Markale razvaljenog mozga

Povezani članci

• Majke ispred parlamenta RS-a u Banjoj Luci tražile pravo na naknade
• Pogani pagani
• Ne idemo nikud bez povratne karte
• Slobodan Dukić: Ivicino novo ruho
• Kultura sjećanja kao poligon za iživljavanje
• BIJELA TRAKA KOJA JE ZNAČILA SMRT

Kako su Muslimani bombardovali i pobili sebe same, najmanje jednom, možda dva puta na istoj pijaci i kako se to savršeno uklapa u logiku budžetskog propagandnog smeća, Dodika, Dmitrovića i Oca Nacije

Piše: Bojan Tončić, E-novine

Ponovo Markale i prvi čovek genocidne tvorevine koji traži da bolesne opsesije njegove haubičke klike postanu svecka istina, što se s obe strane Drine doživljava kao istinsko herojstvo. Srbijanska ratna, hegemonistička propaganda doživljava svoju drugu mladost, u državnim Večernjim novostima podobnog urednika Ratka Dmitrovića, jednoj od opskurnih tiskovina u kojima je, kao i u susednom, najstarijem balkanskom propagandnom smeću, doživela naizgled neprimetni preobražaj. Od momenta kada su Srbi izgubili oružanu premoć u regionu, naime, umobolno crtanje mapa i povlačenje granica po tenkovskim položajima, zamenila su ne manje sumanuta mazohistička naricanja o Srbima kao najvećoj kolektivnoj žrtvi, nepravdi, svetskoj zaveri, izdaji i neslozi, garnirana neizostavnim romantizmom povratka na ugasla ognjišta u borbenom poretku. Neformalne se propagandističke smernice, međutim, i dalje temelje na mržnji i bolesnom vređanju susednih naroda, paralelno sa oficijelnim pozivima na sveopšte pomirenje i zaborav u ime budućnosti.

Novosti su objavile agenciju Srna, ostali srbijanski mediji preneli Novosti, izjavu Milorada Dodika: “Krajnje je vreme da NATO ovdašnjoj i svetskoj javnosti predoči stvarnu istinu o događajima na sarajevskoj pijaci Markale, a ne ‘istinu’ kreiranu za potrebe određenih političkih centara moći. Pre svega, zato što je taj bolan zločin na Markalama, koji je nerasvetljen, a pripisan Srbima, bio povod za NATO bombardovanje RS i Srbije, kao i sankcije prema Srpskoj, što nam je nanelo ogromnu štetu i nesagledive posledice”.

Mala ispravka, nije Srbija, pet godina kasnije, zbog Markala bombardovana, iako je granata na pijacu doletela ravno sa Kalemegdana; položaji vojske pomenute tvorevine jesu iz aviona NATO bombardovani tim povodom, sa dve godine zakašnjenja.

Podsetio je Dodik na razne eksperte koji su, sad Novosti već tumače, potkrepile ozbiljne sumnje, u priču da su Srbi odgovorni za Markale.

“Sumnje je svojevremeno izneo i general Unprofora Luis Mekenzi, a kako vreme prolazi – pojavljuje se sve više sumnji u sarajevsku verziju događaja na Markalama. Jedna od takvih je i izjava norveškog profesora Ola Tunandera sa Instituta za mirovne studije u Oslu, koja govori da je i NATO znao da su za bombardovanje pijace Markale odgovorne snage Alije Izetbegovića”, rekao je Dodik.

Dodik-dmitrovićevsko bratstvo u laži

On smatra, piše u Novostima, “da sarajevska zvanična verzija Markala, koja nije proizvod istrage rađene na bazi opšteprihvaćenih standarda, i te kako uticala na negativnu sliku o Srbima i o Republici Srpskoj, na stvaranje iskrivljene slike o karakteru rata u BiH i o Srbima, koji su kroz drakonske presude okarakterisani kao zločinci za mnoga dela za koja nisu odgovorni”.

