ENG
London burning
Autor/ica
Povezani članci
London je sinoć ponovo goreo, treću uzastopnu noć sukoba između policije i mladih demonstranata. Protesti su zahvatili i okruge Kemden, Noting hil i Kolijers vud, a nemiri su se proširili i na gradove Birmingem, Liverpul i Bristol. Prema prvim informacijama, do sada je uhapšeno 334 osobe. (Blic, 09.08.2011.)
Šta se to događa vrednim i ‘uvek tačnim’ Englezima pa im pod nosem huligani rasturaju grad dok je policija, manje-više, nemoćna da zaustavi besne građane? Zašto su Englezi uopšte tako i toliko poludeli pa ruše, pale i pljačkaju sopstvene gradove? Čuli smo za engleske navijače koji umeju povremeno da naprave haos, mada je to, poslednjih godina, na razini retkih incidenata. Niko se na svetu nije tako dobro organizovao i pripremio za borbu sa huliganima na stadionima kao Englezi. Ono su lepo i prosto proterali huligane sa svojih stadiona i tako omogućili istinskim ljubiteljima fudbala da uživaju u igri svojih ‘ljubimaca’. Ali kako se nisu mogli, vešti i lukavi Englezi, pripremiti za huligane na ulicama svojih gradova? Kako čitam, gledam i slušam na medijima bogami nije lako danas živeti u Londonu, ali šta mi ovde u Srbiji da kažemo… Pa mi bi trebali, ako su u pozadini ovih engleskih nemira doista socijalni problemi, da Beograd spalimo do temelja a političku ‘elitu’ bacimo u Dunav da se podave kao pacovi. Kada bi se posmatrale razlike između današnjih tajkuna i siromašnih ljudi u Srbiji kojih je, by the way, najviše onda bi ovi ‘poniženi i uvređeni’ trebali da, bez imalo griže savesti, sami presude ovim prebogatim i prealavim bogatunerima. Ako su u Engleskoj doista u pitanju socijalni nemiri, pa šta bi onda trebalo kod nas da se desi? Ej, Engleska zemlja bogata, ali i proleterska… Navodno su nemiri, pljačke i paleži počeli zbog toga što je policija ubila nekog mladića koji je pucao na njih. Da li je to istina, ne znam, ali ono što danas vidimo na ulicama Londona moglo bi lako da zadesi mnoge evropske i svetske metropole ukoliko se ova krizna vremena nastave. Osim naravno u Srbiji… Socijalni nemiri ovde su nepoznata kategorija i osim sporadičnih štrajkova ništa se ne dešava. Dok u drugim zemljama tinja ili se pak rasplamsava požar revolta zbog bahatog ponašanja bogatih, u Srbiji se ćuti ili se pak problemi prebacuju na druge stvari. Nama su ovde bitniji balvani i ‘ćeranje’ sa nekim ‘vantazijama’ – što bi Ćopić rekao, nego naš život nasušni. Izgleda da je ona čuvena parola iz devedesetih, koju je izgovorio neprikosnoveni predsednik sviju Srbalja – Slobodan Milošević, da ćemo jesti korenje ako treba i danas u (pod) svesti građanki/građana ove napaćene zemlje. Ali da se mi vratimo Englezima. Nije džaba svojevremeno Marks englesku ekonomiju posmatrao kao osnovu svetskih kretanja kapitala. Dobro, u Markosovo vreme Engleska, to jeste Velika Britanija, je i bila još uvek najveća svetska sila koja je živela od bogatstava drugih zemalja tzv kolonija, a industriju, kao svoju najveću snagu, je razvijala unutar same Velike Britanije. Sirovine iz kolonija, a gotove proizvode ‘u svet’ – tako je funkcionisalo prebogato britansko carstvo. Razvijajući industriju najbogatija klasa – buržauazija je ujedno i trebala sve više radne snage – proleterijata. No, kako je to Marks lucidno primetio, buržuazija je na ovaj način stvarala sopstvenog grobara, to jeste klasu koja će je jednog dana počistiti sa istorijske scene. Da li je ovo prevaziđena teza ili pak to vreme tek dolazi? Da li proleterijat danas može da preuzme odgovornost i oslobodi se napasti ‘spekulativnog’ kapitala i korporacijske dominacije? Pa, teško jer se i uloga proleterijata promenila. Radnici – proleteri danas su, govorim o naprednim zapadnim demokratijama, bliži nekoj srednjoj klasi koju opet bogati lako kontrolišu – bilo da je ‘potplaćuje’ u vidu povišica i raznih benefita ili joj pak preti prostim gubitkom posla.
«Ulice britanskih gradova prošle noći su u velikoj meri bile mirne, nakon četvorodnevnog nasilja i pljački zbog kojih su angažovane jake policijske snage, a premijer Dejvid Kameron sazvao vanrednu sednicu parlamenta i upozorio da će se upotrebiti sva potrebna sredstva kako bi se ponovo uspostavio mir.» ( Blic -11.08.2011.)
