Kako sam postao Služba

Povezani članci

• Suze Mire Marković, srpske ledi Magbet
• Basara: Što je srpsko, to se nije ni dogodilo
• Dragan Stojković: Sarajevo je pokazalo da Bosna i Hercegovina može da izađe iz ćorsokaka religijske i nacionalne podeljenosti
• U kakvu Europu ulazimo
• Kurspahić: Povratak “ugroženih”
• Dresiranje čitatelja

Protiv političara Nebojše Čovića i Velimira Ilića krivičnu prijavu su juče podneli Mila Đinđić, majka dr Zorana Đinđića, i njegova sestra Gordana Filipović Đinđić, preko advokata Srđe Popovića, optužujući ih za umešanost u ubistvo srpskog premijera. (Blic, 15.12.2011. – Đinđićeva majka i sestra tužile Čovića i Ilića)

Da li politička pozadina ubistva Premijera Zorana Đinđića vodi do Nebojše Čovića – Ćokija i Velimira Ilića – Velje? Da li je moguće da ljudi koji su bili uz Đinđića za vreme petooktobarske revolucije, a posle postali visoki funkcioneri u Đinđićevoj vladi, su podržali, direktno ili indirektno, ubistvo Premijera? Famozno pismo koje je Velimir Ilić dobio od Miorada Ulemeka – Legije u kome ga je ovaj «provereni patriota» pozvao na novi 5. oktobar je jasan dokaz da je Legija spremao puč, ali nikada nismo saznali šta je Velja uradio povodom ovog poziva.

«U tom pismu Ulemek poziva Ilića da ponove 5. oktobar 2000, kao opštenarodni bunt. Drugim rečima, da akcijom na ulici svrgnu legitimno izabrane predstavnike vlasti, za koje tvrdi da su izigrali i prevarili narod koji je time doveden na ivicu opstanka.

Veštačenjem Ulemekovog kompjutera na sudu, ustanovljeno je da on, između ostalog, sadrži i tekst pisma, koje je naslovljeno na Velimira Ilića, a koje Miloš Vasić prenosi i objavljuje u Vremenu, 02.12.2004, pod naslovom „Pukovnik ima kome da piše”.» (Peščanik, 14.12.2011. – Krivična prijava protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića)

Već godinama se priča, piše, ispituje, a u suštini samo muti voda oko ovog pismo-događaja… Ukoliko se konačno sprovede prava istraga i konačno ‘neko’ od Legijinih ubica progovori onda ćemo, valjda, saznati ko je stajao u tami političke pozadine atentata na Premijera. Valjda će se onda i objasniti: da li je ta politička pozadina  bila i organizator čitavog zločinačkog poduhvata, a Legija i ekipa samo izvođači ‘radova’? Mnogo je pitanja i nedoumica oko pisma koje je Velja dobio od Legije, a onda pozvao Ćokija da se posavetuje sa njima i odluči šta mu je činiti. Čudno je i to što se godinama, maltene od samog ubistva Premijera, govori o političkoj pozadini atentata, ali nikada nije sprovedena ozbiljnija istraga niti je neko direktno okrivljen. Bilo je prozivanja po medijima, istražnih ‘radnji’, ali ništa konkretno… Zašto majka i sestra Zorana Đinđića tek sada podižu krivičnu prijavu protiv Čovića i Ilića? Da li sada postoje neki direktni dokazi o umešanosti u ubistvo? Nadam se da je Legijino pismo Iliću pravi ‘link’ za povezivanje političara, kao što su Čović i Ilić, sa ubistvom Premijera i da će se početi razrešavati kome je i zašto odgovaralo da Premijer bude smaknut.

Sve ove godine razmišljam o tome kako u Srbiji još uvek nema političke volje i hrabrosti da se provede ozbiljno razračunavanje sa strukturama tajnih službi koje, u stvari, i stoje iza svega šta nam se dešava. Niko se ne usuđuje da im se suprotstavi… Pokušao je Zoran Đinđić i ubili su ga. Direktan ubica je danas poznat, ali nalogodavci još uvek nisu. Ne verujem, posle svega što se desilo nakon atentata, da je Legija bio mozak ove operacije. Nekako nije u ‘prirodi’ posla ovog profesionalnog ubice da organizuje političke prevrate, on je bio samo izvršitelj nečijih naloga. Da li je Čović-Ćoki bio nalogodavac? Ne verujem… Ali je zasigurno znao šta se sprema jer pripada strukturama tajnih službi, i njegov greh je, za sada, u tome što je ćutao. Ne sumnjam da je Legija «njegov dečko» – kako se Ćoki izrazio pred Veljom objašnjavajući mu ‘smisao’ Legijine korespondencije. Ne sumnjam ni u to da je Ćoki Službin dečko za sve, po nalogu i po potrebi… Ali, ponavljam, ne verujem da je on nalogodavac. On je samo sprovodio ono što mu je naloženo sa viših i mračnijih instanci. Pa ko je onda taj zli genije koji je «spojio stvari zajedno»? – kako to kaže Al Paćino u legendarnom filmu Lice sa ožiljkom. Da nije Vojislav Koštunica? Mnogo ‘indicija’ vodi do ovog političkog prevejanca i  Službinog omiljenog političara. Pre samog ubistva vodio je Koštunica pravi politički rat sa Zoranom Đinđićem; podržao je pobunu Specijalnih jedinica; kada je Premijer ubijen odmah je požurio da prigrabi vlast; sve je učionio, preko svog ministra pravde, da omalovaži specijalni sud koji je formiran kako bi se sprovelo suđenje ubicama Premijera, a i sam proces suđenja je direktno opstruiran iz tadašnjih struktura vlasti. Zašto je to sve radio Vojislav Koštunica? Pa to je pitanje za istragu koja će, ako se pokrene, morati da obuhvati i dotičnog. Koštunica nam duguje odgovore na mnoga pitanja i to ga čeka kad-tad… Iskreno se nadam da će Legijino pismo Velimiru Iliću ‘dobaciti’ i do Koštunice i da će ova politička sfinga konačno progovoriti o onome šta se desilo u poslednjih deset godina. Ne može se Koštunica večno kriti iza funkcija i maske moralnog čistunca koji je uvek radio u interesu naroda.