Presuđeno je: za granatiranje pijace Markale, jedan od zločina sa dugačkog spiska, Haški tribunal osudio je srpskog generala Stanislava Galića, komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS, na kaznu doživotnog zatvora, a taj zločin je i u optužnicama protiv Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. “Stanislav Galić je vodio kampanju granatiranja i snjperskog djelovanja na Sarajevo s osnovnim ciljem širenja terora među civilnim stanovništvom grada. Posljedice tih napada, koji su bili gotovo svakodnevni tokom mnogo mjeseci, bile su smrt stotina muškaraca ižena svihstarosnih dobi, uključujući djecu, i ranjavanje hiljada ljudi, s namjerom terorisanja cjelokupnog stanovništva” (iz presude).

Onako naivno rečeno, Dodik laže kao pas, smatra da je ubica Sarajeva Galić nevin, a sva je prilika tako misli i urednik Dmitrović: “Poznata priča, u njenom nukleusu je definicija rata, odnosno, jedna velika sarajevska laž koja na infuziji medijskih manipulacija traje, evo, 20 godina. Ta laž kaže da je Srbija izvršila agresiju na BiH a laž kreće od postavke da Srbi u Bosni nisu ravnopravan narod, da su njihovi stavovi, interesi, pozicije, drugorazrednog karaktera jer Bosna nije njihova. Ko njima, Srbima u Bosni, pomogne na bilo koji način, taj je izvršio agresiju na Bosnu. Na kraju, za zaboravne i one kojima je istina mrskija nego đavolu tamjan, evo nekoliko „malih“ istina; kriza u BiH počela je izdajom Jugoslavije, muslimansko-hrvatskim dogovorom o rešavanju bosanskog pitanja ignorisanjem stavova Srba, jednog od tri ravnopravna, konstitutivna naroda. Prva žrtva sukoba u BiH bio je Nikola Gardović, ubijen u Sarajevu 1. marta 1992. Treće, Alija Izetbegović je najpre prihvatio (mart 1992.) a onda odbio Kutiljerov plan za mirno rešenje bosansko-hercegovačkog problema. Četvrto, prvi ratni zločin u BiH počinjen je u srpskom selu Sijekovac, 27. marta 1992, od strane združenih snaga Armije BiH i Hrvatske vojske, kada je ubijeno više od 60 Srba i zapaljeno 50 kuća… Toliko o ‘agresiji na Bosnu’”. (Večernje novosti, 16. avgust).

Ne volim činjenice: Ratko Dmitrović, glodur

Photo: Večernje novosti

To je istina o ratu u Bosni i Hercegovini kakvu želi Srbija, kolevka agresije i brlog ratnih liferanata, državnih najamnika, masovnih ubica, silovatelja i razbojnika; istina Ratka Dmitrovića (“Nisam ratni huškač”), gomila apsolutnih i delimičnih laži, galimatijas uzroka i posledica, interpretacija nakon koje se lako koristi bedna, primitivna i opasna dedukcija, Muslimani su pobili svoje da bi Srbima pripisali zločin. U redu, i tako su se u Sarajevu 1425 dana samoubijali, više od deset hiljada osoba, 1601 dete, 15 snajperskih žrtava dnevno, ukupno 50.000 tona artiljerijskih granata, poklon građana Srbije.

Ne zaboravimo aktuelizovane Markale, jer, smatra Dodik, “vraćanje poverenja u NATO je jedino moguće ukoliko taj multinacionalni savez pokaže neutralnost u vezi sa događajima iz poslednjeg rata”.

Genetski deformisani i mentalno poremećeni

“Ako je svima stalo do istine i pravde i ako se svi kunu u nju, zašto NATO ne dozvoli da dođemo do stvarne istine, prezentujući javnosti svoja saznanja o Markalama. Taj potez bi bez sumnje mogao biti i prvi korak ka menjanju negativne slike o NATO savezu koja je stvarana svih ovih godina kod Srba, upravo zbog jednostrane politike koja je vođena prema Srbima kao dežurnim krivcima”, izgovorio je Dodik.

Bošnjaci su sami sebe granatirali, kazaće monstrumi iz paljanskih vojnih i političkih zapovedništava, čak i pobili minom koja je bila na pijaci, a polovina navodno mrtvih bile su plastične lutke iz izloga. Dodik govori o povodu za bombardovanje ciljeva njegove vojske, najverovatnije o drugom granatiranju pijace 28. avgusta 1995, kada je ubijeno 37, a ranjeno 90 osoba. Sledeći njegovu logiku, i prvi put su Bošnjaci sebe same masakrirali, 5. februara 1994. Tada je 68 ljudi poginulo, a 144 ranjeno.

