Milan Colić: Dejtonski ne-rat

Povezani članci

• ICMP Objavljuje izvještaj o nestalim
• Ministrica jedno, zamjenik drugo: Ima li u BiH ijedna institucija sa zajedničkim stavom
• Konstanta lažnog domoljublja
• UZBRDICE/NIZRDICE Ljubo R. Weiss. Kome (ne) treba politička pamet (hrvatska politologija i politika)?
• Stefano BENI: Umjetnost može promijeniti svijet u određenom trenutku
• Intervju: Dragan Marković: Mi smo narodna reprezentacija

Sedimo u Križevićima, blizu Zvornika. Republika Srpska. Zaseoci. U njima žive Bošnjaci, povratnici. Vratili se u nekoliko navrata, nisu svi odjednom. Dosta njih se vratilo. Kuće se obnovile, koliko-toliko. Život nalazi svoje tokove, kao što i biva. Ima mladih. Trude se, uče, rade, traže posao.

Pričamo u Križevićima. O situaciji. O ne-ratu. Tako smo situaciju nazvali.

Ne-rat nastane kada neko zaustavi rat. Kad ratna mašina stane. Kao onomad u Dejtonu. Dođu „mirovne trupe“ da zavedu ne-rat i da ga održavaju. Sedamnaest godina.

U ne-ratu se krećemo, ali pazimo kuda. Gledamo u zastave koje stoje na zvoniku ili minaretu i znamo da li smo dobrodošli. Prebrojavamo se, da vidimo da li smo u nekom gradu u većini, da bismo se osećali sigurno. Jer samo većina u ne-ratu daje osećaj sigurnosti.

U ne-ratu idemo u školu u Kalesiji ili Tuzli, a ne u Zvorniku koji nam je najbliži. Ćutimo kad nam dobacuju na pijaci. Zaobilazimo susedno selo, jer tamo žive „oni“. Kupujemo svuda u ne-ratu, ali iz nekih prodavnica žurimo kući gledajući ispred svojih nogu, da „ne provociramo“.

U ne-ratu stavljamo velike zvučnike na minaret, da se čuje „i kod njih“. Ispisuju se grafiti noću, u ne-ratu, da nas podsete na neka imena. U ne-ratu ne govorimo glasno naša imena kad idemo kod lekara, jer „nikad ne znaš!“. U ne-ratu se ponekad zoveš drugačije da ne bi rizikovao.

U ne-ratu sretnemo na ulici one koje smo sretali kao čuvare u logoru i – okrenemo glavu.

U ne-ratu se onaj drugi deo Mostara zove „Tamo Preko“.

U ne-ratu se ne prelazi ulica u Gornjem Vakufu, gradu sa dva imena.

U ne-ratu nema graničnih prelaza, a svi tačno znamo gde su granice.

U ne-ratu, dok prolaziš autom kroz bilo koje mesto, znaš ko tu čini većinu. Većina u gradu odlučuje da li je multietnički, a manjina ćuti.

U ne-ratu si srećan kad te „ne diraju“. Hvališ se kad imaš jednog prijatelja Srbina.

U ne-ratu se ne zaljubljuješ dok ne čuješ ime.

U ne-ratu gledamo u okvire tablica na vozilima, da bismo saznali koje je nacionalnosti vozač.

U ne-ratu ne navijaš zbog sporta.

U neratu su ti bliži oni koji su daleko od onih koji su pored tebe…

Takav je ne-rat. Svakodnevan. Teskoban. Svima vidljiv. Nikom rešiv.

Sedimo mi u Križevićima. Kako onda izgleda mir? – pitamo se.

Sedamnaest godina posle pogrešno postavljenih stvari. Na put od ne-rata do mira spustila se gusta magla. Ništa se ne sekirajte, kaže jedan moj jaran, bolje neće biti!

Ne-rat neće postati mir novim Dejtonom. Ne može se mir doneti odozgo, niti ga vlast može uvesti. Niti se u mir može naterati pritiskom.

Onda kada se osećamo sigurno tamo gde jesmo, onakvi kakvi jesmo. Kada se slobodno krećemo. Kada većina nije bitna, a sloboda je neupitna. Kada zastave ne znače mržnju, a imena ulica ne govore kome tu više nije mesto… Tada mnogo toga što je danas važno, nije više važno. Tada nije važno kako se entitet zove, ni da li postoji.

Svetla za maglu se drže nisko, kao što se i pravi mir odozdo gradi. Predano i strpljivo. Ne tako što čekamo na projekte i donatore. Niti tako što čekamo da nam ga neko izgradi. Već tako što se zapitamo šta to mi radimo da bi nam bilo bolje. Nemojmo se lagati – ne trebaju nam EU fondovi i mirotvorci da odemo do komšije i pitamo ga: Kako ćemo, ba, dalje – ti i ja, ovdje, gdje su nam od djedova kosti?