Nataša Šikić: Alo taxi!

Autor/ica 👤Nataša Šikić 8.10.2019. u 06:23

Povezani članci

Potrošači imaju pravo da se žale na kvalitet usluge zbog monopola i kartelskog udruživanja „snađenih“ taksista, ili na izostanak iste, a tako često viđeno poslednjih godina u Beogradu – jer „živiš Bogu iza tregera“, jer „možeš da prepešačiš ovo parčence“, jer „danas je bitna utakmica“, jer „večeras pada kiša, a znaš koliko košta pranje automobila“. Ne postoji delatnost, proizvodnja ili usluga koje bi opstale ukoliko ne bi postojali korisnici i potrošači.

Piše: Nataša Šikić

„Dobra beše ideja Gospodarevog oca, pokojnog Nikolaja Platonoviča, o likvidaciji svih inostranih supermarketa i njihovoj zameni ruskim radnjama. I da u svakoj radnji bude po DVA artikla, na izbor narodni. Mudro je to i dubokoumno. Jer narod naš, bogonosac, TREBA DA BIRA IZ DVE, nikako tri ili trideset i tri mogućnosti. Birajući između dve, narod pronalazi DUHOVNI MIR, uverenost u sutrašnjicu ga prožima, izbegava suvišna i tašta uzbuđenja, a znači – zadovoljava se. A s takvim narodom, zadovoljnim, velika dela se mogu činiti.“

Kao u satiričnom romanu „Dan opričnika“ Vladimira Sorokina, za koji je rečeno da je duhovita knjiga o strašnim stvarima, ovih dana beogradski taksisti, protestom i svakodnevnom višečasovnom blokadom centralnih gradskih ulica i saobraćajnica, pokušavaju da nas ubede da je za naše dobro i za naš duhovni spokoj bolje da nemamo mogućnost biranja usluge prevoza. Ne ostavljaju nam čak ni mogućnost, koju ima junak satiričnog Sorokinovog romana, da biramo između dve opcije, već smo isključivo prepušteni njima i njihovoj dobroj volji. Na taj način ćemo izbeći patnju nastalu u nesposobnosti da se odlučimo koga i kako izabrati da nas prevozi. U godini kada je obećana izgradnja metroa, i to jednog dana u nekoj bržoj, jačoj i boljoj budućnosti, kada svakodnevno gledamo uživo ili čitamo u medijima o raspadnutim i neispravnim krntijama gradskog prevoza, koje uskoro neće imati ko ni da vozi jer su svi zapalili u Nemačku da arbajtuju, vest da će nam taksisti uskratiti jedinu alternativu, ili kako oni kažu „aplikaciju“, ne zvuči nimalo ohrabrujuće. Imaju oni dosta neusaglašenih stavova oko cilja i načina protesta, ali u jednom su saglasni – CarGo mora da nestane. I da nikome nije palo na pamet da dovede neku drugu „aplikaciju“ ili, još gore, da je osmisli. Prvo će ih već tradicionalno premlatiti, a potom će i građane opametiti blokadom grada. Znaju oni da bi građani mogli biti očajni i duhovno nespokojni ukoliko bi morali da biraju čiju uslugu prevoza će koristiti.

Nećemo se baviti kritikom ponašanja taksista i koliko profesionalno obavljaju svoj posao. Da ih to iskreno zanima i da žele da poprave svoj odnos prema klijentima i negativnu sliku koja ih prati u društvu, onda bi ovih dana kritike građana i čitalaca portala doživeli kao „knjigu utisaka“. Ne bi se svađali sa putnicima i potencijalnim klijentima, ne bi ih vređali i omalovažavali. Suština priče je u tome da svega toga ne bi bilo da ih je odsustvo monopola i kartelskog udruživanja nateralo da se potrude oko kvaliteta usluge, ili da bar taj kvalitet bude proporcionalan izdvojenom novcu. Priča o nelojalnoj konkurenciji je u najmanju ruku licemerna ako znamo koliko puta je cena usluge beogradskih taksista skuplja u poređenju sa cenom u unutrašnjosti, a ista je cena goriva i novih automobila u svim gradovima u Srbiji.

Licemerno je kritikovati građane i potrošače „kako samo na sebe misle“ kada žele da svoj teško zarađeni novac ulože u uslugu koja im je neophodna i čijim kvalitetom su zadovoljni. Što bi Johan Budenbrok, junak romana „Budenbrokovi“ Tomasa Mana, rekao: „Da bih dokazao svoju platežnu sposobnost, nemam potrebe da svoj novac bacim u prvu kaljugu koja naiđe“. Potrošači imaju pravo da se žale na kvalitet usluge zbog monopola i kartelskog udruživanja „snađenih“ taksista, ili na izostanak iste, a tako često viđeno poslednjih godina u Beogradu – jer „živiš Bogu iza tregera“, jer „možeš da prepešačiš ovo parčence“, jer „danas je bitna utakmica“, jer „večeras pada kiša, a znaš koliko košta pranje automobila“. Ne postoji delatnost, proizvodnja ili usluga koje bi opstale ukoliko ne bi postojali korisnici i potrošači. U suprotnom bi to izgledalo kao u vicu u pekari i sto pereca „koje će teško prodati“.

Aplikacije u sektoru pružanja usluga putnicima neki sociolozi i teoretičari društva nazivaju još i „prekarijat na točkovima“. Svakako postoje elementi koji su podložni kritici a koji imaju za cilj poboljšanje uslova rada zaposlenih. Međutim, nedopustivo je da to bude glavni adut u sebičnoj, partikularnoj i bezobzirnoj borbi taksista da sačuvaju svoj monopol u sektoru prevoza putnika u Beogradu. Ukoliko se ugrožavaju prava radnika zaposlenih po ugovoru ili honorarno u njima konkurentskim „aplikacijama“, kao i ukoliko “aplikacije” izbegavaju plaćanje poreza, nadležne inspekcije i ministarstva bi morali da reše problema u skladu sa postojećim zakonima, a koji se ne menjaju ucenjivačkom blokadom grada, ili gotovo pod pritiskom talačke krize koju ovih dana nad građanima demonstriraju udruženja taksista. Honorarni posao iz ugla osobe koja ga obavlja može da izgleda i kao “bankomat”, a ne samo kao prekarijat u negativnom kontekstu, posebno u momentima kada se pojave nepredviđeni životni troškovi. Posebno je diskutabilno koliko je propisani porez koji moraju da plate taksisti adekvatan njihovoj stvarnoj zaradi, a danima se šuška u čaršiji da gorepomenuti nisu baš ni redovne platiše poreza.

Uvek će postojati ljudi koji ne žele elektronsko plaćanje kreditnim ili debitnim karticama. Neki od njih su ljubitelji teorija zavere, pa veruju da ih neke nevidljive sile moći na taj način prate i kontrolišu, neki nemaju energiju, motivaciju i kognitivne sposobnosti da uče nove stvari, a neki privređuju u sivoj zoni ekonomije i onda im je “šuška” omiljeni vid plaćanja. Isto tako će uvek biti savremenih pokondirenih Femica koje će verovati da više vrede ako nešto precenjeno plate. Svi oni će uvek biti dragi i dobrodošli klijenti taksistima. Nema potrebe da se brinu da će ostati bez klijenata koji žele njihove usluge i da nasilnički sprečavaju konkurenciju da posluje. S druge strane, ne bi valjalo ni da jedna “aplikacija” ima monopol. Sistemski, kao potrošači, treba da se borimo protiv stvaranja bilo čijeg monopola.