MARŠAL I PRINC

Povezani članci

• Boris Pavelić: Trijumf bezdušnosti
• Njemačka kao istodobno rješenje i problem europskih muka
• Šta će nam (ovakva) država?
• Nova knjiga Aleksandra Ilića ‘U prisustvu šapata’
• RTRS I BNTV: PREDSJEDNIČKO PROTIV PROFESIONALNOG NOVINARSTVA
• BESMRTNOST DIZAJNA

(KADA KESTENI POČINJU DA ZRIJU)

Doktor Milutin Čutuković, uporno je i pogrešno lečio mog oca od bruha, a on je imao zapaljenje slepog creva. Tako su i postali prijatelji, kako je otac govorio, preko slepog creva. Gospođa Vuka, supruga gospodina Čutukovića i gospodin Čutuković, često su pozivali oca i majku na nedeljni ručak. Uvek bi poveli i mene.

Stan je bio u predratnoj zgradi, negde na sredini Balkanske ulice, od hotela Moskva, ka ulici Kraljice Natalije, tadašnje Narodnog fronta. Stan sa visokim plafonima i nekoliko soba, izgledao mi je kao fudbalski stadion u odnosu na naših 42 kvadrata. Nameštaj, tepisi, slike, sve mi je to delovalo nekako tajanstveno, a najviše su me oduševljavali satovi. Imali su desetine i desetine satova, koji su visili po zidovima i svaki je imao drugo zvono ili melodiju. Svi su bili u sekundu tačni, tako da kad počnu da otkucavaju sate, osećao sam se kao u nekoj ogromnoj dvorani sa prepuno instrumenata i zvona.

Tog  nedeljnog ručka,  nešto se čudno dešavalo. Bila je postavljena još jedna stolica, na vrhu sovre. Stajala je prazna, kao da je nekog čekala.

Bez kucanja i bez zvona, pojavio se na vratima čovek, neobičnog izgleda. Prvo što me je uplašilo, bila je njegova visina i ruke. Imao je dugačke, koščate ruke i prste. Nosio je sako i na glavi tamnu beretku. Ono što je dominiralo na njemu, bio je njegov nos. Ogroman, kukasti nos, kao kod kapetana Kuke, u Petru Panu.

Svi su ustali i malo se naklonili ka njemu, i ja sam i on nam je odgovorio na isti način. Od kako je ušao u sobu, satovi su još jače zakucali, kao da su znali šta ih čeka. Išao je od jednog, do drugog i zaustavljao klatna. Kada je sve zaustavio, nastala je tišina u sobi. Zaključao je ulazna vrata i ključ stavio u džep sakoa. Onda je seo na stolicu, na vrhu sovre i mi smo seli, sem doktora Čutukovića, koji je stajao kao senka, iza gosta. Znači njega smo čekali, tog, za mene, neverovatnog i zastrašujućeg čoveka. On je bio gost. Razbio je tišinu.

• Pa, Milutine… Kako je?
• Vaše Visočanstvo, neće ovi još dugo!
• Ne lupaj Milutine. Ne pitam te to. Nego… kako ste Vuka i ti? Kako živite?

Mnogo kasnije, uz pomoć oca i majke, a i sopstvenom istraživanju, saznao sam, da je čudni gost, bio princ Đorđe Karađorđević. Princ, kome je nasilno oduzeto pravo da postane kralj.

Bile bi potrebne mnoge i mnoge knjige, kako bi u njih stao bar deo njegovog života i njegovog stradanja. Šta je sve preživeo, samo je on znao i sve to držao u svojoj glavi, za koju su njegovi neprijatelji, a najviše njegovi najbliži,  govorili, da nije sasvim u redu.

Kasnije, kao mladić, video sam ga još jedanput, na Terazijama. Uz škripu kočnica, zaustavio se trolejbus ispred pešačkog prelaza. Stali su i automobili i prolaznici. Prišao sam malo bliže i video tajanstvenog gosta, sa nedeljnog ručka, kod Vuke i Milutina Čutukovića, gde sam pre mnogo godina, bio sa ocem i majkom. Bio je obučen slično, kao i tog dana. Stajao je na ivici trotoara. Vozač trolejbusa mu je mahnuo i pokazao rukom da može da prođe. Princ Đorđe je dotakao rukom beretku i u visokom i gordom hodu, prešao na drugu stranu ulice. Pogledao sam niz Balkansku i ponovo čuo rečenicu: Vaše Visočanstvo, neće ovi još dugo!

***

Još dok su se vodile borbe, za oslobođenje Beograda, princ Đorđe se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem, da mu čestita na pobedi, ali je odbio njegovu ponudu da mu država obezbedi automobil i ličnog šofera. Princ Đorđe je rekao da mu je dovoljan i njegov bicikl. Poštovao ga je srpski narod.

