Nauka o mržnji

Povezani članci

• SNJEŽANA KORDIĆ: SVIJET O NAMA
• Viktor Ivančić: TUĐMANOVA ZAGROBNA SJENKA
• Hvala Dragane: Čović se odrekao svoje godišnje plaće kako bi mogao gledati Hrvatsku na BHRT-u
• Što je antifašizam danas?
• Suad Beganović: Zločinačka režija
• 09. studeni/novembar 1995. – DVIJE GODINE POSLIJE

Foto: Tarik Samarah

Nekadašnja fabrika akumulatora u predgrađu Srebrenice, gradića u istočnoj Bosni, postala je jeziva turistička atrakcija. Karavani turista uglavnom iz inostranstva svakog dana dolaze da obiđu oronuli industrijski kompleks koji je jedno vreme služio kao improvizovana baza Ujedinjenih nacija i privremeno sklonište za muslimane na udaru srpskih snaga, rešenih da zauzmu grad i zarobe stanovništvo. Jula 1995, više od osam hiljada muslimanskih muškaraca, od tinejdžera do staraca, pobijeno je u Srebrenici i njenoj okolini, streljanjem uza zid, rafalima po fudbalskim igralištima, lovom u okolnim šumama.

Piše: Tom Bartlett

Fabrika je danas skroman muzej gde se može pogledati kratki film o genocidu i razgovarati sa preživelom žrtvom, tihim čovekom u srednjim tridesetim godinama koji proteklih pet godina gotovo svakodnevno ponavlja priču o bekstvu i pogibiji njegovog oca i brata. Posetioci zatim odlaze u veliku mračnu prostoriju u kojoj su izložene lične stvari žrtava – češalj, dva klikera, džepna maramica, ključevi od kuće, venčani prsten, džepni sat sa rupom od metka – uz izbledele fotografije zločina okačene po ispucalim betonskim zidovima. Engleski prevod potpisa slika zvuči kao slučajna poezija: „Preplašene majke sa uplakanom decom: gde i kako dalje?“ piše ispod jedne fotografije. „Beskrajna tuga za najdražima“, stoji ispod druge.

Prekoputa muzeja nalazi se memorijalni centar sa popisom do sada identifikovanih žrtava, ispresecan nebrojenim nizovima grobova identičnih belih spomenika. Nedaleko uz put, starija žena vodi malecnu prodavnicu suvenira gde, između ostalog, prodaje i kačkete s natpisom „Srebrenica: Da se ne zaboravi“.

Ovo mesto je simbol masakra iz 1995. koji je, sa svoje strane, simbol čitavog sukoba nakon raspada Jugoslavije. Mrtvi iz Srebrenice čine tek deo ukupnog broja stradalih; u Bosanskoj knjizi mrtvih objavljenoj početkom godine popisano je 96.000 ubijenih, a preostaje još barem nekoliko hiljada nestalih. Efikasna brutalnost u Srebrenici konačno je, nakon godina kolebanja i neodlučnih poteza, prinudila međunarodnu zajednicu na značajnu vojnu akciju.

Iako je tom akcijom zaustavljen pokolj, prebrojavanje je daleko od kraja. Još uvek se iz tla prosejavaju fragmenti kostiju, šalju na DNK analizu, i vraćaju porodicama za sahranu. General koji je predvodio kampanju, Ratko Mladić, nalazi se na suđenju u Hagu posle više godina bekstva. Na jednom od prvih pretresa, videli smo Mladića kako zuri u grupu preživelih iz Srebrenice na galeriji za posmatrače i povlači prstom preko grla. Otprilike u isto vreme, predsednik Srbije objavio je neizvinjavajuće izvinjenje za masakr, koji nije nazvao genocidom, tako nejasnim jezikom da je izjava više zvučala kao uvreda nego kao poziv na pomirenje.

Dok stoji kraj memorijalnog centra, okružen mrtvima, vozač jednog od turističkih kombija, musliman koji je pomagao u odbrani Sarajeva tokom gotovo četvorogodišnje opsade, za trenutak zaboravlja na svoje nasmejano, profesionalno držanje. „Kako da oprostiš kad oni kažu da se nije ni desilo?“, pita se. „Nacisti su ubili milione. Pa su rekli ‘u redu, žao nam je’. A Srbi neće”.

Neki Srbi priznaju da je ovo bio genocid. Prema istraživanju iz 2010, međutim, većina Srba veruje da je štagod da se desilo u Srebrenici – preuveličano, iako je reč o jednom od najpodrobnije naučno dokumentovanih masovnih zločina u istoriji. Otpisaće ga kao posledicu rata, prepričavati teorije zavere, žaliće se što ih stalno prikazuju kao zločince. Činjenice nestaju u vrtlogu sumnji i poricanja.

