Kost u grlu
Povezani članci
Foto Twitter
Sigurno je jedno, narod se nije borio da oni, političari, sednu u fotelje po svaku cenu, a neki među pobednicima to beskrajno mnogo žele. To što im neko to ne da, kost im je u grlu.
Teško je reći ko je opozicija u Crnoj Gori. Kada se govori o opoziciji, obično se misli na dojučerašnju grupu političkih partija koje su nakon izbora formirale parlamentarnu većinu i postale vlast, ona zakonodavna. No, izvršna je još uvek u rukama DPS te su i oni „vlast“, odlazeća, možda. Predsednik Đukanović je iz redova stranke koja je ubedljivo pobedila na izborima. I on ima „vlast“. Dakle, u međuprostoru DPS je i dalje vlast, a „pobednici“ su opozicija. No, kako stvari stoje, neće još dugo biti tako. Vlade će biti, nove, slabe, kratkotrajne. Slušajući izjave lidera DF u poslednjih nekoliko nedelja može se steći utisak da vlade neće ni biti. Oni sve rade da do njenog formiranja ni ne dođe. Koliko god deo opozicije želeo da veruje mandataru i onome što radi u nameri da promeni koncept političkog delovanja i stereotipe postavljene još u vreme Josipa Broza, pojedini u redovima nove parlamentarne većine, koja pretenduje da bude vlast, takav koncept delovanja žele da zadrže i održe.
Ofucana politika delovanja „partizana“, osnažena Miloševićevim nacionalističko-perverznim ponašanjem tokom 90-ih ustoličila je sistem vrednosti kojeg se pojedini političari u regionu i dalje ne mogu ratosiljati. Sigurno je da ekonomski i privredni razvoj zemlje snažno utiče na standard stanovništva, a privredni razvoj gura u pravcu socijalne povezanosti, međusobne tolerancije i iskrenog patriotizma. Ekonomski siromašna nacija, osakaćena pogrešnom politikom delovanja je konfuzna i posrnula, a njome je lako manipulisati i vladati. Toga su svesni i lideri u Crnoj Gori.
Politika Mila Đukanovića je uradila dosta na ispunjavanju političkih uslova međunarodne zajednice, ali jako malo na ispunjavanju onih ekonomskih. Sa druge strane, izostale su korenite strukturne reforme. Malo ili skoro ništa je urađeno na polju reforme pravosuđa i dobre vladavine. Izostala je reindustrijalizacija, pokretanje privrede i ekonomski razvoj. Đukanović je za 30 godina vladavine uradio dosta za sebe i svoje „saradnike“, a malo za građane Crne Gore. Biti „poslušnik“ praznog novčanika i nije za neku pohvalu, a upravo to su do juče bili glasači u Crnoj Gori.
Međutim, aktivnosti lidera DF ne ulivaju nadu u promenu koncepta delovanja „pobednika“. Sudeći po izjavama koje pljušte ovih dana u medijima i iz redova prosrpskih stranaka, a u vezi sa formiranjem vlade mandatara Krivokapića, stiče se utisak da bi oni samo da promene „lica“ u nakaradnom sistemu koji vlada Crnom Gorom. Klevete, ucene, pretnje i pritisci su mantra političkog delovanja pojedinaca koji svojim ponašanjem šalju lošu poruku građanima i dovode u pitanje mogućnost da se u Crnoj Gori da šansa reformskim snagama, ljudima kojima politika nije sredstvo za ostvarivanje ličnog, plitkih interesa i ispunjavanje ličnih ambicija.
Naravno, nije ni „građanska opcija“ gadljiva na mantru davnih dana. Tako je jedan od kandidata na listi „Mir je naša nacija“, Vladimir Pavićević, obraćajući se javnosti na N1 televiziji izrazio divljenje i zahvalnost pokojnom mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju igrajući na kartu emocija pravoslavnih vernika i građana jedne sekularne države. Aktivnosti pokojnog mitropolita uoči izbora išle su naruku celokupnoj crnogorskoj opoziciji. Možda je za uspeh opozicionog pokusa najviše zaslužan sam Amfilohije. Udar vlasti na SPC i veru naroda bio je kamen spoticanja Milovog režima, ali i odskočna daska opozicije da postigne uspeh koji unazad 30 godina nije mogla da ostvari. Možda je Pavićevićevo izlaganje na N1 upravo izražavanje zahvalnosti pokojniku na onome što je učinio između ostalog i za njega? Možda se njome Pavićević želi pokazati kao pogodan za mesto ministra u Krivokapićevoj vladi? A možda se i promenio, u šta ne verujem.
Krivokapićeve aktivnosti u cilju formiranja ekspertske vlade iritiraju pojedince u redovima „pobednika“. Zameniti političare ekspertima, ljudima od struke i nauke, teško je jer diskredituje i marginalizuje borbu političara za promene, oduzima im nagradu za postignuti rezultat. Međutim, koristeći retrogene modele ponašanja i izražavanja bivših „Miloševićevih saradnika“, pojedinci iz pobedničke ekipe odaju utisak da su se u vremenu iza nas ponajviše borili za sebe, a ne za narod te zaboravljaju da pobedu nisu izvojevali oni, političari, već narod i da kako su došli, tako mogu i da odu. Na narodu je da prepozna za šta se borio i šta mu je obećano. Sigurno je jedno, narod se nije borio da oni, političari, sednu u fotelje po svaku cenu, a neki među pobednicima to beskrajno mnogo žele. To što im neko to ne da, kost im je u grlu.