No, bez obzira na sve činjenice i indicije o Koštuničinim ‘aktivnostima’ ne verujem da je on capo di capo u legendarno-tajnoj hijerahiji Službe. I on je verovatno samo figura na šahovskoj tabli, dok potezi se vuku na drugo-paralelnoj instanci. Ali ko stoji onda iza Čovića, Koštunice i svih ostalih političkih aktera koji su, u stvari, ljudi Službe? Na to pitanje niko nema odgovor, a ako neko i zna  mudro ćuti jer to može da ga košta života.

«Legija je rekao da je Ćoki ponudio objekat na Dedinju iz koga bi mogao da se ubije Điki u svojoj rezidenciji. Rekao je da ćemo za to imati svu logističku podršku i da treba da mu javimo da li radimo ili ne. Tu su se dogovorili da radimo, da je to jače od Bube, da Bubu obustave.

Dušan i Legija su pričali o tome da je Ćoki ponudio objekat u Užičkoj ulici, da se odatle puca na premijera. Posle su pominjali objekat CIP-a, koji je isto bio državno vlasništvo. Legija je u taj objekat slao Zvezdana i on je ulazio nekim kamionom koji je služio za dostavu. Nešto su se uparanoisali pa su odustali… I da treba sve dobro isplanirati oko akcije, šta posle, i da treba otići kod Šešelja i Mikelića i reći im da radimo, ali da se filtrira svaka informacija njima.” (Blic, 18. i 19. septembar 2011) (PRILOG 25)

Ovo je nešto o čemu treba dobro da se zamisli srpska javnost i upita državne organe, a bogami i sebe: dokle više? Hoće li se već jednom  razjasniti ko je i zašto naredio Đinđićevo ubistvo? Ako se konačno pronađu odgovorni, to jeste oni koji su naložili Legiji i ekipi da ubiju Premijera, a Ćokiju, Koštunici, Šešelju, Nikoliću i još nekim političarima da naprave ‘pravu’ atmosferu za atentat, onda će se doći do onih ljudi koji danas, u stvari, još uvek raspolažu Srbijom. Neću da pravim teoriju zavere, ali ti ljudi moraju otkriti svoje lice javnosti kao i da odgovaraju za sve što su učinili.

Mada kada bolje razmislim, pa zar nismo mi svi dobro znali šta se priprema Premijeru? Mesecima se preko raznih medija licitiralo o tome ko bi mogao Premijeru doći glave. Zar nisu neki političari kao što su Nikolić i Šešelj jasno poručili šta se sprema Đinđiću (Šešelj je govorio o ”krvavom proleću”, a Nikolić je pravio aluzije na to da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom).  Znali su oni dobro šta priprema Služba jer su i sami učestvovali u tome! A šta smo mi građanke/građani Srbije učinili tada? Pa ništa… Mi smo čekali da ubiju Premijera. Mi smo se pripremali za njegovu smrt. Mi smo, na kraju, i odustali od Srbije kakvu je Đinđić želeo da napravi. Uplašili smo se promena i ostavili smo našeg Premijera zlikovcima i ubicama. To nam nikada neću oprostiti. Zato nismo spremni za EU. Kada priznamo sebi šta smo uradili onda će i biti neke šanse za promene. Bez obzira na Peti oktobar ipak je nama Slobodan Milošević bliži srcu i bolje smo razumeli njegovo ludilo nego Đinđićeve racionalne vizije Srbije. Zato smo ga i ubili i ubijamo ga i na Kosovu i na pregovorima sa EU. Ubijamo ga svakodnevno jer bežimo od sopstvenog zločina. E zato Srbija danas grca u sopstvenim grehovima i zabludama. Na kraju moram podeliti sa vama jedno užasno saznanje koje je svim građanima Srbije, negde u srcu, ipak dobro znano: svi smo mi Služba! Ako mi ne verujete pogledajte ponovo film Balkanski špijun jer tu se govori o pravoj prirodi i psihologiji Službe. A ako nas se sete na  Dan bezbednosti sete, a ako ne…