Nedavno je snimljen film koji istražuje kako odbijanje suočavanja sa istinom može postati bizarno, kao halucinacija. U filmu ista glumica igra više likova Srpkinja koje različito reaguju na Srebrenicu. Jedna od njih, brbljivica u belom blejzeru, misli da je čitava priča izmišljena. Druga, sa velikim minđušama i životnjskim aplikacijama na majici, ne poriče ubistva ali ne želi da razgovara o tome: „Pare, kako se živi, gde letuješ, time treba da se bavimo“. Trećoj koju, opet, igra ista glumica, ovog puta s iskrzanom blajhanom kosom – kao da je drago što je dobila priliku da govori o morbidnoj temi. „Retko imam priliku da pričam o krivici“, kaže.

Sve te žene sluša preživeli iz Srebrenice koji ih blago navodi da prevaziđu svoje površne stavove. Tokom filma otkriće sopstvenu opsesiju: „Često mislim na jedan konkretan trenutak, situaciju. Kada se događaju masovna ubistva, a ti si vezan, i kada te vode do jame u koju bacaju leševe, i kada ih vidiš kako ubijaju ljude i znaš da si ti na redu, u toj sekundi, tom trenutku baš pre nego što ćeš biti ubijen, o čemu misliš?“

Scenario za film pod nazivom Unutra napisan je u saradnji sa Sabinom Čehajić-Clancy, bosanskom socijalnom psihološkinjom koja proučava konflikte grupa, oblast koja nastoji da razume predrasude i nasilje, krivicu i praštanje. Ona i reditelj, Namik Kabil, dugo su se dopisivali doterujući dijaloge, uobličavajući karaktere, spajajući kinematografiju i nauku. Delove filma potom su prikazali bosanskim muslimanima, zainteresovani za njihove reakcije na delimično priznanje, čvrsto poricanje, prihvatanje krivice. Naravno, nije im se svidelo poricanje ni tripovanje na zaveru, ali im se nije dopao ni lik žene koja je delovala suviše usrdno u pokušaju da se rastereti krivice. Priznanje ne bi trebalo da bude samo katarza. Želeli su da Srbi osete krivicu ali i da zapravo nešto preduzmu. Osećati se loše samo je prvi korak.

***

Proučavanje sukoba može biti iscrpljujući, beskrajan poduhvat. Vlasti se retko obraćaju socijalnim psiholozima za savet kako da okončaju rat ili smire uzavrele emocije. Istraživanje o međugrupnim sukobima nije brz put do profesionalnog priznanja. Terenski rad može biti težak i skup. Teško je naći sredstva, prilika za objavljivanje u najboljim naučnim časopisima se retko ukazuje. Bolje je istraživati sklonosti studenata u emotivnim odnosima ili navike u ishrani. Oni koji izaberu ovu naučnu oblast najčešće su i sami na neki način uslovljeni sukobima. Za Sabinu Čehajić Clancy sve je počelo jednog inače normalnog petka, kada je imala 12 godina. Majka joj je rekla da pokupi najnužnije – četkicu za zube, četku za kosu, pidžamu – i spakuje u torbu. Trebalo je bežati, smesta.

Imale su rođaka koji je radio na aerodromu. On im je bio veza. Bio je juni 1992. i opsada Sarajeva je upravo počinjala, grad još nije bio sasvim blokiran, još uvek se moglo izvući. Nije bilo lako, ali je bilo moguće.

Roditelji su njoj i mlađem bratu rekli da ne izgovaraju svoja imena naglas. Srbi su kontrolisali saobraćaj i ukoliko bi neko shvatio da su muslimani, mogli bi ih zaustaviti. Otac je zbog posla odlučio da ostane u gradu. Porodica je mislila da će razdvojenost trajati nekoliko nedelja, najviše mesec dana, dok ne prođu nevolje. Svi su tako mislili. Nisu znali da će proći dve i po godine pre nego što se opet sretnu, da će Srbi zauzeti njihov stan, da će grad biti izbušen mecima i granatama do neprepoznavanja, da će hiljade ljudi nestati. Nisu znali da će otac biti prinuđen da se snalazi za hranu i pitku vodu, dok se krije od snajpera.

