ENG
Ljubav u doba kolere: Ni Tadićev debakl nije poljuljao Ivinu ljubav prema njemu
Autor/ica
Povezani članci
Ivo Josipović, predsednik Hrvatske i prijatelj šefa srbijanske Demokratske stranke Borisa Tadića, uz tradicionalno sasluženje režimskih i prorežimskih slugu iz srbijanskih medijskih klostera, poslednjih dana je uzeo aktivno učešće u postizbornoj drami u Srbiji, a na strani svog dorćolskog drugara, koji se u grču batrga pokušavajući da se bar politički povrati posle izbornog debakla, kad već ne može mentalno i moralno. Nakon što je novi predsednik Srbije javno rekao ono što je njegov prethodnik uvek mislio, ali se nikada nije usudio to javno da izgovori, preostaje nam da se nadamo da će neko u dogledno vreme skupiti dovoljno moralne i mentalne hrabrosti pa zaiskati da se po tom pitanju poput Nikolića, napokon eksplicitno izjasne i Boris Tadić, Ivica Dačić, ali i svaki od onih 127 poslanika koji su podigli ruku za onakvu Deklaraciju o Srebrenici u Skupštini Srbije u kojoj reč genocid ni u naznakama nije pomenuta
Daleko od toga da se aktuelna haranga na predsednika Srbije Tomislava Nikolića podigla slučajno, baš u trenutku dok teku razni dogovori i dodvoravanja oko koalicija i sastavljanja nove srbijanske vlade. Posredi je svakako logičan kontranapad poražene strane na izborima, ali i svojevrsno zastrašivanje onih koji se eventualno dvoume kojem će se političkom jatu prikloniti s jasnom namerom da se jednoj strani obezbedi većina za formiranje nove vlade. Kada je o reč o ovom drugom, poruka je prvenstveno upućena na adresu ključne stranke u opštoj kombinatorici – Dačićevoj Socijalističkoj partiji Srbije, koja paradoksalno za sobom vuče najkrvaviji trag iz ruševina bivše Jugoslavije. Stoga, ne treba da se čini nelogičnim to što je DS postizbornu kampanju aktivirala na širokom, regionalnom, frontu, odakle se u svako doba, a na Tadićev mig, mogu odaslati neprijatne žaoke koje će njegove političke protivnike, a još više nesigurne saveznike, podsetiti na taj jedini preostali, doista i naslabiji adut koji s vremenom nisu uspeli da mu izbiju iz ruku.
Povod za harangu na novog predsednika Srbije, koja je poprimila dimenzije histerije, Demokratska stranka je prepoznala u njegovoj izjavi za Televiziju Crne Gore u kojoj je ponovio svoj od ranije poznati stav da u Srebrenici nije bilo genocida.
“U Srebrenici nije bilo genocida. U Srebrenici je bio veliki zločin, koji su počinili neki pripadnici srpskog naroda, koje treba pronaći, izvesti pred sud i kazniti”, rekao je Nikolić tom prilikom.
Tim u vezi, mnogi su oduševljeno konstatovali da se Nikolić već na sam dan svoje inaguracije za šefa države “okliznuo”, dok su retki, nedvosmisleno kredibilniji po pitanju objektivnosti u vezi srebreničkog genocida, incidentu prišli mnogo realnije nadasve lišeni maloumnih percepcija, stranačkih i navijačkih bukagija i “ulara devedesetih“, ali istovremeno pogođeni bestidnom društvenom nepravdom i ličnom tugom.
