MILOŠ VASIĆ: Gluposti političke desnice

Izdvajamo

• Rešenje koje ću se usuditi da vam ponizno podastrem glasi: kad su već stigli do madžarske granice EU – pustite ih da uđu s milim Bogom, nađite im posao i samo gledajte kako ćete od njih imati velike koristi. Tako kvalitetne ljudske resurse teško ćete naći. Ko je umeo da stigne peške iz Afganistana, Iraka, Libije i Sirije, e taj će umeti da se snađe i u Nemačkoj i ostalim državama. Ta blesava moralna panika – da im se ne uvuče neki terorista – besmislena je: imaju teroristi mnogo boljih načina da se uvuku nego da idu peške čak odande. Teroristi dolete avionom u biznis-klasi, bez brige. A ovim hrabrim, pametnim i upornim ljudima treba dati šansu da Evropi budu od koristi.

Povezani članci

• Trijumf demagogije
• Kosor poručila starom prijatelju: Ivo imaćeš pošteno suđenje
• Petar Jeleč: Dvadesetogodišnja ljubav još uvijek traje
• Plač Mire Marković
• OPROSTI IM GOSPODINE, JER NE ZNAJU ŠTO ČINE
• UZBRDICE/NIZBRDICE Ljubo R. Weiss: Važno je biti sin bivšeg ministra – od INE do hrvatske pseudoelite

foto: flickr

Studija slučaja: Orbanov zid

Piše: Miloš Vasić, Autonomija

Ima nečeg ponekad potresno-dirljivog u gluposti političke desnice. Da sad ne idemo na onolike domaće primere, pogledajmo naše komšije Madžare. Svečano su najavili da će podići ogradu, plot, tarabu, možda i zid od 175 kilometara duž granice sa Srbijom, tj. Vojvodinom, je li. Da će desničarima taj plot nešto mnogo pomoći od najezde azilanata sa Levanta ne da nije sigurno, nego je iluzorno, ali njima na njihovu čikošku, nacionalističku pamet ništa drugo nije ni moglo da padne. O čemu misli priprosti paor nego da ogradi svoje; on to zove „zabran“ i s tačke gledišta odbrane od tuđih goveda to je potez logičan i efikasan. Država, oršag (govorio je moj dejka iz Bavaništa), nešto je drugo od bašte. Goveče i druga marva Božja ogradu razume i prihvata (uglavnom; pitajte divlje svinje…); čovek je, međutim, drugačija živinka. Čoveku je ograda, plot, taraba, zid – izazov, jer je namerio baš tuda i jer mu druge nema.

Molim: koliko je do sada zidova sazidano samo da bi bili preskočeni ili – što je najelegantnije rešenje – zaobiđeni? Kinezi su napravili Veliki zid, pa su im Mongoli došli iza leđa i zaseli na grbaču sve dok ih Nebesko carstvo nije nekako pripitomilo, ama je to potrajalo. Bilo je tih zidova i ograda tušta i tma u istoriji i niti jedan jedini nije postigao svrhu; dobro, skoro nijedan, kao što će se videti malo dole. Imali smo Mažinoovu liniju 1939. koju su Nemci elegantno zaobišli i trijumfalno ušli u Pariz putem blickriga. Imali smo i nemačku Zigfridovu liniju koja nije sprečila Saveznike da u zaletu dofuraju sve do Beča i dalje. Posle su probali sa dve „demilitarizovane zone“ (ćuj „demilitarizovane“!): u Koreji i Vijet Namu. Koreja je bila podeljena duž 38. paralele, a Vijetnam duž 17. Obe te geografske proizvoljne crte proglašene za zone „demilitarizovane“; obe su postale najmilitarizovanije u istoriji. Severni Korejci kopali su i kopaju tunele ispod svih mogućih ograda od bodljikave žice i minskih polja, tunele kroz koje mogu i tenkovi da prođu, a Južni Korejci zarušavali su ih eksplozivom. U Vijetnamu je ta DMZ bila propusna kao madžarska granica, svim naporima i ogromnim količinama ispucane municije sa zemlje, s mora i iz vazduha (milijarde tona) uprkos.