Nisu bili naivni. Usred raspada Jugoslavije, Srbi koji su kontrolisali saveznu vojsku, prihvatili su viziju Slobodana Miloševića za izgradnju nove srpske države. Rat koji su Srbi započeli uglavnom je vođen za teritorije, ali je bio podstaknut religijom i starim, iskonstruisanim problemima. Strategija je bila da se muslimanski gradovi okruže i uguše, presecanjem isporuke hrane i lekova, a da se stanovništvo granatiranjem prinudi na poslušnost. Muslimani su se sklanjali u škole i druge javne zgrade. Lekari su operisali ranjene, koristeći rakiju kao anestetik. Svaki odlazak iz kuće u potragu za hranom mogao se okončati metkom u glavu. Kada su u svet stigle prve slike i priče o zločinima, muslimani su bili uvereni da će biti jasno da sukob nije građanski, već jednostrani agresorski rat.

Sabina Čehajić-Clancy i njena porodica pobegli su najpre u Hrvatsku a zatim u Nemačku. Kako su se nedelje pretvarale u mesece a meseci u godine, čeznuli su za povratkom ali su se pomirili sa izgradnjom novog života u egzilu. Naučila je nemački a majka ju je upisala u katoličku školu, jer je bila najbolja u kraju. Za njih, kao i za mnoge bosanske porodice, biti musliman značilo je pre svega kulturnu identifikaciju. Posle izvesnih dilema, katolička škola je odlučila da je primi i ubrzo je postala najbolja učenica. „Nisam htela da pravim probleme“, seća se Sabina.

Njene tinejdžerske godine izgledale su normalno. Od novca koji bi zaradila prodajom sladoleda i raznošenjem novina, kupila je leviske i kontaktna sočiva. Stalno je mislila na oca. Porodica je bez daha pratila vesti o granatiranju, računala koliko su eksplozije udaljene od oca (dva puta je ranjen). Slali su mu pakete pomoći; polovina nikad nije stigla. Prolazile bi nedelje da ne čuju ni glasa od njega. Kada je uspevao da se javi, prvo bi ga pitali da li je povređen a zatim da li je gladan.

Po završetku rata 1995, Čehajić-Clancy se vratila da upiše studije na sarajevskom univerzitetu, gde je na uvodnom času psihologije doživela otkriće: „Čim sam čula prva predavanja, našla sam sebe“. Nastavila je diplomske studije na univerzitetu u Saseksu, u Britaniji, i prirodno se odlučila za studije intergrupnih odnosa. Iz njene magistarske teze nastala su dva objavljena članka – učinak je impresionirao Ruperta Brauna, profesora socijalne psihologije univerziteta u Saseksu, njenog mentora od početka, sa kojim danas često sarađuje.

„Neposrednije je uključena i mislim da joj to pruža značajan uvid u procese koji stoje u osnovi ovog fenomena“, kaže Braun. „Poseduje značajan stepen motivacije da učini nešto po tom pitanju.“

Pošto je završila doktorske studije, odbila je niz ponuda uključujući i mesto istraživača na njujorškoj New School, kako bi prihvatila posao na sarajevskoj Školi nauke i tehnologije. Odluka je podrazumevala manje novca, manje ugleda i rastanak od dotadašnjih kolega. Ali takođe je značila i da će biti blizu ljudi koje je želela da izučava, da će živeti među onima koji su preživeli sukob i koji još uvek nose njegove posledice. „Osećam ovde veći smisao nego da sam u Njujorku“, kaže Sabina. „U Njujorku bih bila jedna od mnogih. Ovde moje prisustvo više znači.“

Postojao je i lični razlog. Njen muž, Tim Clancy, nije hteo da napusti Bosnu. Clancy je Amerikanac koji je u Bosnu došao početkom devedesetih kao volonter jedne neprofitne grupe, i tu je i ostao. Tokom rata je pomogao osnivanje bolnice, radio je u izbegličkim kampovima, jednom je prošvercovao vatrogasna kola kroz vojni kontrolni punkt. Kasnije je postao putopisac – njegova knjiga o Bosni postala je turistička biblija – a svakodnevno piše vrlo čitani blog TheBosniaGuy.

Priča o njihovom susretu po sebi je scenario za autorski film koji samo čeka da bude napisan. Upoznali su ih zajednički prijatelji. Crvenokosi Jenki zajedljivog humora i Bošnjakinja bistrih očiju s milion ideja. Ona je imala 20, on 30 godina. Razgovor se vodio oko rata, kao što je to u Bosni čest slučaj, pa je ona spomenula da je neko vreme bila u izbegličkom kampu. Ubrzo su shvatili da uopšte nisu stranci jer je ona kao dete bila u njegovoj izbegličkoj grupi, a da je on održavao kontakt sa njenom majkom još dugo pošto su napustili Bosnu. Prijateljstvo je obnovljeno, počeli su da se zabavljaju i zatim se venčali. Sin Noah sada ima tri godine.

