Naše smeće

Povezani članci

• Balada o agresoru i žrtvi
• Žestoki sukobi na Cetinju: Gore barikade, povrijeđeni demonstranti i policija
• Zoki i Plenki: Kill Debill
• Beograd: Paljenje svijeća ispred parlamenta u znak počasti srebreničkim žrtavama
• Juratović: Pregovori o izmjeni Izbornog zakona su smiješni, ne može se trgovati pravilima koja važe u EU
• Složenost makedonsko-bugarskih odnosa (1.dio)

Ne možeš živeti od svih ovih različaka, belih rada i ostalih cvećki koje bi sada da nas ubede kako su one tu samo za nas. Obećanja pljušte nemilice: milijarde evra investicija, razvoj malih i srednjih preduzeća, pomoći socijalno ugroženimna, izgradnja auto-puteva i sva ostala čudesa samo se deo propagandnog smeća i smrada koji se širi Srbijom u poslednje vreme.

Krenem ti ja u Feketić na poziv mog prijatelja Marka Cvejića, inače režisera, da tamo pričam o njegovom poslednjem filmu – „Podunavske Švabe“. Negde na deonici Žabalj-Gospođinci-Srbobran primetio sam gomile smeća pored puta. Ništa neobično, kod nas je to uobičajen prizor, zar ne? No, ovo je ipak bilo drugačije… Imao sam osećaj da se vozim kroz deponiju smeća i to kilometrima dugu. Finale svega je bila „prava“ deponija koja se nalazi tik pored puta i pri tome je gorela i smrdela kao sam pakao. Uleteo sam u oblak dimo-smrada, zaustavio disanje i pomislio: samo da se što pre izvučem odavde.

Film „Podunavske Švabe“ govori o vojvođanskim Nemcima kojih je nekada bilo 500 000, a sada ih ima jedva 5.000. Potresna svedočanstva preživelih koji su kao deca preživeli progone i mučenja nakon Drugog svetskog rata kada je, tadašnji, komunistički režim odlučio da vojvođanske Nemce protera zauvek. Projekcija filma se održavala u prehladnoj Evangelističkoj crkvi, nakon čega smo režiser filma i ja trebali da pričamo o filmu. Dvadesetak najhrabrijih i promrzlih gledalaca ostalo je u crkvi i posle projekcije, a ja sam se samo plašio da mi usred priče ne počnu cvokotati zubi. Na povratku za Zrenjanin odlučio sam se za put preko Novog Sada, jer onu smećarsku Golgotu nisam mogao još jedanput podneti. Srbija na putu za EU…

Pre nekoliko godina čekao sam jednu moju poznanicu iz Švedske na beogradskom aerodromu. Sećam se da na putu za Zrenjanin, to jeste kada smo prelazili deonicu u blizini Ovče-Borče, ona je prokomentarisala: koliko smeća! Bilo me sramota tog smeća više nego ikada pre… Kada si sam sa „svojim smećem“, onda se nekako i navikneš, ali kada ti neko sa strane ukaže na to da živiš u smeću to izaziva stid, bes i tugu. A šta će tek biti kada nam EU kaže: „Očistite Srbiju inače ništa od ulaska u EU“ – e, onda ćemo se valjda lupiti po čelu i konačno početi da mislimo i na sopstveno smeće.

No, kada slušate „naše“ političare, kod nas ne samo da nema smeća nego nam na sve strane cvetaju ruže, različci i bele rade. Divota jedna… Grade nam nova sela i gradove i obećavaju zapošljavanje, bolji standard, život kao u snovima. Ovako je moj prijatelj R.B. iz Valjeva izrazio svoju indignaciju prema svim novim obećanjima političkih partija, a ujedno ih podsetio na neka stara obećanja:

što su slagali da smo izašli iz krize,
i da cemo u 2010 da izvezemo 3 milijarde poljoprivrednih proizvoda,
i da će u 2010 da se smanje kamate,
i da će inflacija da bude 5%,
i da će investicije da budu veće nego 2009,
i što je Mrkonjić rekao da neće biti ministar,
i da nećemo živeti lošije,
i da neće poskupeti hrana,
i da će da se osnuje novo preduzeće umesto JAT-a,
i da ne treba da se brinemo zbog kursa,
i da neće biti otpuštanja radnika,
i da imamo mali spoljni dug,
i da će već – 2009 da počne rekonstrukcija železnica,
i da ćemo dobiti akcije Telekoma i Aerodroma do kraja 2009 godine,
i da će Bor da dobije novu topionicu,
i da će da dođe Pay Pal ove godine,
i da će da se proda JAT u 2010,
i da će slepi da dobiju službenog psa vodiča,
i da će da se izgrade 2 vetroparka za struju,
i da će najbolji moći besplatno da se školuju,
i da će u 2010 da se završi 200 km autoputa,
i da će da bude ukinut dodatani porez na mobilni do kraja leta 2010,
i da će da bude završena Kamenica 2,
i da će Užice da dobije kompleks bazena,
i da će Vranje da dobije Zamber fabriku,
i da neće biti nestašice mleka,
i zbog APP sistema da nas orobe kroz razne uplatnice kao onaj infostan za neki dug kojeg su se setili posle 10 godina,
i da lete fabrike u vazduh,
i da imamo kupovnu moć samo za SOS prodavnice,
i aferu Satelit,
i aferu sa kupovinom ispita,
i aferu Kofer,
i drumsku mafiju na naplatnim rampama,
i izdavačku mafiju za školske knjige,
i građevinsku mafiju,
i preskupi most,
i Miladina Kovačevića,
i Brisa Tatona,
i skuplju registraciju,
i nove poreze,
i citostatike za decu,
i Tomičinu operaciju u Nemačkoj,
i Pahomija,
i bruku oko Nobelove nagrade za mir,
i Dulića bez sukoba interesa,
i Zoričin stan u Parizu,
i milion evra za nove automobile za Srbijagas,
i sto niko nije otišao na proslavu pobede nad fašizmom,
i što mi Giga Moravac reklamira proizvode posle 20 godina,
i sto su uključili vremeplov sa 90-tima
i Banju Koviljaču
i pomirenje SPS-DS
i razne kućne pritvore
i Peru na sudu
i US Steel
i Ugričića
i ujdurmu Borik
i solarne centrale
i španske tramvaje
i smrznute i zavejane
i bruku za godišnjicu racije u NS
i socijalne stanove
i muzički dinar
i humano raseljavanje Karton-sitija
i reformu pravosuđa
i Zakon o informisanju
i Kolubaru
i Banatski Dvor
i NIS poklon Rusima
i led na rekama
i Alijeva na Tašmajdanu
i …
i marš u quratz

Odličan tekst za jednu hip-hop pesmu… Da ih stalno podsećamo na sve laži koje smo slušali tokom minulih godina… Da im pokažemo da nismo budale koje mogu varati šarenim lažama… Da im kažemo jednom za uvek: marš u quratz!

(Autonomija)