu “Marakane“ izvode kondicione vežbe uz stručnu pomoć kondicionog trenera ovog kluba. Trener se pohvalio da njegova saradnja sa “Delijama“ traje već više od dve godine i dodao da je “za Zvezdu važno da njeni navijači budu u dobroj formi“. Čemu služi fizička priprema fudbalera, mislim da znam, a za koju se priliku navijači kondiciono pripremaju, pa u stvari mislim da znam i to.

Ali ovi fizički dobro pripremljeni navijači ne zadovoljavaju se danas samo time da imaju važnu ulogu u klubovima za koje navodno navijaju i u fudbalskom sportu, nego pretenduju i na to da budu uticajni akteri društvenog i političkog života u celini. A najviše vole da se predstavljaju i da deluju kao neka vrsta moralne policije, kao gnevni pravednici i moralni čistači. U grupi navijača Partizana koja je sebi dala ime “Južni front“, i koju uprava tog kluba danas priznaje kao svog partnera, jedna od najcenjenijih podgrupa ili, moglo bi se reći, jedna od najelitnijih jedinica, zove se “Čuvari časti“, a osnovana je na dan kad Srbi – kako kaže srpska nacionalistička mitologija  – rade velike stvari, na Vidovdan 2004. godine. Nastupajući u toj ulozi, kao moralni čistunci, navijači-huligani su spremni da se obračunaju sa “moralno posrnulim“ građanima, sa “lošim Srbima“, na primer sa učesnicima Parade ponosa ili sa strancima zalutalim na svetu srpsku zemlju, kao što je bio nesrećni Bris Taton.

Srpska država je sve do nedavno bila krajnje popustljiva prema ovim navijačima-huliganima i njihovim nastojanjima da batinama nauče Srbe šta znače srpstvo i nacionalna čast. Vodila je prema njima politiku integracije, pacifikacije, legalizacije, kao da će borbene navijačke skupine i njihove udarne  ekipe, kad dobiju malo pažnje društva, kad im se, na primer, omogući da kontrolišu proizvodnju i prodaju sportskih suvenira i kad im se da prilika da učestvuju u radu uprava fudbalskih klubova, postati nešto drugo, prihvatljivo, i prestati sa ksenofobnim i rasističkim ispadima. Država se odnosila  prema njima kao prema u suštini dobroj, ali nestašnoj deci, u čijem srcu je Srbija, pa oni to na svoj pomalo grub način ispoljavaju.

Ali, u poslednje vreme, a posebno posle ubistva Brisa Tatona, država je počela da menja odnos prema navijačko-huliganskom teroru. Doneti su zakoni koji izgrede navijača strožije sankcionišu, na osnovu kojih su neki izgrednici kažnjeni na višegodišnje kazne zatvora. Važnije od toga je što je država počela da ozbiljnije uzima u obzir upozorenja – pre svega ona koja su izneta na televiziji B92, u seriji “Insajder” – da su navijačke grupe po pravilu povezane sa nekim ekstremno desničarskim organizacijama u Srbiji (“Dveri”, “Obraz”, “Naši”, “Pokret 1389”), i da neredi koje te grupe izazivaju ili u kojima učestvuju nisu obično iživljavanje “viška energije”, posledica nezaposlenosti mladih i propusta u njihovom obrazovanju, nego da ti neredi imaju jasne političke ciljeve i ideologiju koja te ciljeve legitimiše.

Predsednik Srbije Boris Tadić, govoreći o ubistvu francuskog navijača, rekao je da je to ubistvo “nastavak nasilja započetog devedesetih godina prošlog veka“, i pomenuo je još neke druge slučajeve koji čine tu, kako se on izrazio “neprekidnu nit nasilja“.  Posebno je važno što je on tom prilikom navijačko-huligansko nasilje povezao sa fašizmom, što se odavno očekivalo od političkog vrha Srbije koji se deklarativno zalaže za takozvani evrpski put naše zemlje. Doduše njegova izjava o tome bila je donekle protivrečna, jer je najpre rekao da nas “nasilje koneskventno vodi u fašizam“, a zatim dodao da treba identifikovati “ideje koje podstiču nasilništvo“. U svakom slučaju, ovo drugo, ovo o potrebi da se vidi koje su to ideje koje nadahnjuju teror navijača-huligana i mišljenje da bi to mogle biti fašističke ideje predstavlja novost, bar kad je reč o odnosu srpske države prema ovom problemu.

Ali postavlja se pitanje u kojoj meri će država Srbija, za ovaj nov pristup problemu navijača-huligana – ako pretpostavimo da Tadićeva izjava najavljuje takav pristup – imati podršu srpskog društva. Može se očekivati da bi eventualno ozbiljnije istraživanje političke i ideološke pozadine navijačkog terora moglo da naiđe na razumevanje najvećih političkih stranaka, kulturne elite i Srpske pravoslavne crkve ukoliko se takvo istraživanje ograniči na vezu navijača sa nekoliko već u javnosti proskribovanih i zakonski sankcionisanih ekstremno-desničarskih grupa i organizacija, kao što su Nacionalni stroj i Obraz, koje deluju uglavno za svoj račun. Međutim, vrlo je verovatno da takvog razumevanja neće biti ako se država odvaži da primeti da ideje kojima se nadahnjuju navijači-huligani zastupaju i propagiraju i neke druge versko-patriotske organizacije, kao što su Srpski sabor Dveri, Naši i Narodni pokret 1389. Jer ove organizacije imaju podršku u takozvanoj patriotskoj javnosti u Srbiji, a pre svega u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Štaviše, neke od njih za svoj rad dobijaju sredstva od države, pa su tako proteklih godina razne programe Dveri finansirali Ministarstvo kulture, Minsistarstvo vera i Ministarstvo za Kosovu i Metohiju.