Celo Sarajevo zna ovaj par. Jedno se retko pominje bez drugog. Često se pojavljuju na televiziji, ona objašnjava ekstremne predrasude s kojima se u Bosni suočavaju gej osobe, on pokazuje ekološku kuću koju grade u sarajevskom predgrađu.

Zasad porodica živi u stanu u kom je Čehajić-Clancy odrasla, iz kog je bila primorana da pobegne kada joj je bilo 12 godina. Posle rata, stanovi u njenoj zgradi vraćeni su vlasnicima. Par je otkupio stan od njenih roditelja, delom i jer nije htela da ga opet izgubi.

Zgrada se nalazi tačno na granici između Sarajeva i Istočnog Sarajeva, dela grada koji pripada Republici Srpskoj. Na granici nema znakova ni rampe, nema uniformisanih čuvara – ali je granica stvarna. Kada Čehajić-Clancy ide na posao ili se vraća kući, nakratko prelazi na srpsku teritoriju, entitet stvoren kao posledica kampanje etničkog čišćenja. Da nije bilo masovnih ubistava, ne bi bilo granice. „U početku sam savladavala osećaj neprijatnosti“, kaže Sabina. „Nema realne pretnje, više je to osećaj da samo ne želim tuda da prolazim“. Sada je prelaz postao ako ne sasvim normalan, bar deo rutine.

Čehajić-Clancy je svoje istraživanje započela pokušavajući da razume Srbe, da ih navede da govore o kolektivnoj krivici i odgovornosti. Tražila je dozvolu da sprovede istraživanje u srpskim srednjim školama i drugim mestima, da podeli upitnike Srbima koji nisu lično učestvovali u bilo kakvim prestupima, ali koji su mogli znati šta se dešavalo. Često bi njene molbe bile odbijene, pa bi zvala stare poznanike njenih roditelja i prijatelja, tražeći pristup.

Kada je konačno dobila dozvole za istraživanje, odgovori ispitanika uglavnom su bili razočaravajući. U jednom istraživanju pitala je Srbe o tome šta bi, ako išta, moglo da se učini za muslimanske žrtve sukoba. Neki od ispitanika govorili su o krivici i sramoti, i kako bi Srbi trebalo da priznaju ovu „tamnu mrlju“ na srpskoj istoriji. Većina je izbegavala odgovor ili zauzimala neprijateljski stav. „Najbolje bi bilo da se sve zaboravi“, rekao je jedan ispitanik. Drugi se složio: „Mada mislim da nikad nećemo moći da zaboravimo prošlost, mislim da bi trebalo“. Jedna dvadesetosmogodišnja žena joj je rekla da je „užasno nervira“ kad muslimani „počnu sa svojim pričama o nevinosti i žrtvi. Kao, ‘jadni mi’. Pobesnim od toga.”

U jednom od svojih radova, Čehajić-Clancy zaključuje da „ljudi nisu spremni ili voljni da se suoče sa kolektivnim zločinima.“

***

Juna 1954. autobus pun jedanaestogodišnjaka stigao je u nacionalni park u Oklahomi. Digli su šatore, sami pripremali hranu, iskopali rupe za poljske toalete. Nazvali su se Orlovi. U blizini je bila druga grupa vršnjaka, koji su se zvali Zvečarke. Posle nekoliko dana, počeo je da se zakuvava sukob između dve grupe dok su jedni druge optuživali za prekršaje, stvarne i izmišljene. Paljene su zastave, stripovi su kradeni.

Dečaci nisu znali da su učesnici ambicioznog psihološkog eksperimenta, kakav bi se danas teško izborio za institucionalno odobrenje. Istraživači koje je predvodio Muzafer Šerif, pionir socijalne psihologije sa univerziteta u Oklahomi, kasnije Jejla, nastojali su da shvate kako, deceniju nakon Drugog svetskog rata, sukobi počinju i kako ih je moguće razrešiti, zašto lojalnost jednoj strani može nadjačati empatiju za drugu. Eksperiment poznat pod nazivom Pljačkaška pećina – po parku u kome je održan – danas je klasik i ostaje možda najčistija demonstracija fenomena koji istraživači poput Čehajić-Clancy još uvek pokušavaju da shvate.