Nova vlast mu je dodelila penziju.

***

Jesen u Topčiderskim šumama. Vreme, kad se bezbroj bodljikavih košuljica raspukne i plod, koji kao kesten raste u njima, sazri.

Stari bicikl naslonjen na klupu. Princ, prekrstio koščatu nogu, preko druge. U ruci drži beretku. Zaustavlja se tamna limuzina. Prvi ađutant izlazi, otvara zadnja vrata, izlazi Maršal u savršeno skrojenom odelu i neizbežnim šeširom na glavi. Prilaze jedan drugom, srdačno se rukuju i polaze u jednu od šetnji i razgovora, Topčiderskim šumama.

Viđali su ih iz daljine, u to vreme malobrojni šetači. Viđali su, Maršala i Princa. O čemu su razgovarali?

Maršal, sin Marije i Franje. Princ, prvi sin kralja Petra I “oslobodioca” i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I. Maršal, sedmo od petnaestoro dece. Princ, stariji brat Aleksandra I Karađorđevića, “ujedinitelja”. Maršalov deda, Martin. Prinčev deda, knez Aleksandar Karađorđević.

Šetnje i razgovori dve osobe, čiji su životi bili toliko različiti, a sa toliko dodirnih tačaka, po mestima, datumima i ličnostima, zapravo čine životnu i sudbinsku celinu. O čemu su pričali, ostaje tajna. Možemo samo nagađati…

Maršal u odelu, kao salivenom za njega. Princ, više nego skromno obučen. Maršal niži rastom od Princa, ali su obojica imali gospodske manire. U hodu, uspravni. Korak čvrst, vojnički. Pokreti ruku svedeni. Razgovaraju. Zastaju. Okreću se jedan prema drugom. Oseća se uvažavanje.

Da li su protrčali nekad, pored njih, bivši predsednik Vlade Garašanin, ministar vojni Blaznavac, britanski poslanik Longvort i ko zna još ko, kada su pre 80 godina, kroz Topčiderske šume, panično bežali od mesta, na kome je ubijen knez Mihailo Obrenović ili su nedaleko od njih, videli Gavrila Principa, kako vežba gađanje iz pištolja i puca u drvo, zamišljajući Ferdinanda, ali zasigurno nisu ni sanjali da će za šesdeset godina, oficiri srpske vojske, uz podršku tadašnje vlasti, u Topčiderskoj kasarni, zlikovački ubiti dva mlada vojnika na straži, samo zato što su videli zlikovca.

Možda su Maršal i Princ, u šetnjama, preskakali “binjektaš”, kamen sa koga se, nizak rastom, knez Miloš Obrenović, peo na konja, ispred svog konaka, u kome je proživeo poslednje dve godine svog života i u njemu umro 1860.

Princ je pričao o svom uništenom životu, od strane najbližih Karađorđevića, ali i da je bolje prošao od svog pradede Karađorđa, koji je u mladosti ubio svog oca i rođenog brata, a on sam ubijen po naređenju knjaza Miloša Obrenovića. Vožda izdaje njegov rođeni kum Vujica. Karađorđu je sekirom odsečena glava, sa koje je odrana koža, usoljena i ispunjena pamukom i slamom. Miloš šalje njegovu glavu sultanu u Carigrad, kao dokaz svoje odanosti.

Simpatičan odnos, unutar i između dve dinastije.

Maršal je gledao i slušao Princa i pitao se u sebi, da li ima smisla pokrenuti priču o Staljinovim velikim čistkama u Moskvi, i o streljanih nekoliko stotina Jugoslovenskih komunista i gotovo celokupnog rukovodstva KPJ. O izbacivanju iz partije svih onih koji su imali isto mišljenje, kao streljani rukovodioci KPJ.  Bila bi to duga i zamorna priča, a i šteta bi bilo izgubiti lep i sunčan dan, jedan od poslednjih, u jesen, kada počinju kesteni da zriju.

Imali su nešto zajedničko Maršal i Princ i možda su i o tome razgovarali u šetnjama Topčiderom. U vreme, kada je Prinčev mlađi brat, kralj Aleksandar I Karađorđević, uveo šestojanuarsku diktaturu, između ostalog, raspustio Narodnu skupštinu i zabranio rad svih političkih stranaka i Princ i Maršal, bili su u zatvoru. Maršal proganjan kao komunista, a Princ kao stalna opasnost mlađem bratu Aleksandru I.

Možda je Princ pričao Maršalu, da su ga Nemci, koji su sve zatvarali, njega   oslobodili iz zatvora, pred kraj Drugog svetskog rata i da je komunistička vlast imala više razumevanja za njega, od rođenog brata.

