Miloš Vasić: Zlo je zlu najbliže

Povezani članci

• Pokušaj facebook revolucije u BiH
• Faza nove muke
• Performans u Beogradu: Za nezaborav genocida
• Nema zemlje za starce
• Sramotno: Karadžićev učenik Mladen Bosić: Priča o Belmini je orijentalna patetika
• Bilježnica Robija K.: Dida sa Šolte

Uspeo sam nekako da bacim pogled na tu knjigu onog krvoloka Milana Lukića; poslao mi jedan dobri čovek elektronsku verziju. Valjda i zbog toga deluje nestvarno. Volim da knjigu držim i premećem po rukama, pravu knjigu, to jest. Da savijam ćoškove, da podvlačim i već to što neke ljude užasava. Međutim, osećanje nestvarnosti u ovom slučaju potiče ne od PDF formata, nego od nečeg mnogo većeg. Od Zla.

Kao što sam i slutio, taj se zlikovac bavi svojom donekle zakasnelom i uveliko neuspešnom odbranom. Ukratko: jadno i nepodnošljivo plitko, uz prateće licemerno prenemaganje s verom. Zgadilo mi se ubrzo, pa sam kliknuo na ono slovo X u gornjem desnom ćošku. Milan Lukić fasovao je doživotnu zato što je Srbin i pravoslavac, valjda, kao što su istakli na toj promociji onaj „počasni kozački ataman“ Rajko Đurđević i ostali stručnjaci. Nije silovao: žene su same padale pred njim, takav je to dasa. Itd.

Kao uz inat, već zgrožen toga dana čujem na radiju za one neke Mađare koji su ljude pljačkali, pa onda zakopavali žive na Čepelu. Greška, pomislim: treba ih prvo ubiti, pa onda zakopati, kako se to oduvek radi. Ovako im je taj jedan Rumun pobegao iz rake, kao Uma Turman u filmu (Kill Bill) ili ona mala Lizbet Salander u knjizi Stiga Lašona, pa pravo na policiju i – eto bede. Našim je medijima najvažnije ispalo to da je on Makedonac, a ne Srbin, kako se pomislilo u početku, a i Makedonci se, čujem, ograđuju i tvrde da ne znaju ko je taj. Onda danas (nedelja) javljaju kako je norveška policija vodala onog Karadžićevog obožavaoca Andersa Brejvika po ostrvcetu Utoja, da im u rekonstrukciji pokaže gde i kako je pobio sedamdesetak dece. Ko bi se svih setio? A prošle nedelje morao sam da pišem o planetarnom lancu pedofila koji muče, siluju i maltretiraju isključivo decu mlađu od 12 godina, pa to sve slikaju i šalju jedni drugima. Valjda sam zbog svega toga postao sklon moraliziranju i filozofiranju koji slede.

Zlo (sa velikim Z, molim!) sa jedne više tačke gledišta ustvari je nestvarno. Oh, veoma je stvarno, kazaće odmah žrtve, kriminalisti, psiholozi i sudije. Jeste, na žalost: veoma je stvarno; hvala, znamo. U svom delovanju i posledicama jeste. Ali u uzrocima? Građanin Dostojevski, Fjodor Mihajlovič, namučio se onoliko da objasni zašto Bog dopušta patnju dece (u kandžama pomenutih pedofila i ostalih zločinaca ovde već pomenutih); nije mu baš uspelo, kao niti jednoj religiji, uostalom. Oni Mađari sa Čepela jesu pljačkali, to čovek može da razume; zakopavali su žive ljude iz nekog zadovoljstva, valjda, da se zabave; e, to se teže razume. Oni žandari i honvedi Šandora Kepiroa u Novome Sadu 1942. nisu baš morali da pod led guraju svoje žrtve. Pedofili barem imaju seksualno uzbuđenje, ali i to je moglo uz malo napora, iz mašte, a ne sa živom decom, zaboga. Milan Lukić nije baš morao da „nastavlja bunu na dahije“ (Mladić), osvećuje Kosovo itd. (drugi apologeti Srbstva) tako što je spaljivao žive ljude u kućama. Anders Brejvik nije baš morao da se bori protiv vladajuće stranke u Norveškoj ubijajući bespomoćnu decu na tom ostrvcetu odakle se ni pobeći ne može. O drugim slučajevima i da ne pričamo.

Tu se neizbežno postavlja pitanje uračunljivosti. Možda norveški sud Brejvika proglasi neuračunljivim i zatvori ga u neku gumenu sobu; ipak je to Norveška. On se, međutim, ne kaje: misli da je u pravu. Isto misle i Milan Lukić, Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Branimir Glavaš, Tomica Merčep, Mirko Norac, onaj Miroljub Vujović sa Ovčare i tutti quanti Sheveninžani. Ne bi se, međutim, reklo da su neuračunljivi (osim možda za Voju Šešelja, ali to niko neće priznati: ipak je on političar); ima tu nešto drugo. To nešto drugo je Zlo. Žao mi je, ali je tako. Ne vidim drugi uzrok. Ako neko vidi – a da ne tvrdi da su svi ti ljudi psihopate – neka se javi. Niko od njih nije čuo glasove koji ga teraju da čini zlo; niko ne kaže da ga vanzemaljci, CIA, BIA i KGB zrače u glavu, pa je morao. Ovde sam već pomenuo da je ideologija umna bolest; dodajem da još nije ušla u spisak bolesti Svetske zdravstvene organizacije; možda bi trebalo. Plašim se, međutim, da to ne bi pomoglo, jer je Zlo dublje od ideologija. Šta ćemo, dakle, sa Zlom?

Budisti će reći da je sve to ionako privid (Maya) i da treba svoju dušu neoštećenu predati dalje (da sada ne cinculiramo oko detalja). Krstaši i Zelene beretke (USSF) kazaće „Ubij ih sve, a Bog će ih kasnije razvrstavati“. Monoteističke religije grče se već vekovima oko stvarnosti, zbiljnosti Zla; bez nekih rezultata, plašim se. Konfučijanski nastrojeni i u Zenu prosvetljeni samuraj rešiće to mačem ili strelom bez razmišljanja. Slično će se poneti i ispravan policajac ili vojnik, ali njih je tako malo… Čak ni to ne rešava osnovno pitanje.

Ima tu još jedan ugao: obični zlikovci (pomenuti pedofili i oni sa Čepela) gledaju da sakriju svoje zločine. Milan Lukić i ostali radili su javno, ne skrivajući se; reklo bi se da se ne stide. Norac, Glavaš, Merčep; Brodarac i Milanković iz Siska? Njihovi zločini bili su javna tajna; cela je Hrvatska itekako znala. Znala je i cela Nemačka šta se radilo od 1933. do 1945. ali se isto tako pravila nevešta, uostalom. Zlo je veliko, veće nego što smemo da priznamo. Možda baš zato što je ustvari nestvarno; nezamislivo, eto; i to je neka uteha onima koji su ćutali. Nisu mogli zaista da poveruju da se tako nešto događa.

Izvinite ako je nešto bilo, što kažu seljaci kad vas ispraćaju.

Danas,