Uvertira za fingiranu harangu na Nikolića može se prepoznati i pre njegove izjave na crnogorskoj televiziji, nadasve u dezinformaciji o napadu na sadašnju suprugu Borisa Tadića Tatjanu, koju su spinovali mediji pod kontrolom DS na dan inauguracije novoizabranog predsednika, a ne bi li njihova maštovitiji publikum eventualno povukao paralelu između ta dva događaja. Takođe, narednog jutra dogodili su se sukobi na barikadama na severu susednog Kosova. Naivni bi se osvrnuli na fenomen slučajnosti, dok bi se ostali prisetili ranijih sličnih dešavanja, tj. da su barikade podizane ili uklanjane po nalogu iz Beograda, a u skladu sa dnevnopolitičkim interesima režima Borisa Tadića, odnosno prilikom kalkulisanja i cenkanja u vezi dobijanja statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Jedan od istaknutih hajkača na novog srbijianskog predsednika je prijatelj Borisa Tadića – aktuelni hrvatski šef države Ivo Josipović. Pošto sa bosanskim političarima nije mogao da napravi sličan “dil”, a sve zbog vrlo prisnog odnosa sa predsednikom genocidne tvorevine Republike Srpske Miloradom Miletom Dodikom, logično je bilo da se Tadić okrene Josipoviću i sa te strane zaište pomoć za sebe i svoju partiju.
Josipovićevo agitovanje u javnosti protiv Nikolića je utoliko bizarnije jer hrvatski šef države proteklih godina nije našao za shodno da rečju upozori, a kamoli osudi negiranje genocida u Tadića formi i izvedbi – upornim ćutanjem na tu temu, ili bi to bilo, pak, izlišno pitanje, pošto se u usvojenoj deklaraciji Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici, koju je predložila vladajuća koalicija predvođena Demokratskom strankom Josipovićevog drugara Borisa Tadića, već u samom nazivu dokumenta jasno i nedvosmisleno sugeriše stav da genocida nije bilo. Pretačući lične komplekse u političke besmislice i usput golicajući sujetu Borisa Tadića koji je zbog Kosova svojevremeno bojkotovao inauguraciju aktuelnog hrvatskog predsednika, Josipović je otišao čak dotle da je, po cenu nanošenja dodatne štete ionako ne baš velikoj saradnji između dve zemlje, najavio da neće prisustvovati inauguraciji srbijanskog predsednika, najavljenoj za 11. jul.
Simptomatično je da Josipović, takođe, nije našao za shodno da reaguje na brojne izjave na istu temu Tadićevog koalicionog partnera Ivice Dačića, bivšeg portparola balkanskog kasapina Slobodana Miloševića, ali i drugih, brojnih, koje su svakako bile direktnije bile povezane sa Hrvatskom i njenim građanima, nego li Nikolićeva izjava Televiziji Crne Gore. Pre samo nekoliko dana, Josipović, na primer, nije reagovao na izjavu Ivice Dačića u kojoj je predsednik Socijalističke partije Srbije, na konferenciji za štampu u Banjaluci, ustvrdio da Republika Srpska nije genocidna tvorevina, te usput istakao kako je taj na zločinima i genocidu nastali entitet, ustvari “istorijski možda i najveća tekovina srpskog naroda” i, kako se izrazio tom prilikom, Pijemont srpstva. Ta izjava itekako implicira negiranje genocida u BiH, mada se Tadićev hrvatski dodik, zvani Ivo Josipović, ni ovaj put nije oglasio s tim u vezi. Naravno, to nije slučajno. Nije potrebna posebna moć dedukcije pa da se zaključi da predsednik Hrvatske ustvari upražnjava duple standarde glede srbijanskih političara, pa shodno tome probira šta će prećutati, odnosno koga će kritikovati zbog određenog diskursa u javnosti.
Pošto se Josipović nije oglasio povodom skandalozne Dačićeve izjave u Banjaluci, tek, mirne duše se može zaključiti da se on ustvari slaže sa izrečenim stavovima bivšeg portparola balkanskog kasapina Slobodana Miloševića, a ujedno i sa nazorima firera Šumskog Rajha Milorada Mileta Dodika. Inače, Dačić i njegova stranka nikada se nisu javno ogradili od zločina koji su pod njenim imenom i pokroviteljstvom počinjeni u nekoliko susednih zemalja u bliskoj prošlosti. Izgradnji takvog stava, odnosno odluci da oni ustvari nemaju nikakvog razloga da se osećaju krivim za nedela koja su počinili, u najvećoj meri je doprineo upravo Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, onomad kada su bratski delili zajedničku bol i dogovarali politički tal, metodično amnestirajući zločinačko nasleđe Miloševićeve prošlosti.
