Krvavi beli orao

Izdvajamo

• Tako je govorio Diković i naglasio da FHP navodi da je kao komandant 37. motorizovane brigade VJ, organizovao, činio zločine i pljačkao imovinu na teritoriji KiM. Tek krajem 98. godine, u mesecu novembru, primio sam dužnost komandanta 37. mtb koja se nalazila na prostoru Kosova. Osvrćući se na optužbe o komandnoj odgovornosti on će reći da u "našem sudstvu" 1999. godine ta vrsta odgovornosti nije postojala. Da bi objasnio apsurdnost optužbi o komandnoj odgovornosti Diković je sve uporedio sa situacijom u kojoj je on, recimo projektovao put a kojim kasnije učesnici u saobraćaju prave nesreće, štetu... pa bi onda trebalo da on kao projektant puta za sve to da odgovara.

Povezani članci

• 100 GODINA SPORTSKOG DRUŠTVA RADNIČKI
• NA RUBU ZNANOSTI S DIREKTOROM POLICIJE
• Kako zajedno popiti kafu
• NEPOZNATI POČINITELJ
• Novi Pantovčak u POS-ovim zgradama
• Tomislav Marković: Zašto se Hrvatska i Srbija ponose svojim zločincima?

Foto: Google

General je čist pred bogom i narodom. Dobro. A koji su to beli orlovi okrvavili krila tovareći civlne leševe u kamione koji su pičili put  Rudnice, u Srbiji? Ka granici dobro čuvanoj, tako da ni   ptice, ali one prave,  nisu mogle da prelete, dok nisu pregledane do poslednjeg paperja.

Beli orao sleteo je  na poprsje generala Ljubiše Dikovića, načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Junačke insignije prikačio mu je Tomislav Nikolić, predsednik Srbije. Iz njegovog okađenog i osveštanog kabineta još nije sa mirisom tamjana procurilo koja čojstva su kandidovala dičnog Dikovića za najviši vojnički orden, ali sve pada u vakat kad “veleizdajnički” Fond za humanitarno pravo tvrdi  da je ptica koja u nacionalnoj heraldici simbolizuje junaštvo, ogrezla u krvi albanskih civila pokopanih u masovnoj grobnici Rudnica.

     Tomislav Nikolić, predsednik Srbije neće da se bavi mogućim peripetijama u sudbini prvog čoveka oružanih snaga. Vešajući ordenje na grudi Dikovića stavio je  tačku na sumnje u njegov moralni i profesionalni integritet. Baš kao i stvarni vladalac države Aleksandar Vučić, premijer. Kao i prišipetlja Ivica Dačić, ministar diplomatski. Diković je za svu trojicu častan oficir, patriota. Fondovci odapinjući “izdajničke” strele ka načelniku Generalštava VS, ustvari ciljaju državu. Odričući verodostojnost optužbi FHP, jer nisu dokazane pred pravosudnim institucijama, sva trojica se podsmevaju zdravorazumskom rasuđivanju. Ako dakle ovi “klinci podojeni izdajničkim mlekom Nataše Kandić” izmišljaju, kako i oni sami, pre nego što se  Justicija mašila terazija, znaju da je Dika nevin. Što dika svikla to i navikla, kaže narodni pripovedač.

     Ni general neće da uleti u zamku “Natašine kljukane (spolja) dinastije”. Kloni se optužbi sa press konferencije FHP i uzda se da će njegovu nevinost “institucije pozlatiti”. Neće o optužbama da govori ni dnevniku Danas. Ali se Diković ne gadi da o ovome divani sa Draganom J. Vučićevićem skandal majstorom ovdašnjeg novinarstva. Vrag će ga znati da li je Vučko stavio sol na rep orla, tek Diković je prokliktao sa nebeskim visina, u emisiji Teška reč. Evo šta je, između ostalog, rekao general:

     “Poštovani građani Republike Srbije. Dragi moji pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Svedoci ste da se vodi, unazad, nekoliko godina prljava kampanja protiv mene i mog učešća u oružanim sukobima kao komandanta brigade na Kosovu 1999. godine… Nemam nikakve veze sa optužbama FHP koje vređaju ugled i dostojanstvo mene i institucija na čijem sam čelu… “

Tako je govorio  Diković i naglasio da FHP  navodi da je kao komandant 37. motorizovane brigade VJ, organizovao, činio zločine i pljačkao imovinu na teritoriji KiM. Tek krajem 98. godine, u mesecu novembru, primio sam dužnost komandanta 37. mtb koja se nalazila na prostoru Kosova. Osvrćući se na optužbe o komandnoj odgovornosti on će reći da u “našem sudstvu” 1999. godine ta vrsta odgovornosti nije postojala. Da bi objasnio apsurdnost optužbi o komandnoj odgovornosti Diković je sve uporedio sa situacijom u kojoj je on, recimo projektovao put a kojim kasnije učesnici u saobraćaju prave nesreće, štetu… pa bi onda trebalo da on kao projektant puta za sve to da odgovara.