Jedna teorija koja bi mogla da objasni zašto dobro prilagođeni dečaci tako lako postaju opaki, jeste hipoteza o muškarcu-ratniku zasnovana na ideji da je kod muškaraca vremenom evoluirala sposobnost da dehumanizuju i pobiju članove druge grupe. Zvuči surovo smisleno. Zatiranje suparničkog plemena znači zaštitu žena, a time i trenutnih i budućih potomaka; obezbediće se bolji pristup resursima, povećati sigurnost. Mrtvi ne napadaju sela. Altruizam je koristan za članove sopstvene zajednice, kao što je objašnjeno u mnogim studijama, ali se može pokazati pogubnim u odnosima sa takozvanim spoljnim grupama.

Jedan rad objavljen u časopisu Science 2009. poziva se na arheološka otkrića tragova nasilnih sukoba između lovačkih i sakupljačkih grupa pre više od 10.000 godina. Ratnička sklonost verovatno je još starija. Nedavna studija o majmunima rezus makaki otkrila je da oni pokazuju „veću opreznost prema članovima spoljnih grupa“ te da posebno mužjaci „pokazuju pozitivan stav prema članovima svoje a negativan prema članovima spoljne grupe“. Ako su muškarci zaista evoluirali tako da stvaraju saveze i ratuju protiv drugih, onda je svaki sukob uvek još i nešto više od svog neposrednog povoda.

Možda u tome ima i dobrih vesti. Ako postoji fundamentalni uzrok ratovanju i predrasudama, ako je mržnja deo našeg evolutivnog nasleđa, onda se možda mogu naći i neki univerzalni putevi do pomirenja. Nije reč o tajnoj formuli ni instant rešenju, već o metodama koje uzimaju u obzir duboko ukorenjene nedostatke i koje se prilagođavaju našim nagonima.

Jedna takva metoda zove se teorija intergrupnog kontakta. Predložio ju je Gordon V. Alport još pedesetih, i zvuči savršeno prosto: što više kontakata među grupama to manje predrasuda. Ima tu još ponečeg. Prema Alportu, kontakt treba da ispunjava nekoliko uslova. Status grupa mora se poštovati kao ravnopravna. Oni koji drže vlast moraju grupama pružati podršku. Kontakt mora biti nešto više od površnog. Alportovi uvidi do danas su ostali temelj većeg dela istraživanja konflikta.

Meta-analiza 515 različitih studija koje obuhvataju četvrt miliona ispitanika, dovela je do zaključka da intergrupni kontakt podstiče „veće poverenje i praštanje za prestupe u prošlosti“. Efekti su vidljivi bez obzira na rod, starost, religiju ili nacionalnost. Čini se da su održivi čak i kada je kontakt indirektan – manja je verovatnoća da ćete prema određenoj grupi imati predrasude ukoliko je član vaše grupe prijatelj sa članom te druge grupe. Studija objavljena 2009. u časopisu American Psychologist pokazala je, pomalo neverovatno, da i sama pomisao na pozitivnu interakciju sa članom druge grupe smanjuje predrasude. I imaginarni kontakt je bolji nego da kontakta uopšte nema.

Čehajić-Clancy nije razgovarala sa Srbima samo jednom ili dvaput. Vraćala se opet i opet, počev od 2005, pokušavajući da razume stavove, tragajući za razlozima odbijanja istine. Iz knjiga je znala da su ljudi skloni da umanjuju značaj problema ili da ga poriču, da se ljute ili menjaju temu, ali su je neposredna iskustva obeshrabrila.

„Nemam emotivnu distancu prema svojim otkrićima. Naravno da me pogađa“, kaže Sabina. „Otkriće koje me zaista duboko pogađa, uvek iznova, jeste da će ljudi učiniti sve – prosto je neverovatno u kojoj meri i kako će biti kreativni u poricanju. To me stvarno zapanjuje. Čak i ako živim ovde, uvek me iznenadi kreativnost u nastojanju da se učini sve samo da se ne prihvati i prizna istina“. Tokom rada na scenariju filma Unutra, oslanjala se na ta kreativna poricanja kako bi oblikovala karaktere čije su reči odražavale ono što je slušala tokom svojih ogleda.

Neskrivena agresija gora je od poricanja. U srednjim školama učenici bi po upitnicima često pisali poruke poput „Karadžić će se vratiti“ ili „Šteta što Mladić nije pobio sve Turke“.