Tema genocida na balkanskim prostorima najčešće služi isključivo u dnevnopolitičke svrhe. S tim u vezi, podsetimo se još jednog primera gde su glavni junaci, gle čuda, ponovo bili Boris i Ivo. Naime, 24. marta 2010. godine, u prvom susretu tadašnjeg predsednika Srbije i Hrvatske, obojica su ocenili da bi se međusobne tužbe za genocid, između Hrvatske i Srbije, mogle rešiti vansudskom nagodbom. Na tome je ostalo do danas – može biti, al’ ne mora. Prilikom susreta u Opatiji, u intermecu između vožnje brodom Hrvatske ratne mornarice Čista Velika i krkanluka u lokalnom restoranu Bevanda, Tadić je ničim izazvan, kako se to bar tada učinilo, između ostalog dao i sledeću, vrlo interesantnu, izjavu: “Srbija nema tajnu politiku ni prema BiH, ni prema Hrvatskoj, niti prema regionu, već ima jednu jedinstvenu politiku koja je poznata našim evropskim partnerima i koju sam izložio Josipoviću, kao što je i on meni izložio politiku Hrvatske.”
Kako je krenuo, nije nerealno očekivati da će Tadićev hrvatski dodik Ivo u najskorije vreme postaviti i pitanje reparacije, glede Srbije. Tako će na kraju ispasti da ono što nisu dobili za vakta Miloševića i Dačića, odnosno nisu tražili tokom vladavine Tadića i Dačića, sada Josipović zaište od nesrećnog Tomislava Nikolića. Sve je moguće pa i takav splet događaja, jer Balkan je jedinstveni lonac u kojem se na večnoj vatri vazda krčkaju najbizarnije špecije u dnevnopolitičke svrhe, po pravilu – odvratne, neretko, otrovne. Tako je bilo oduvek, jeste, i tako će biti.
Retko te viđam s devojkama
Svojevremeno su se rahmetli čelnici dveju balkanskih državica Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, sastajali u izletištu na granicama svojih prćija da crtaju mape i po etničkim i interesnim frontijerama dele parcele jedne potpuno treće zemlje. Ma koliko paradoksalno zvučalo, odnos između Tadića i Josipovića u izvesnoj meri podseća na relaciju koju su nekada praktikovali Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, u izvesnom smislu čak je opskurniji. Naime, Milošević i Tuđman, koliko god to zvučalo bizarno, činili su pojedine poteze misleći da time eventualno doprinose svako svojoj naciji, tj. državi, dok su njihovi naslednici svoja političko-državnička (ne)dela skoro pa isključivo podredili interesima političkih organizacija koje stoje iza njih ili na čijem su čelu, kao i ličnoj promociji svojih političkih figura. Međutim, političku, moralnu, mentalnu, i svaku drugu zrelost dostojnu prosečnog čoveka, nalazimo na sasvim trećoj strani.
Predsedavajući Predsedništva BiH Bakir Izetbegović je ujedno najviši bosanski političar koji se osvrnuo na Nikolićevu izjavu tokom intervjua Televiziji Crne Gore. On je rekao da je takva izjava “neistinita i uvredljiva za Bošnjake, prije svih za preživjele žrtve genocida u Srebrenici”. Takođe, nekoliko dana kasnije, Izetbegović je demonstrirao visoku političku kulturu i profesionalnost, koja svakako nedostaje Tadićevom drugaru iz Zagreba. U izjavi koju je preneo portal Klix.ba, Izetbegović je rekao da su “odnosi u regionu otišli nekoliko koraka unazad posle izjava Tomislava Nikolića o Srebrenici i Vukovaru”, istovremeno istakavši da je “Nikolić, ipak, pragmatičan političar, koji je pokazao da je spreman da se menja”.
