Konfederacija lopuža, plačipički i parazita

Povezani članci

• Bili Arapin, Rus i Amerikanac
• Jovica i Frenki – bića iz Pakla
• TOTALITARNI I AUTORITARNI REŽIMI: Goli otok naprijed, Jasenovac stoj!
• Skandalozna izjava ministra Gorana Mutabdžije: Najbolje rješenje je ukidanje škole u Konjević Polju
• Dan državnosti: Obilježavanje samo u jednom dijelu BiH
• Poker desničara za konačni kraj Tuđmanove stranke

S vremena na vreme u Srbiji se ipak nešto ustalasa, pojave se neke ličnosti i grupe raspoložene da Srbiju i Srbe izvedu iz mora mrtvog istoricističkog u realno istorijsko vreme, kakvo god ono bilo, ali moćna konfederacija lopuža, plačipički i parazita te pokušaje svaki put sasecaju u korenu. I svaki sledeći put kad se pojave takve, „nesrpske“ tendencije, konfederaciji je potrebno sve manje vremena da je zatuče

Piše: Svetislav Basara- Danas

Lepo ja – kad ono bi, da l’ uoči prošle ili pretprošle nove godine – napisah da je Overlord najusamljeniji čovek u Srbiji i bejah promptno bačen u sprdnju i osumnjičen za snove o kojima u stvari optužitelji vlažno sanjaju. Šta sam, dakle, hteo reći lamentom nad Overlordovom usamljenošću? Ono što sam još onomad rekao, a što sada nameravam da malo proširim. Idemo od početka. Overlordu Vučiću je – da izvini on i da izvinite vi – prekasno došlo iz dupeta u glavu da jedini spas za Srbiju leži u prestanku kurčenja, uljuđivanju i konsolidaciji države i zatiranju korupcije. Pa, dobro, graknuće drkadžije, zašto kažem da je prekasno kad stalno govorim da nikad nije kasno? Polako! Sve ću objasniti. Ne trčite pred rudu.

Prekasno je zato što je Srbija – i to, nota bene, ponajmanje Overlordovom krivicom – isprednjačila nekoliko godina ispred „nikad“. A kako se to dogodilo? Lako! Opsednute prostorom, to jest teritorijalnim proširenjima, srpske političke elite – uz sasluživanje kulturno-umetničkih plačipički – decenijama i decenijama su smetale sa uma da vreme neumitno prolazi i da nam je vreme na kraju – kao i svemu na ovom svetu – isteklo. Nemojte još oblačiti kožne gaće! Još nije kucnuo čas potpunog nestanka. Što kaže poljska himna – još propala Srbija nije. Mislim – nije dibidus. Još ćemo neko vreme – to jest dok bude sveta i veka, a dokad će ih biti ne zna se – taljigati kao one sumorne latinoameričke banana-republičice, moleći Boga da će biti brašna i zejtina, a da sledeći neće biti preterano nasilan.

Opet će dežurne drkadžije zagrajati – a da šta ja to pričam? Najpre kažem da smo daleko ispred „nikad“, da nam je vreme isteklo, a posle tvrdim da ćemo ipak opstati. Ja tu ne vidim nikakvu protivurečnost. A sad ću da vam objasnim i zašto. Ovozemaljsko vreme se, čestnejši publikume, može provesti na razne načine. Ako, recimo, sedite u septičkoj jami, vreme objektivno protiče istom brzinom kao i kad sedite u aperitiv baru Hajata, samo vam se – ako sedite u septičkoj jami – nekako rastegne, pa mislite da ga ima u beskonačnim količinama. E, nešto se slično nama dogodilo. A kako? Pričali smo o tome ovde sto puta. Obnovite gradivo.

S vremena na vreme u Srbiji se ipak nešto ustalasa, pojave se neke ličnosti i grupe raspoložene da Srbiju i Srbe izvedu iz mora mrtvog istoricističkog u realno istorijsko vreme, kakvo god ono bilo, ali moćna konfederacija lopuža, plačipički i parazita te pokušaje svaki put sasecaju u korenu. I svaki sledeći put kad se pojave takve, „nesrpske“ tendencije, konfederaciji je potrebno sve manje vremena da je zatuče. Overlord je ipak nešto pokušao, ali su ga, kako vidim, u vrlo brzo zatukli „mangupi iz njegovih redova“. Neka vas ne zavaraju ovacije kojima ga dočekuju u parlamentu. Setite se prethodnih ovacija.