Nemiri u Engleskoj ukazuju na jednu pod-klasu ljudi koja obitava na margini socijal-ekonomskog bitisanja. Zapadne demokratije, a osobito Engleska, se u maniru kolonijalnih gospodara, prema ovim marginalnim grupama odnose vrlo neodgovorno jer na njih obraćaju pažnju samo onda kada dođe do incidenata ili pak nemira kakvi danas potresaju mnoge engleske gradove. Predgrađa velikih gradova su postala secišta svekolikih marginalaca koji nisu uspeli da se uklope u sistem. Naravno da se ove marginalne grupe – koje su opet marginalne samo po svom statusu, nikako po brojnosti – žele izboriti za bolji život i sigurno da njihove ambicije nisu da svoj vek provedu u siromaštvu ili pak kao članovi neke geto-bande. Videli smo već i na drugim primerima kako ovi ‘ljudi iz senke’ se najednaput pojave i izazovu velike nemire: London sedamdesetih kada se crnačka populacija borila za svoja prava, a Joe Strummer – The Clash inspirisan ovom pobunom napisao jednu od svojim najeksplozivnijih pesama – White Riot; Los Angeles s početka devedesetih – opevan u Ice T-ovoj pesmi Disorder zajedno sa grupom Slayer. U Parizu se pobune ‘predgrađa’ dosta česte i tamo policija stalno ima posla – film Mržnja sjajno oslikava tu situaciju u Parizu, ali verujem i u celoj Francuskoj. Predgrađa i geto-i su postali najekspozivnija sedišta svekolikih urbanih nemira, a učesnici u ovim nemirima su marginalci koji više ne mogu i neće da trpe svoj status građanina drugog reda. Najčešće se ovi neredi svedu na pljačku i otimačinu sa mnoštvom povređenih, što nam svedoče i engleski najsvežiji događaji, ali jednom će ovi nemiri preći u masovni otpor koji će ‘iznenaditi’ vlast i njene autoritete pa tu neće pomoći ni 16 000 policajaca koji su sada rapoređeni po Londonu – setite se Radovana Trećeg i njegove priče o ‘Džordžu’ koji se bori sa 16 000 policajaca. Mržnja i ogorčenje na vlast koja uporno pomaže najbogatijim jednom će sigurno dovesti do organizovanih nereda gde će se tražiti sistemske promene, a ne razbijati radnje i krasti televizori. Danas u velikim zapadnim metropoloma, to jeste po njenim predgrađima i ‘zapećcima’ žive ljudi koji nemaju ništa do svog besa i ogorčenja. Oni nemaju šta da izgube i zato su opasni za sve: i za vlasti, ali i za ‘obične’ građane koji su ovih dana bili mete raznih pljačkaša i huligana. No, svodeći ove nasilnike samo na marginalne grupe vlasti čine katastrofalnu grešku jer marginalizacijom stvaraju opasnog neprijatelja samom sistemu tzv. enemy of the state. Nešto vrlo slično onoj Marksovoj priči o proleterima kao grobarima kapitalista događa se danas sa marginalizovanim grupama kojih je sve više i ovaj problem se više ne može sakriti ili pak kontrolisati po predgrađima i siromašnim geto-ima. Nemira, kao što su ovi sada aktuelni u Enleskoj, sigurno će biti sve više jer i tzv. srednja klasa je sve siromašnija i njihov status je neizvestan jer zavise od kretanja krupnog kapitala. Država socijalnog staranja, koja je stvarana decenijama, danas je u Evropi postala ad acta jer su najbogatiji stvorili od država velika tržišta gde oni određuju pravila i zakone. Neoliberalni kapitalisti bez imalo milosti, a često i razuma, svoje interese stavljaju iznad države i njenih građana. Danas se države bogatog zapada, gde je neoliberlni model poslovanja potpuno preovladao, ne bave planiranjem ekonomije koja će dalekosežno biti utemeljena na nekom sigurnom modelu već samo ‘planiraju’ kako da saniraju štete koje godinama pravi tzv spekulativni kapital. Zahuktala mašina neoliberalizma vodi svetsku ekonomiju pravo u propast i poslednjih godina je to i više nego evidentno. Zašto više da obični ljudi strepe od pada indeksa njujorške ili ne znam ti koje berze? Neka se neoliberalni ‘spekulativci’ bave svojim berzanskim igrama, ali ne preko leđa običnih ljudi koji plaćaju cehove zbog ovih nepromišljenih spekulacija. Nemiri marginalaca u zapadnim megalopolisima nagoveštava bes ljudi koji više ne mogu da trpe ‘igre’ krupnih kapitalista. A kada se ovaj bes proširi na celi svet biće ‘jauk i škrgut zuba’- biblijski rečeno. Mislite da su ovo utopijske fikcije moje bolesne mašte? Živi bili pa videli…
Autor/ica