Jedan od najpoznatijih zidova bio je onaj berlinski, preko koga su hrabri ljudi preskakali, kopali ispod njega i preletali ga balonima iz kućne radinosti, na plinsku bocu. Berlinski zid je ustvari samo simbolični naziv za granicu između dve Nemačke koja je 1989. šaptom pala. I zid i granica bili su svetsko čudo, pa nije pomoglo: pograbuljana zemlja, minska polja, stražarske kule, senzori kretanja, snajperisti; što god vam padne na pamet. Onda su Izraelci počeli da grade zid oko Gaze, a Palestinci da kopaju ispod njega. Isto se događa na granici SAD i Meksika.

Naš komšije Madžari, dakle, rešili su da podignu ogradu od 175 kilometara na granici s Vojvodinom, tj. Srbijom, svim istorijskim iskustvima uprkos. Razmotrićemo tu ideju sa stanovišta isključivo taktičkog; ja sam čovek skroman i taktičar po formaciji. Toliku ogradu, visoku, kažu, četiri metra, moguće je napraviti na više načina. Mogu da je sazidaju od prefabrikovanih betonskih segmenata (kao u Berlinu ili u Gazi); mogu da je naprave od stubova sa žičanom mrežom između, što je mnogo jevtinije. Verovatno će se odlučiti za pileću mrežu od žice, sa spiralama bodljikave žice na vrhu i uzduž – ako bude para. Pretpostavimo sada da su ogradu napravili; kakve će biti posledice? Posledice zavise od vrste prepreke: ako je betonski zid, biće povećana prodaja onih ašovčića na sklapanje koje svaki promišljen vozač ima u svom autu; ako je žičana mreža, biće povećana prodaja klešta za sečenje žice i kolutova slične žice, da se posle prolaska ograda zakrpi za sobom i da naredna patrola pogranične policije ne primeti ništa. U oba slučaja – što je i najvažnije – pritisak azilanata prebaciće se na susedne države gde ograde nema: Rumuniju i Hrvatsku, a šverceri ljudi trljaće ruke od sreće. Veći rizik – skuplja cena po duši. Ionako je prevoz preko Save i Drine iz Srbije do teritorije BiH, pa onda u Hrvatsku, bio previše jeftin. Po sadašnjoj priglupoj logici, Madžari će uskoro morati da dižu ogradu prema Rumuniji i Hrvatskoj, a ove dve države prema Srbiji, ali i Bugarskoj i BiH. Te granične reke, poput Drave, Save i Drine lako se preveslaju noćom, kradom.

Jedini način da zidovi i ograde budu efikasno odvraćanje od ilegalnih prelazaka jeste da granice budu čuvane na starinski totalitarni način: naoružanim formacijama koje pucaju bez opomene; ali – u tom slučaju ograda i ne treba… Takvo, a iz istorije Istočnog bloka znamo, veoma efikasno rešenje na nečiju veliku žalost više nije moguće. Kao prvo, koristilo se za sprečavanje sopstvenih građana da pobegnu iz zemlje, a ne za sprečavanje tranzitnih azilanata da se dokopaju Evropske unije. Kao drugo, to je protivno modernim humanističkim načelima, je li.

Uzmimo sada u obzir i jedan važan element koji se ne razmatra dovoljno. To su, naime, sami azilanti zbog kojih se svi nerviraju. Oni su ljudi visoko motivisani (to znam, jer sam svojevremeno radio jednu analizu za EU): ne odustaju, reskiraju mnogo, čak sve (glavu). Osim toga, reč je o ljudima hrabrim, inteligentnim i upornim. Da su bili kukavice, malodušni i glupi – ne bi bili stigli čak do madžarske granice, pa da im sada neko gradi neku blesavu ogradu za koju će oni – takvi kakvi su – već naći načina da je zaobiđu, preskoče ili se ispod nje provuku.

Rešenje koje ću se usuditi da vam ponizno podastrem glasi: kad su već stigli do madžarske granice EU – pustite ih da uđu s milim Bogom, nađite im posao i samo gledajte kako ćete od njih imati velike koristi. Tako kvalitetne ljudske resurse teško ćete naći. Ko je umeo da stigne peške iz Afganistana, Iraka, Libije i Sirije, e taj će umeti da se snađe i u Nemačkoj i ostalim državama. Ta blesava moralna panika – da im se ne uvuče neki terorista – besmislena je: imaju teroristi mnogo boljih načina da se uvuku nego da idu peške čak odande. Teroristi dolete avionom u biznis-klasi, bez brige.

A ovim hrabrim, pametnim i upornim ljudima treba dati šansu da Evropi budu od koristi.