ENG
Nacionalisti ispali pametniji od građanista
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Dok čak i ekstremni nacionalisti kapiraju da ponekad valja privremeno spustiti loptu i pokazati dozu sračunate snishodljivosti zarad realizacije vlastitog „višeg cilja“ na duži rok, oni koji bi trebalo da predstavljaju „glas razuma“ još jednom dokazuju da ni u odsudnim momentima, kada se stvari zaista lome, nisu sposobni videti dalje od nosa
Ko pažljivo prati istupe pripadnika „analitičarsko-intelektualnog“ krila proruske nacionalističke desnice u Srbiji mogao je zapaziti promenu taktike u odnosu prema Aleksandru Vučiću kojoj u poslednje vreme pribegava pragmatičniji deo te ideološke grupacije. Za razliku od perioda neposredno nakon potpisivanja Briselskog sporazuma kao presudnog koraka ka normalizaciji srpsko-kosvoskih odnosa, kada su premijera žestoko napadali iz svih oružja, pojedini salonski desničari najednom su postali iznenađujuće „konstruktivni“ i, štaviše, puni razumevanja za njegovu poziciju, uprkos svom intimnom neslaganju sa njom.
Piše: Milan Marinković, e-novine.com
Iza ovakvog taktičkog prestrojavanja stoji krajnje racionalna politička logika. Pametniji među srpskim ruskokolonašima shvatili su da bi im zapadni pritisak na Vladu Srbije apropo odnosa prema Rusiji u kontekstu ukrajinske krize eventualno mogao ići na ruku ukoliko su dovoljno mudri da iskoriste neočekivano ukazanu im priliku da iz pozadine, diskretno ali odlučno, što bi se reklo „na finjaka“, utiču na postepeno preoblikovanje Vučićeve politike, odnosno njeno strpljivo prevođenje sa proevropskog na proruski kurs.
Primera je dosta, neke smo čak ozabavili na stranicama e-novina. Tu spada veći broj tekstova Željka Cvijanovića sa Novog standarda, poput „Beko, Šešelj i početak velikih događaja“, zatim „Rusko oružje i meseci rasplate“ i sličnih; vredi pomenuti i portal Fond strateške kulture, na kojem takvih „analiza“ ima koliko hoćeš, a jedna od upadljivijih koja se pojavila u poslednje vreme zove se „Srbija kao poprište sukoba Zapada i Rusije“, autora Predraga Ćeranića. Kome je mrsko da čita pobrojane uratke, može pogledati snimak nedavne emisije Teška reč u kojoj su gosti Dragana J. Vučičevića bili već pominjani Cvijanović, Milorad Vučelić i Aleksandar Apostolovski; iako je tema bila cenzura, Cvijanović i Vučelić maksimalno su iskoristili priliku da i sve aktuelne nedaće Srbije pripišu zaveri zlog Zapada.
Jedna od ključnih okolnosti koja domaćoj ruskoj koloni ide u prilog, i koju su ovi očito umeli prepoznati, jeste to što je Vučić, uprkos velikoj narodnoj podršci, u suštini jako usamljen i neshvaćen u sizifovskom poslu kojeg se latio, čak i od strane mnogih bliskih saradnika. Svakako ima onih koji su uz njega iz iskrenog uverenja da radi pravu stvar, ali isto tako nije mali ni broj onih kojima je isključivo stalo da se, gde god je moguće, ogrebu za parče njegove moći i slave koju trenutno uživa, a za koju je i sam itekako svestan da ne samo što neće trajati večno, nego neretko zna da se neverovatnom brzinom istopi kao da je nikada nije ni bilo.
Kako je Vučić, baš kao i svi mi ostali, ipak samo čovek od krvi i mesa (mada mu i zakleti neprijatelji i fanatični sledbenici podjednako revnosno pripisuju „nadljudske moći“), konstantna usamljenost u kombinaciji sa preteranim očekivanjima ljudi od njega kao pojedinca (kojima je delom i sam doprineo) neminovno će ga sa protokom vremena činiti sve ranjivijim, a time i sklonijim da prihvata uz svoje skute svakoga ko mu se ponudi, uključujući i one najgore, samo zato što pokazuju tobožnje razumevanje za nagomilane nevolje koje su ga snašle.
Upravo ta dominacija kvantiteta nad kvalitetom podrške, do koje prirodno mora doći usled (za Srbiju karakterističnog) permanentnog manjka ovog potonjeg, pojačava opasnost da se Vučić na kraju nađe okružen sve samim prepredenjacima koji će de fakto kreirati državnu politiku umesto njega. Premijer bi tako mogao završiti u paradoksalnoj situaciji gde se on nominalno pita za sve, a da zapravo ni ne primeti kako sve vreme njegovim odlukama upravlja „tuđa pamet“.
Takav razvoj događaja ujedno otvara prostor i za ruskokolonaške „intelektualce“ s početka priče – prostor koji su oni ekspresno nanjušili i koji, razumljivo, nastoje da iskoriste. Na ovaj način, međutim, pomenuta struja unutar krajnje desnice pokazuje koliko je politički mudrija od njenih tobože „večitih rivala“ iz ekstremno-građanističke opcije. Što nas dovodi do svojevrsnog paradoksa da su oni od kojih bi najpre trebalo očekivati mudrost i promišljenost više zaslepljeni mržnjom i kvaziideološkom „principijelnošću“ nego dokazani ekstremisti koji svih ovih godina šire otrovni šovinizam, rasizam i ksenofobiju.
Sjajan primer iz kojeg se to najbolje vidi tiče se pitanja da li bi se trebalo pridružiti evropskim sankcijama protiv Rusije. Iako nominalno na sasvim suprotnim stranama ideološko-vrednosnog spektra, jasno je da obe ekstremne grupacije jednako navijaju da EU Srbiji postavi ultimatum da mora uvesti sankcije Rusiji i da naša vlada to kategorično odbije. Razlikuju im se samo motivi: dok ruska kolona takav scenario priželjkuje kako bi ostvarila svoj cilj da Srbiju skrene sa evropskog puta na Putinov evroazijski (što je i normalno ako se posmatra iz njihovog ugla), građanisti za takav rasplet navijaju isključivo zato da bi Vučićevom diskreditcijom u očima Zapada dokazali svoju tezu o njemu kao „nepopravljivom zlu“, ni najmanje ne hajući za nesagledive posledice koje bi to imalo po kompletno društvo, pa i po njih same, na kraju krajeva.
Krajnje uprošćeno rečeno, dok čak i ekstremni nacionalisti kapiraju da ponekad valja privremeno spustiti loptu i pokazati dozu sračunate snishodljivosti zarad realizacije vlastitog „višeg cilja“ na duži rok, oni koji bi trebalo da predstavljaju „glas razuma“ još jednom dokazuju da ni u odsudnim momentima, kada se stvari zaista lome, nisu sposobni videti dalje od nosa.
I onda se još čudimo što smo tu gde smo.
Autor/ica 👤tačno.net
