NAŠI LJUDI IZ PJONG JANGA

Povezani članci

• Zakon o zaštiti druga Transkripta
• Dino Mustafić: Idealizmom nasuprot gađenju politike
• Kultura sećanja kao jedini izlaz: Ne gradi se kuća na masovnoj grobnici
• MOJA DOMOVINA I U POBJEDI PORAŽENA
• Bez tendera: Benjamina Karić i Jasmin Ademović usluge prenosa sjednica dodijelili TVSA
• Živeti slobodno

“Naravno, sasvim je nevažan podatak da je smenjeni upravnik odlično obavljao svoj posao. Njegov greh je što ne pripada bratstvu po mrlji. Jer, da ima firmu koja je pobedila na nekom sumnjivom tenderu (što je u Srbiji čist pleonazam), da je makar vlasnik sportskog kluba, kioska ili butika, da se negde ugradio, bio bi zaštićen. Ovako, poslužio je kao idealna meta.”

Zamislite državu u kojoj su svi građani članovi biblioteke. Državu u kojoj je budžet za kulturu svetinja. Državu u kojoj je najvažnije šta misli upravnik nacionalne biblioteke. 

Kada je već tako, prirodno je da upravnik nacionalne biblioteke, u ovom slučaju Narodone biblioteke Srbije, ima veliku odgovornost za svoje postupke. Da mediji pomno prate šta on radi, i da o tome izveštavaju milione građana koje od svih vesti najviše zanimaju baš vesti iz kulture. Zato srpski mediji, pisani i elektronski, mnogo drže do književnosti i pozorišta. Jeste da je u Srbiji visok procenat nepismenih, i još više polupismenih, ali zato oni koji su pismeni, dvostruko su pismeni, jer znaju i ćirilicu i latinicu, dva ravnopravna pisma u Srbiji, pa tako anuliraju nepismenost. 

Ali vratimo se glavnoj temi ovog teksta: zašto je važno šta misli upravnik Narodne biblioteke Srbije, sada već bivši? Pa, nešto mora da bude važno, nešto što nećemo skrivati od građana. Ali, o tome što nećemo skrivati od građana mora da postoji konsenzus koalicionih partnera u vladi Srbije. I evo prilike koja se nije smela propustiti. Jednim udarcem ubiti, ne dve, već čitavo jato muva. 

Jer, ako se uskoro navršava decenija od ubistva premijera Zorana Đinđića, a građani Srbije još uvek ne znaju ko je pokrenuo i za čiji interes je podzemlje to ubistvo izvršilo, ako ni posle trinaest godina nisu otkriveni izvršitelji i nalogodaci ubistva novinara Slavka Ćuruvije, ako ni posle osam meseci od hvatanja generala Mladića javnost ne zna ništa o njegovim jatacima, ako ministar može da pred TV kamerama šutira novinara a da ni posle devet godina za to nije kažnjen, ako privatne firme državnih službenika mogu da imaju za partnere kriminalce, ako je država prisiljena da sa utajivačima poreza ulazi u nagodbe, kao što je to bio slučaj sa Arkanovom udovicom (možda zato što je i Arkan kao saradnik DB-a bio državni službenik), dakle, ako je sve tako, onda se povremeno nešto građanima Srbije mora otkriti. Pa kako propustiti takvu priliku da građani Srbije saznaju šta misli upravnik nacionalne biblioteke. 

I zato ne čudi što su ministri u srpskoj vladi bili konsternirani kada su čuli da se upravnik nacionalne biblioteke nije mnogo uznemirio što jedan drugi pisac, iz nama susedne i prijateljske Crne Gore, u svom tekstu pokazuje “terorističke” aspiracije prema srpskom državnom vrhu. Upravnik biblioteke se čak drznuo da objasni smisao metafore svog kolege pisca. Kao da građani Srbije nisu dovoljno obrazovani da razumeju metafore. Srbija se sa svakim vidom terorizma efikasno obračunava, pa i sa metaforama. 

Svi se sećamo ubistva dva vojnika u kasarni u Topčideru. To nije bilo metaforički. Ni posle osam godina ubistva nisu rasvetljena. I teško da će ikada biti otkrivena pozadina tog terorističkog akta. I sada, bogomdana prilika da sve bude jasno, da se podigne stepen jedinstva tj. borbene gotovosti građana uoči prolećnih izbora. Da se trijumfalno vratimo u devedesete godine prošlog veka kada je “patriotizam” bio džoker kojim se nadoknađivao manjak pameti i morala. Ali, najviše novca. 

Koalicioni partneri u vladi Srbije su po hitom postupku, na telefonskoj sednici, smenili upravnika Narodne biblioteke. Bili su jednostavno zgroženi, a mediji su dobili zadatak da ustupe svoj prostor svima koji su takođe zgroženi činom upravnika Narodne biblioteke Srbije. Nije važan povod. Važan je razlog. Čitav slučaj je insceniran jer konačno vlada može nešto konkrento da uradi, da smeni nekoga, a da tim činom ne poremeti odnos snaga u koaliciji, naprotiv, svi su ojačali, pokazali jedinstvo pred građanima koje su dodatno snabdeli jakom dozom adrenalina. Naravno, sasvim je nevažan podatak da je smenjeni upravnik odlično obavljao svoj posao. Njegov greh je što ne pripada bratstvu po mrlji. Jer, da ima firmu koja je pobedila na nekom sumnjivom tenderu (što je u Srbiji čist pleonazam), da je makar vlasnik sportskog kluba, kioska ili butika, da se negde ugradio, bio bi zaštićen. Ovako, poslužio je kao idealna meta. Država je na delu pokazala efikanost. Izvela je pokaznu vežbu iz patriotizma. Svako ko želi dobio je priliku da se javno, dakle, demokratski izjasni na temu ljubavi prema otadžbini. Na oglasnoj tabli su već istaknute nove, poželjne vrednosti patriotizma koje su iste kao i vrednosti iz devedesetih godina prošlog veka. 

Patriotizam je kao holesterol. Postoji dobri, LDP holesterol, i loš, SPS holesterol. Građanin nije u opasnosti od lošeg SPS holesterola, samo ukoliko ima visoke vrednost dobrog, LDP holesterola. O tome bi građani Srbije trebalo da vode računa na predstojećim izborima. 

MARIBOR2012