Nije bila retkost ni da je đaci psuju ili napuštaju učionicu. Jednom je jedan stariji učenik, sportista i zgodan dečak, obučen u tesnu atletsku majicu i sa srebrnom narukvicom oko zgloba, počeo da viče: „Ovo je smešno!“, seća se da je govorio. „Ti već misliš da smo mi krivi za sve. Jel moram da nastavim?“ Čehajić-Clancy mu je odgovorila da ne mora, ni on ni ostali, ali da bi ona volela ako bi odgovorio na sva pitanja iz upitnika kako bi njegovi odgovori mogli biti uključeni u istraživanje. Ustao je i krenuo ka njoj, kao da će joj vratiti nedovršeni upitnik. Onda se predomislio, iz džepa izvadio upaljač i zapalio papir.

Bila je potrešena sirovošću emocija. „Bio je to još jedan indikator da nisu spremni da se suoče sa prošlošću, sa istinom. Prosto nisu. I kada ih prisilite, to boli; toliko je bolno da im je nepodnošljivo“. Sa tih istraživanja vraćala bi se u svoj stan sa gomilom popunjenih upitnika pod miškom, osećajući se izgubljeno. „U redu“, pitala bi se, „šta sad da radim s tim?“

Njena istraživanja nisu bila baš sasvim turobna. U studiji iz 2010. otkrila je da su Srbi koji su održavali redovne i značajne interakcije sa muslimanima, bili skloniji da prihvate pomisao da su njihovi sunarodnici odgovorni za genocid – što je dodatno osnažilo Alportovu teoriju kontakta.

U svojoj možda najintrigantnijoj studiji, Čehajić-Clancy sa saradnicima tražila je od srpskih srednjoškolaca da ocene stepen slaganja sa iskazima poput „Iako nisam lično odgovoran za ono što se desilo, spreman sam da preuzmem odgovornost za ponašanje moje grupe“ i „Mislim da moja grupa treba da oseća odgovornost za zločine“. Pre nego što su im pokazani ovi iskazi, istraživači su od nekih ispitanika tražili da pišu o ličnom postignuću dok su od drugih tražili da pišu o grupnom postignuću. Treća, kontrolna grupa nije dobila nikakav zadatak. Oni koji su pisali o ličnom postignuću bili su skloniji da priznaju i prihvate odgovornost grupe.

Čudan rezultat, ali se poklapa sa ranijim studijama koje sugerišu da se priznanje neuspeha grupe doživljava kao pretnja ličnom osećanju vrednosti. Možda razmišljanje o ličnom postignuću navodi ljude da se osete dovoljno samouverenima da svoju grupu posmatraju u manje laskavom svetlu. Sa druge strane, podsticanje ponosa na sopstvenu grupu ljude može učiniti zatvorenima i defanzivnima.

„Trebalo bi da smo u stanju da zauzmemo kritički pogled na sopstvenu grupu. U suprotnom, bićemo u problemu“, kaže Čehajić-Clancy. „Ako samo opravdavamo postupke lidera svoje grupe, ulazimo u konflikt. Ako počnemo da zauzimamo kritički stav i kažemo, ja tu pripadam ali, čekaj, ne možeš to da radiš, to nije u redu – onda ima nade. To pokazuje ova studija.“

Koautor studije bio je Eran Halperin, vanredni profesor sa Interdisciplinarnog centra u Herzliju, u Izraelu, koji je isti eksperiment isprobao sa Izraelcima i Palestincima, i došao do istih rezultata. Iako živi skoro 2000 kilometara daleko od Bosne i proučava drugačiji konflikt, on i Čehajić-Clancy dele zajedničko iskustvo. Oboje su mladi naučnici posvećeni intergrupnom konfliktu, koji su i sami odrasli u sukobu. Dok je služio vojnu obavezu u izraelskoj vojsci, Helperin i drugi vojnici upali su u zasedu u Libanu. Obe ruke teško su mu povređene, izgubio je deo plućnog krila. Proveo je tri meseca u bolnici. Sa delimičnom funkcijom desne ruke, kucanje mu predstavlja napor. U Izraelu gde plime i oseke nasilja traju generacijama, gde se mir na trenutak ukaže nadomak ruke a već zatim izvan pameti, nada u pomirenje izgleda kao čekanje na čudo.