Kao i sve ove ekstremno-desničarske organizacije, i navijačke squade se trude da se predstave kao dobri vernici, pravoslavci, i da svoje parapolicijske akcije protiv zabludelih Srba i nepoželjnih stranaca – odnosno svoje kaznene ekspedicije (spedizioni punitive), kako su slične akcije protiv nepoćudnih građana zvali italijanski fašisti – prikažu kao delatnost u skladu sa vrlinama takozvanog “svetosavlja“. SPC ne samo što prelazi preko toga ćutke, nego često izlazi u susret ovoj “zdravoj, patriotski nastrojenoj omladini“. Ništa novo: ista crkva je imala razumevanja i za ratne nestašluke Željka Ražnatovića i njegovih navijača-dobrovoljaca, jer se i on predstavljao kao veliki pravoslavac, a crkva je, kroz usta samog patrijarha Pavla, to protumačila u svetlosti biblijskog učenja, kao povratak bludnog sina u krilo matere crkve. (O tome više u mom tekstu „Fudbal, huligani i rat“, Politika simbola, 2000). Tako i danas, mnogima u SPC-u ne smeta da sarađuju sa Delijama i drugim navijačkim grupama. Na primer, na proslavi Vidovdana na Gazimestanu 28. juna 2009, čiji je jedan od organizatora bila eparhija raško-prizrenska SPC-a, Delije su dobile zadatak da tamošnji spomenik srpskim junacima prekriju platnom na kome je bila ikona Kneza Lazara i srpski grb. Sigurno je da to nisu uradili na svoju ruku, nego kao čast koja se daje organizaciji bliskoj Crkvi, vernoj pravoslavlju.

To je na neki način najavljeno godinu dana pre toga u „Pravoslavlju“, novinama Srpske patrijaršije (u broju od 15. novembra 2008), objavljivanjem intervjua sa dvojicom vođa navijača Crvene Zvezde. Crkva im je otvorila stranice svoga lista zato što im se, kako je objašnjeno u uvodu u razgovor, na drugim mestima “ne dozvoljava da se njihov glas čuje“. A oni su rekli stvari sasvim bogougodne, pa tako na primer i to da “90 odsto navijača ima duboko religiozan osećaj u sebi“ i da su to “ljudi koji vole zajednicu“ i da oni predstavljaju “glas naroda“. Pohvalili su se da pomažu “srpskom narodu na Kosovu i Metohiji“ i naglasili da su “uspeli da budu apolitični“  i “ostanu jedinstveni“, prihvatajući samo jednu zajedničku vrednost: “srpstvo nam je iznad svega“. Izneli su i interesantan podatak da postoji inicijativa da se osnuje međunarodna organizacija pravoslavnih navijača, u kome bi važnu ulogu imala grupa navijača moskovskog “Spartaka“, koja se zove Gladijatori, od čijeg vođe su saznali da je jedina tučnjava koju pravoslavlje odobrava tučnjava golim rukama. S obzirom na sve što je tu rečeno, nađen je i odgovarajući naslov za ovaj razgovor: “Bez Boga se ništa ne može“.

A to za procenu izgleda srpske države da se ozbiljnije suprotstavi navijačko-huliganskom teroru, tako što će najpre razotkriti neofašističke ideje u korenu tog terora, znači da se tu ništa ne može dok se ne pokrene pitanje odgovornosti onih crkvenih velikodostojnika i crkvenih krugova koji su udomili ekstremni nacionalizam i koji ga i sami propagiraju. To može izazvati krizu u odnosima između države i crkve, veliko nezadovoljstvo takozvanih patriotskih snaga, mitinge podrške srpstvu i svetosavlju, haškim junacima i ubicama Zorana Đinđića, a ne treba ni sumnjati da će se oglasiti i onaj pop koji preti ognjem i sumporom, ali sve je to, po mom mišljenju, cena koju bi ova država morala da prihvati ako želi da uveri svoje građane da je u stanju da zaštiti sekularni poredak i demokratske i humanističke vrednosti koje su u osnovi jedne republike. I u ovom slučaju smo pred izborom koji je najbolje formulisao moj prijatelj, francuski fizičar Žorž Vajzan: „Građanin ili fašista, treba izabrati!“

 
Ovaj tekst je uvršćen u zbornik eseja Simtomi nerešenog sukoba, koji su priredile Galit Eliat i Alenka Gregorič, kustoškinje Oktobarskog salona 2011. Zbornik će biti predstavljen na otvaranju ovogodišnjeg Oktobarskog salona, 22. septembra 2012.

Peščanik.net