Za neki od napada, ili oba, pomenuta uzdanica šumskog političko-medijskog stožera Tunander, na nekakvom debatnom klubu iznosi krucijalni, šokantni dokaz, naučno, radiomilevski, utemeljen: “Svi su rekli da je zaključak NATO bio da je reč o bosanskom napadu na vlastito stanovništvo, ali ovo nikad nije saopšteno javno”.

Srpski mediji kažu da je novi širilac istine o Srbima “norveški profesor sa bliskim vezama u NATO”. Njemu se, priča, manirom srpskog oca nacije (videćemo zašto) poverio predsedavajući u vojnom komitetu NATO Vigleik Eide, a ostali “svi” su “kasniji norveški ministri odbrane i spoljnih poslova”.

Tako je novi srpski prijatelj došao do neoborivog zaključka, možda je ranije i čitao Dodikovu muzu Biljanu Plavšić, genetičarku: “Istina je da su muslimani ustvari poturčeni Srbi. Ali oni su genetički deformiran materijal i prihvatili su Islam. Sada sa svakom novom generacijom ta deformacija postiže sve veću i veću koncentraciju i postaje sve gora i gora, i počinje da oblikuje potpuno novi način ponašanja i razmišljanja, svojstven samo njima i ukorijenjen duboko u njihovim genima.”

Krompir, luk, rotkva, cikla…

Za pohvalu je to što je u istraživanju pribegao metodu Dobrice Ćosića, koji se, nakon vesti o prvom zločinu na Markalama obratio ekspertima za zločine: “Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu. Razgovarao sam sa Tolimirom. To je muslimanska nameštaljka, kao i ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih pregovora. Pred svaki pregovor oni serviraju poneki ‘srpski zločin’ i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve’ ( Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.).

To je bio prvi krug istraživanja, usledio je još jedan, večernji razgovor sa suicidnim šekspirologom, uz skladno odabrano piće i meze. U igru dramatično ulazi i glavni lik, piščeva žena. Bojažljivo, sitnim koracima, dolazi do sredine velike prostorije, spušta poslužavnik sa miljeom na klupski stočić. Na poslužavniku boca četvrtastog oblika i ovalni tanjir. Uspravlja se, stavlja ruke na struk, čineći ćirilično “f”.

… gladni, mrkva, luk i narodna poezija

“Pijemo viski u mojoj radnoj sobi. Božica nam donosi sir i pršutu iz Velike Drenove (rodno selo tiražnog autora, op. aut.) i pita: ‘Nikola, jeste li Vi stvarno sigurni da tu sarajevsku pijacu nisu granatirali Srbi?’ ‘Naravno, Božice! Ko može da opravda ubijanje žena, civila, dece, koji gladni kupuju mrkvu i glavicu luka? Kunem ti se u decu, proverio sam, to je muslimanski zločin. Ako bi Srbi tako nešto uradili, mada i naši vojnici čine zločine i svete se Muslimanima i Hrvatima, ja bih se spakovao i sa Milicom i Bogdanom napustio Bosnu. Zatražio bih službu u Srbiji da negde predajem deci narodnu poeziju…’ “.

Srbi se, dakle, svete, to znači da imaju za šta, sugeriše književnik.

To je pravo istraživanje, smirilo je čak i Božicu koja se svačega nagledala, poverovala je, a Ćosić i Koljević nastaviše priču na internacionalnim hedonističkim temeljima. “Nikola je borbeni optimista, kao i uvek od kad je stupio u borbu za srpska prava i Republiku Srpsku (ubio se pištoljem 1997, op. aut.)”, zaključi pisac (isto).

Srbi su, dakle, od norveškog prijatelja dobili vredan komad istine, stav koji ima ćosićevsku težinu; Dodik se raširio u smeću sa većinski državnim kapitalom i većinski nameštenim glodurom, ratna propaganda odande nikad nije izašla, zaudara kao u vreme kada je slika “Siroče na majčinom grobu” Uroša Predića (1888.) postala fotografija deteta iz Skelana koje “očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani”.

Naše pravo da platimo sve.