“On je promenio retoriku, a nadam se da će i stavove, te da će se to potvrditi u narednom periodu”, rekao je Izetbegović.
Ipak, najinteresantnija reakcija iz BiH koja je, čini se, najbliža suštini, stigla je ipak sa drugog mesta. Hatidža Mehmedović iz organizacije Majke Srebrenice, koja je u masakru izgubila supruga i dva sina, rekla je da su Nikolićevi komentari zabrinjavajući ali iskreni. “Većina naroda tamo (u Srbiji) misli tako”, izjavila je Mehmedović za AFP.
Evidentna je činjenica, koja je ujedno i simptomatična, da su se novinari u Josipovićevoj zemlji mnogo više pozabavili izjavom predsednika Srbije, žustro kritikujući njegove reči odnosno stav, za razliku od njihovih kolega u Bosni i Hercegovini, a koji svakako imaju više i razloga i prava na kritiku te vrste. S druge strane, posve je razumljivo likovanje u srbijanskim medijima i u redovima tzv. analitičarima, vladinih NVO pubertetlijama, i ostalih kremenjača iz režimskog arsenala koji pod postizbornim stresom opaljuju na sve strane ne štedeći preostala zrna zdrave pameti.
S tim u vezi, ide se čak dotle te se novi predsednik Srbije, između ostalog, promoviše u neuračunljivu osobu zbog toga što se usudio da u javnosti saopšti ono što Tadić privatno misli, ali javno ne izgovara. No, neka bude i tako – neuračunljiv je, mada, vodeći se identičnim smernicama prilikom donošenja zaključka automatski proizilazi i pitanje da li je onda i bivši predsednik Tadić takođe neuračunjiv, pošto se za vreme njegovog mandata svojski potrudio da javno ne prizna genocid u susednoj zemlji, a imao je bezbroj prilika da ga bar izgovori tokom svoja dva mandata od po četiri godine. Tomislav Nikolić nije bio te sreće. Za svega par sati na mestu predsednika Srbije, zaradio je epitet neuračunljivog čoveka. Stoga, cenim, a pozivajući se na umnogome jedinstvene parametre koji su nedavno prezentovani u javnosti, da je Boris Tadić najmanje 2920 puta neuračunljiviji od prvopomenutog, te da smo onomad imali ludaka na mestu predsednika skoro tri hiljade dana, dok je potonji u istoj ulozi tek sedam. Mnogi se mogu zapitati čemu onda tolika histerija oko ovog novoustoličenog, dok se, istovremeno, po istom osnovu, niko nije setio da njegovog predhodnika javno nazove bar približno sličnim imenima, a bilo je, što prosta računica i pokazuje, više hiljada prilika da se odredi po tom pitanju.
Pošto je novi predsednik Srbije javno ponovio svoj od ranije poznati stav, preostaje nam da se nadamo da će neko u dogledno vreme ipak skupiti dovoljno moralne i mentalne snage pa zaiskati da se po tom pitanju, eksplicitno, poput Tomislava Nikolića, napokon izjasne i Boris Tadić, Ivica Dačić, i svaki od onih 127 poslanika koji su podigli ruku za onakvu Deklaraciju o Srebrenici u Skupštini Srbije, kao i svi oni koji su tu deklaraciju pozdravili kao korak ka regionalnom pomirenju i suočavanju s prošlošću. Bez obzira što većina građana već unapred zna odgovor na to pitanje. A do tada ne bi bilo loše da se svi prisetimo šta to beše nada, taj dobri osećaj, koji se u Srbiji bestraga zagubio u jednoj od 2920 Tadićevih noći.
Autor/ica