     Načelnik Generalštaba VS  uveren je  da istraživanje zločina nije posao FHP. Dodaje  da nema više prava da ćuti “zbog onih koji više ne mogu da govore, koji su dali živote časno izvršavajući zadatke odbrane otadžbine u borbi protiv terorista. I zato sam ovde da kažem istinu, kao što sam istinu govorio u Haagu, jer sam tamo bio svedok odbrane… I molim za oproštaj sve roditelje, decu i supruge mojih oficira koji su izgubili život na Kosovu u sastavu 37. motorizovane brigade. Zašto? Nisam ih bolje čuvao. Nisam mogao, a možda sam i mogao, jer sam jednako tako čuvao i živote Albanaca, posebno žena, dece, nejači… To je istina”. Istinoljubivi general veli da je ponosan na to što je učinio u borbi protiv terorizma i da je čist kao suza pred bogom i narodom. I da Srbiju voli kao stari opanak.

     Kome opanci a kome obojci? Kojim istinomerom izmeriti članak u časopisu Vojska od 13. jula l999. godine. Pod naslovom Hrabri ljudi Drenice, heroji odbrane list piše o operacijama 37. mtb u Drenici navodeći da je “oklopni bataljon kapetana prve klase Gorana Jovanovića ušao sa svojim čeličnim čudovištima u neprijateljska uporišta poput Likošana, Likovca, Bradića i Rezale”. Posmrtni ostaci 27 žitelja sela Rezale nađeni su u zatrpanom kamenolomu Rudnica. Među njima bio je i 14-godišnji dečak i starac u stotoj deceniji života. FHP tekstom iz istoimenog vojnog časopisa, kroz izjave pripadnika ove brigade, majora Danila Simonovića i Gorana Petrovića, kao i kapetana prve klase Slobodana Radenkovića, dokumentuje da su od trećeg aprila l999. godine pripadnici 37. mtb vodili brojne akcije u rejonu Drenice, uključujući i Rezale. U istom tekstu pripadnici Dikovićeve jedinice pojašnjavaju da su akcije podrazumevale i “čišćenje sela”.

     “Nestašna i neistinoljubiva deca iz obdaništa Nataše Kandić” ne beže sa crte generalu Dikoviću. Vele kako se ni jednom rečju nije osvrnuo na dokumenta o borbenim dejstvima koja je potpisao i koja su pomenuta u dosijeu Rudnica. Pitaju ga pod jedan: Šta su podrazumevali “pretres, razbijanje i uništenje šiptarskih terorističkih snaga u naselju Delilaj Mahala u Rezali u zapovesti koju je potpisao četvrtog aprila 1999. Godine? Koliko je pripadnika ŠTS pronađeno ili likvidirano u tom selu petog aprila iste godine? Pod dva: Koja jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova je sa Drugom motorizovanom jedinicom 37. mtb učestvovala u akciji, a koja se pod uopštenom formulacijom MUP spominje u zapovesti od četvrtog aprila l999. godine? Pod tri: Šta je odeljenje za asanaciju 37. mtb uradilo sa 30-40 tela u Rezali, nakon što je 18. aprila istražni sudija  Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici,odbio da sprovede istragu i insistirao da istražne radnje sprovedu vojni istražni organi? Pod četiri: Zbog čega Ministarstvo odbrane odbija da dostavi borbeni izveštaj 37. mtb za  peti april (dan zločina u Rezali), kada je više borbenih izveštaja ove brigade dostupno javnosti?

     Nego ima tu još zajebanih pitanja kaže moja malenkost. General je čist pred bogom i narodom. Dobro. A koji su to beli orlovi okrvavili krila tovareći civlne leševe u kamione koji su pičili put  Rudnice, u Srbiji? Ka granici dobro čuvanoj, tako da ni   ptice, ali one prave,  nisu mogle da prelete, dok nisu pregledane do poslednjeg paperja.