Milenko Bodirogić: Levica je oklevetana

Izdvajamo

• On nalazi da je u Hrvatskoj Radnička fronta iskra nade. "Kad slušate Katarinu Peović u Saboru, ona tamo govori ništa drugo sem da je zemlja okrugla, voda vlažna, vatra topla, ali za saborske zastupnike, to je bezobrazluk, nečuvena blasfemija, šokantno izvrtanje povijesnih čimbenika. U društvu zasnovanom na laži, pljački i prevarama notorne istine izgledaju upravo tako".

Povezani članci

• Promocija knjige “Maslina” Marije Belić Bibin i izložba slika Snežane Aleksić 21.12.2015. u 19h u KC Zrenjanin
• Goran Pandža: Pogled iz Washington-a
• Vojvođanske NVO pozivaju na protest protiv represije nad aktivistima OSA-e
• INTERVIEW dr. Esad Bajtal: Biti “ostali“, znači – ne postojati, biti nula, i ja to jesam!
• Đavo je umiljat i meleman kao Krajišnik
• Prof. dr. Lejla Turčilo: “Kako se postaje negator genocida”

Socijalistička partija Srbije sa socijalizmom ima veze koliko i Hitlerova Nationalsozialstiche Deutche Arbeiterpartei

Na naše pitanje šta je Levica ovde i sad, Milenko Bodirogić, književnik i izdavač iz Novog Sada kaže: Levica je oklevetana. Njoj se pripisuju sva zla ovog sveta. Od gulaga do kambodžanskih polja smrti. A, odnedavno je krive i za Drugi svetski rat. Ta difamacija nije ništa novo. Ako se sećate za vreme tog rata, komunisti su optuživani da su ubili Hrista i da kopuliraju sa svojim sestrama i majkama. Radilo se o pokušaju krajnjeg onečovečenja. Samo što satanizaciju sada ne sprovode priprosti popovi i četnici, već “ugledni” naučnici, istorijski instituti i umetnici, ispunjavajući želje i agende svojih sponzora.

Kad izgovorite u prvom licu jednine MILENKO BODIROGIĆ onda to znači JUGOSLOVEN. Nisam skoro u srpskom medijskom prostoru čuo snažniju osudu, kako on kaže, brutalnog ubistva Jugoslavije koja je poslužila kao primer dominacije brutalne stvarnosti nad snovima o slobodi. U razgovoru sa novinarima on će reći da je svoj prvi roman “Po šumama i gorama” iz edicije “Noć Republike”, lanjskog kandidata za NIN-ovu nagradu, napisao pokrenut istorijskim revizionizmom. Takvim “dubokim ponorom laži i patvorenja da se pri pogledu na njega zavrti u glavi i spopadne vas mučnina”. O ovoj temi, uz njegovu dozvolu, drugom prilikom. Ovog puta pitamo ga šta misli o sudbini levice na ovim prostorima. Podsećamo ga da je profesor Dragan Markovina, rekli bi intelektualni i politički zamajac “levog puta”, nedavno osnovao partiju “Nova ljevica” u Splitu. Doduše, ne znamo kako njemu i levičarima u Hrvatskoj ide, ali sličan pokušaj ovde u Srbiji završio se neuspešno. Pokretač te ideje bio je Borko Stefanović. Ta partija, Pokret levice Srbije, nestala je sa političke scene, uz naše uverenje da u Srbiji levica nema “vojsku” koja bi osvojila prostor za pravednije društvo.

To breme levice, dakle, nije ništa novo, kaže sagovornik portala Tacno.net. Ono je uvek pratilo radikalnu snagu levog mišljenja i njegova nastojanja da preobrazi svet, da ga načini, zaista, ljudskim. Novo je što je levica ostala bez ikakvog uporišta i kako god pokuša da ga zasnuje, pokrene se mašinerija globalnog kapitala. Što je, priznaćete, signifikantno i ukazuje gde je zapravo srž problema, ona najbolnija tačka, hipertrauma. Pogledajte kako je to izgledalo u skorašnjem osvajanju vlasti od strane Sirize: Grci su preko noći od kolevke evropske civilizacije postali lenštine uljuljkane mediteranskim suncem i sijestama, lopuže, prevaranti, pohlepnici… Ljudi kojima je zbog crnpuraste puti i karikirane fizionomije osporavano i evropsko poreklo, koji možda čak i nisu homo sapiensi već neardentalan atavizam. Suočena sa blaćenjima i nepojamnim ekonomsko-političkim pritiskom Siriza je napustila svoj izborni program i pretvorila se u još jednu od malograđanskih partija sa spiskom lepih želja.

Nasevši, zbog svojih tobožnjih totalitarnih grehova, na ideologiju ljudskih prava, levici su ostavljene marginalne teme, da se sa njima igra i zanima, da bude “levo smetalo” u grandioznoj pljački sveta, ocenuje Milenko Bodirogić.

A kakva je situacija kod nas, pitamo. U zemljama bivše Jugoslavije, koje su periferije kapitalizma, stvari stoje još gore i zalud se one diče svojim “privatizacijama” i “tranzicijama” kad iza svega stoji belodana vrišteća pljačka. Tragikomično je što je ceo taj pljačkaški period, kome se kraj ne nazire ovde, obeležila Socijalistička partija Srbije koja sa socijalizmom ima veze koliko i Hitlerov Nationalsozialishische Deutsche Arbeitepartei. Pokušaj Borka Stefanovića pre četiri-pet godina sa Pokretom levice Srbije bio je šmirantski, kao prenet iz nekog političkog udžbenika: Srbija nema istinski levu stranku, taj je položaj na političkom spektru upražnjen, pa hajde da ga mi zauzmemo. Iskrenost Stefanovićevih levih ubeđenja direktno je proporcionalna trajanju pokreta. A Partiji radikalne levice trebalo je gotovo godinu dana da se osnuje na platformi Socijaldemokratske unije, a ni pola tog vremena da isplivaju razmažene sujete. Što ne znači da delovanje PRL ne treba podržati, samo ako se smiluju i to nam dopuste kad jednom dignu noseve iz međusobnih zadjevica, ističe Bodirogić.

On nalazi da je u Hrvatskoj Radnička fronta iskra nade. “Kad slušate Katarinu Peović u Saboru, ona tamo govori ništa drugo sem da je zemlja okrugla, voda vlažna, vatra topla, ali za saborske zastupnike to je bezobrazluk, nečuvena blasfemija, šokantno izvrtanje povijesnih čimbenika. U društvu zasnovanom na laži, pljački i prevarama notorne istine izgledaju upravo tako”.