Pa ipak, posle razgovora sa Halperinom oseća se kao da je moguć. U studiji na kojoj je radio sa Kerol S. Dvek, profesorkom psihologije sa Stanforda poznatoj po istraživanju motivacije i samoregulacije, ispitivao je Izraelce da li bi bili voljni da razmotre kompromis o spornim pitanjima kao što su jevrejska naselja na Zapadnoj obali ili status Jerusalima. Pre nego što su im ta pitanja postavljena, nekim ispitanicima podeljeni su tekstovi o tome kako su ljudi u stanju da se menjaju, ne pominjući Izreaelce i Palestince. Cilj je bio da im se pre ispitivanja usadi pomisao da grupe ne drže nužno fiksirane karakteristike i perspektive, da se njihovi stavovi mogu menjati. Ali kako bi se čitanjem takvih tekstova moglo postići bilo šta, kad Izraleci svakodnevno čitaju o razdoru? Pa ipak, Halperin i Dvek su ustanovili da su, za razliku od onih iz kontrolne grupe, ispitanici koji su čitali o promenama bili spremniji da razmotre kompromis.

Metode kao što je Haleprinova mogle bi stvoriti atmosferu u kojoj su dve strane spremne da se pomire. Haleprin i Dvek su identičan eksperiment isprobali sa grčkim i turskim ispitanicima koji žive na Kipru, i opet ustanovili da trik pali. Ispitanici su postajali manje rigidni. Čitanje, generalno, o tome kako ljudi mogu da se menjaju izgleda da ih je činilo vedrijim i kada se povede reč o njihovom konkretnom konfliktu.

Za Halperina, kao i za Čehajić-Clancy, interes za međugrupne konflikte nije samo akademski. On želi da sprovede istraživanja koja bi dovela do širih društvenih promena. Kao i Čehajić-Clancy, Haleprin je odbio ponude sa američkih univerziteta. Kao i ona, odgaja svoju decu u okvirima kulture u sukobu. „Nije to samo posao“, kaže Halperin. „Za ono što radim me vezuju emocije.“

Njegov rad je retko prihvaćen među sunarodnicima koji sukob češće posmatraju kroz prizmu najnovijih vesti ili političkih predloga. Izraelske vlasti svakako su pokazale da ih Haleprinov rad ne zanima. Nalaženje sredstava za rad je neprestana borba, kao i osvajanje javnog priznanja njegovih analiza. „Ljudima koji su izgubili najvažnije u svom životu kažete da je, na neki način, to bilo nepotrebno, samo da smo mogli da prevaziđemo psihološke barijere“, kaže Halperin. „Kada uputite takvu složeniju poruku, postajete vrlo nepopularni.“

A ipak, kakve su šanse da zaista prevaziđemo te psihološke barijere? Da li nas naučnici poput Čehajić-Clancy i Halperina, koliko god bili iskreni, zaista vode ka harmoničnijem svetu? Pregledom literature koja se bavi intergrupnim sukobima, od klasika do današnjih dana, postaje teško poreći snažnu evolutivnu komponentu u našem ratničkom ponašanju. Dosledno stigmatizujemo drugog. Ali takođe dosledno reagujemo na izvesne informacije i intervencije, naši stavovi omekšavaju, postajemo otvoreniji. Predvidiviji smo nego što se to može misliti, manje ukopani u mestu nego što pretpostavljamo.

Valja priznati da se ti efekti obično mere tokom kratkih vremenskih perioda i da stare predrasude polako opet prevladaju kada se ljudi vrate u svoje uobičajeno okruženje. Ne znači da će par psiholoških trikova magično raskovati mačeve u raonike. Ali ako se u obzir uzme koliko nacije troše za naoružanje i ako to saberemo sa brojem mrtvih u sukobima samo tokom poslednjeg veka – zar ne bi trebalo bar malo više pažnje obratiti na ljude koji istražuju zašto ratujemo i kako da nas zaustave?

***

Čehajić-Clancy voli da ide u kafić na krovu jedne zgrade u Sarajevu, jer je jedan od retkih u kome se ne puši, u zemlji u kojoj gotovo polovina odraslih puši. Ovog subotnjeg jutra već je bila na jogi zajedno sa mužem, nosi sivu majicu i velike naočare za sunce. Devojčica koja je preplašena bežala iz svoje zemlje pre gotovo dve decenije, sada je ugledna socijalna psihološkinja koja govori brzo, hitro, kao da bi svaki razgovor mogao dovesti do otkrića. Grabi nevidljive stvari po vazduhu. Stavlja ruku na srce. Naginje se napred i tapka po stolu kad naglašava iskaz. Uvek je u pokretu, uvek insistira na poenti.

Dobri istraživači staraju se da ih emocije ne učine pristrasnim, drže distancu prema rezultatima svojih istraživanja. Akitivizam može ugroziti objektivnost. To je potencijalna zamka o kojoj su često raspravljali Čehajić-Clancy i Rupert Braun, njen mentor. Ali ona smatra da njen ulog u budućnost Bosne nikako ne može biti hendikep.