Šetali su Topčiderom, Maršal, možda zbog nostalgije za šumom, a Princ radi svežeg vazduha, posle boravka u Toponici, u blizini Niša, bolnici za umobolne, u koju i ako uđeš normalan, posle izvesnog vremena poludiš.

Pričao je Princ ono što je Maršal već znao. U mladosti naprasit, bio je optužen za ubistvo svog posilnog i morao je da abdicira 1909. Da li zbog ubistva, neskrivene želje za ratom sa Austrijom ili kao prepreka mlađem bratu, da postane kralj, bio je sklonjen u zatvor, a kasnije i u ludnicu. Maršal je kratko odgovorio, da je možda ubio nekog u ratu, ali to se čini u njemu ili je naredio, posle rata, da se neko… ukloni. Možda?

Hrvat i Srbin. Komunista i Monarhista. Maršal, Predsednik Jugoslavije i Princ, koji je mogao kao monarh, vladati njom.

Obojica vojnici. Princ stariji od Maršala, pet godina.

U Prvom Svetskom ratu bili su na različitim stranama. Maršal ranjen i zarobljen, proveo je godinu dana u ruskoj bolnici. Princ teško ranjen u bici kod Mačkovog kamena. Možda su i o tome prozborili ponešto? Kao vrsni mačevaoci, mogli su imati viteški dvoboj, na nekoj od linija rata. U tom slučaju, neko bi šetao sam, Topčiderskim šumama.

Kako su se oslovljali? Maršale, Prinče… Kraljeviću? Druže Maršale, Vaše Visočanstvo ili jednostavno, Josipe i Đorđe.

Prešli bi, Topčidersku reku, preko malog, drvenog mosta i došli do stare, prelepe, Topčiderske železničke stanice, sa koje je kralj Aleksandar I Karađorđević pošao vozom na svoj poslednji put prema Kosovskoj Mitrovici, automobilom preko Cetinja, do Zelenike, pa onda brodom Dubrovnik, ka Marsejskoj luci, gde su ga progutali crni oblaci, ustaša i VMRO, želeći da otcepe Hrvatsku i Makedoniju od Kraljevine Jugoslavije.

Imaće i Maršal sličnih problema sa vrhom Saveza komunista Hrvatske, kasnije i sa CKSKS.  I jedno i drugo rukovodstvo, osetilo je potrebu za nekom vrstom promena, pomeranja, osamostaljenja… Tada je to Maršal rešio na tvrd način, da ne bi došlo do početka raspada Jugoslavije, što se kasnije dogodilo, sa nesagledivim posledicama.

Pored železničke stanice, stoji odavno zgrada Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca. Nekada je štampala novac sa likovima kraljevske porodice Karađorđević, a posle Drugog svetskog rata i Maršalov lik je bio na njima.

Ako su se nekada zapričali, Maršal i Princ, mogli su stići do Depoa Topčider, u kome spava Plavi voz i čeka da poveze Maršala, ka nekim od naših luka, u kojima će ga čekati brod Galeb, a odatle će Maršal poći u njegove čuvene puteve “mira i prijateljstva”.

Crnogorska luka Zelenika, koja je ispratila kralja Aleksandra I Karađorđevića na njegov poslednji put, ispratila je, nakon devetnaest godina, Maršala na njegov prvi put i to u Veliku Britaniju. Uplovio je ratni brod Galeb u Temzu i pristao uz njene dokove.

Upoznao se Maršal, tog maja 1953. godine, sa Elizabetom II, koja će postati engleska kraljica, dve nedelje kasnije. Princ je dodao priči, da je osam godina ranije, Elizabeta II, tada još princeza, bila kuma, unuku njegovog rođenog brata Aleksandra I, budućem prestolonasledniku Aleksandru II Karađorđeviću, koji će pedeset i četiri godine kasnije, koliko je trajao Ukaz o oduzimanju državljanstva i imovine porodici Karađorđević, živeti sa svojom suprugom, princezom Katarinom i sinovima, u Belom (Kraljevskom) dvoru, u Topčideru, u kome je Maršal, proveo veliki deo svog života.

Uh, izvukoh se nekako. Mnogo su komplikovane te kraljevske rodbinske veze.

Morali su Princ i Maršal da prođu pored spomenika doktoru Arčibaldu Rajsu. Voleo je Srbiju i srpski narod i ostavio srce na Kajmakčalanu i pisao izveštaje o zločinima austrougarske, bugarske i nemačke vojske nad srpskim civilima. Pisao je istinu o drugima i Srbija ga je volela, a onda je počeo da piše istinu o nama i Srbija ga više nije volela.

Ko zna, ko će još sve šetati predivnim Topčiderskim šumama i prisećati se prošlosti, sa neskrivenom zebnjom od onoga, šta je ispred nas…