„Radim na pitanjima koja su mi lično važna, pa sam prema tome i lično uključena“, kaže. „Zaista mislim da je to divno jer me motiviše da ustanem svakog jutra i da budem nešto više od običnog američkog psihologa. Vidim smisao u svom radu, i to mi pruža snagu da nastavim, uprkos otkrićima. Želim da učinim svet boljim. Ne radim posao da bih povećala svoj indeks citiranosti ili da se pravim pametna.“

Posle čaja u kafeu, Čehajić-Clancy posećuje istorijski muzej. Stepenice koje vode do ulaza su razbijene, okolina je neuredna. U susedstvu je zakatančen nacionalni muzej, zatvoren pošto vlada nije mogla da nađe novac za njegov rad, što je sramota o kojoj se često piše i koja odražava nefunkcionalnost zemlje. Eksponati muzeja kratak su pregled istorije Bosne, uključujući otomanska osvajanja, nacističku okupaciju u kojoj je pobijeno na stotine hiljada Srba, zaokret u socijalizam, pad Jugoslavije. Veći deo muzeja je, međutim, posvećen rekonstrukciji života u Sarajevu tokom opsade. Tu su fotografije učionice isprskane krvlju posle granatiranja sa srpskih položaja. Tu je maketa tipične ratne kuhinje sa štrikom za sušenje veša razvučenim iznad frižidera i poljskim krevetom pored astala.

Čehajić-Clancy se zaustavlja pred fotografijom nastupa Sarajevske filharmonije iz 1994. kada je izveden Mocartov Rekvijem. Kultura je cvetala u najgorim okolnostima, svedočanstvo ljudske prilagodljivosti. Na izlasku, prelistava knjigu utisaka da potraži imena Srba. Nije našla nijedno.

Sledećeg dana Čehajić-Clancy, njen muž i sin i Namik Kabil, reditelj sa kojim je radila na filmu o Srebrenici, odlaze na izlet do obližnjih olimpijskih planina. Tokom vožnje ona i Kabil razgovaraju o filmu, na kojem su radili više od dve godine. Svi Kabilovi filmovi na neki način tiču se rata, bilo da su dokumentarni ili igrani. Neko vreme je živeo u Los Anđelesu, dok nije shvatio da će priče koje je želeo da ispriča naći u svojoj domovini.

Čehajić-Clancy kaže da joj se studenti žale da je svaki film u bisokopu uvek neki ratni. Što Bosanci ne snime običan akcioni film? Ili neku jednostavnu komediju? Objašnjava im da zemlja i dalje procesuira sukob. „Ako sukob i dalje izvire iz vas kao scenariste, reditelja, pisca, pustite ga da teče“, kaže im. Njen muž vozi kola uskim putevima kroz usamljena sela okružena planinskim vrhovima pod snegom. Izgledaju kao da su odsečeni od savremenog sveta, ali sukob nije poštedeo ova sela. Kuće koje su tu stajale vekovima zbrisane su granatama i danas se obnavljaju jeftinim materijalima, sa betonskim blokovima i metalnim krovovima.

Čehajić-Clancy gunđa o radovima koje treba da napiše, podacima koje treba da analizira, obavezama koje je preuzela. U poslednje vreme ima više posla nego što je u stanju da postigne. Dok su političari pokazalio malo interesovanja za njen rad, često sarađuje sa organizacijama koje od nje traže ekspertizu. Među njima je istraživačka grupa koja planira da obiđe tridesetak opština širom zemlje, uključujući i mala, zabačena sela, u potrazi za pričama o saradnji, Srbima koji pomažu muslimanima i obrnuto. Grupa će takođe sprovesti radionice koje promovišu empatiju. Učesnici će biti ispitivani pre i posle radionica, a Čehajić-Clancy će ocenjivati njihove odgovore da vidi da li je intervencija postigla ciljani efekat. Dobiti dozvole za rad na srpskoj teritoriji biće po sebi uspeh, dok će za Čehajić-Clancy podaci koje dobije od retko dostupnih meštana biti neslućena dragocenost.

Zadovoljna je iako ima dana kad oseti da je rasuta na bezbroj strana. Ali joj ne bi palo na pamet da odbije. „Obraćaju mi se jer se ja bavim tim stvarima i onda se pitam, bože, zar sam stvarno jedina? Pa šta onda da im kažem? Izvinite, zauzeta sam, ne mogu? I onda pristanem, i opet, i opet, i opet.“

The Chronicle of Higher Education

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net