Kafana Majo

Povezani članci

• Boris Buden: ČUDNOVATI SVET POSTKOMUNIZMA
• Agius: Presuda Stanišiću i Simatoviću do 30. juna
• Turci i Rusi mogu preuzeti Hypo banku na Balkanu
• Zakon obnoviteljske nemoći
• Nikolić poručio Tadiću: Niko ne sme da te dira
• Život mrtvih

“Cene pića – bagatela, pa prema tome, takav i izbor;
 osoblje, veteran i veteranka, estetski neprivlačni, ali
etički vrlo pouzdani; muzika, dobra, ali tiha. Enterijer
dotrajao, ali svrsishodan: sve deluje kao da je na rubu
propasti, ali ipak, nije. To je mesto na kome čovek može
 da nađe ljude koje deli i razdvaja sve osim kafane Majo:
na istoj stolici u toku dana, sedeće sudija i nezaposleni
fizikalac, piće isto piće, gledaće iste zidove,
slušati iste priče.”

Pre nekoliko dana sam sa jednom svojom prijateljicom, novinarkom Radio Beograda, posetio kafanu Majo, koja se nalazi u Subotici, u gradu u kome sticajem biografskih okolnosti i cene kvadratnog metra obitavam. Ta moja prijateljica snimala je materijal za dokumentarnu emisiju o toj kafani, koja je već pola veka u vlasništvu iste porodice. Dakle, kafana Majo: tri prostorije poput tri sobe koje povezuju relativno uzani prolazi, stvaraju utisak da ste ušli u nečiju kuću. Zidovi poslednje prostorije tapacirani su uramljenim fotografijama na kojima se nalazi, uglavnom, ćerka vlasnika kafane i više ili manje slavni ljudi koje je intervjuisala u Americi gde i sada živi. Iznad fotografija uramljen je njen dres sa koledža u kojem je igrala košarku, a pažljivije oko će kasnije videti i neke crno-bele slike na kojima se nalaze sportske i kulturne legende grada, i među njima, fotografiju čoveka po čijem je nadimku ova kafana i dobila ime. Cene pića – bagatela, pa prema tome, takav i izbor; osoblje, veteran i veteranka, estetski neprivlačni, ali etički vrlo pouzdani; muzika, dobra, ali tiha. Enterijer dotrajao, ali svrsishodan: sve deluje kao da je na rubu propasti, ali ipak, nije. To je mesto na kome čovek može da nađe ljude koje deli i razdvaja sve osim kafane Majo: na istoj stolici u toku dana, sedeće sudija i nezaposleni fizikalac, piće isto piće, gledaće iste zidove, slušati iste priče.

Sada verovatno očekujete da počnem da pričam o “duši” ili “duhu” kafane Majo: nažalost, danas sam materijalistički raspoložen, pa neću koristiti reči koje u dokumentima imaju prizvuk bogohuljenja. Evo o čemu je reč: kafići, kafane i bircuzi su mesta na kojima se čovek na različite načine susreće sa nečim što bih mogao nazvati oskudicom, a to znači sa činjenicom da ničega nema dovoljno: ni para, ni sreće, ni ljubavi, ni života. Upravo zbog te oskudice, tzv. “stvaran svet” toliko boli.

Kafići su mesta koja žele da kod svojih posetilaca stvore utisak da sa ulice, odnosno iz tog sveta oskudice, ulaze u jedan bolji, lepši. Zato šareni enterijeri podsećaju na scenografije, kelneri i kelnerice, mladošću i lepotom, na glumce i glumice, a izbor pića sugeriše da tu nema nikakve oskudice. Kada čovek uđe u takav kafić, izgleda mu kao da ulazi u bioskop. Ima svoje mesto, može da komunicira sa najbližim susedima – levo i desno – ali to mesto na kome se nalazi, baš bioskopsko, ne ohrabruje ga na tu komunikaciju: muzika je preglasna, plazma televizori mu odvlače pažnju, kao i osoblje. I tako čovek, lagano i neprimetno, postaje i sam deo scenografije: postoje kafići u kojima posetioci podsećaju na statiste u filmu. Izgleda kao da se samo čeka da neko kaže “rez” i da svi počnu da se razilaze. Do tada glume atmosferu, tu su, prisutni su, na ekranima šetaju manekenke, a nivo zvuka je taman onoliko glasan da oteža razgovor, ali i taman onoliko tih da ne otera goste. To je dakle, jedan san, i zato su ti kafići puni, ali i prazni istovremeno, jer kao i u snovima i gosti u tim kafićima prisustvuju onome što se događa. A događa se scenografija: kao da svi čekaju da dođe glavni glumac ili glavna glumica i da film zaista počne. To se, međutim, nikada ne događa: pojavljuje se samo nova scenografija, koja zauzima svoje mesto u kadru, svedočeći tako o praznini koja tu suvereno vlada – ma koliko ljudi da ima, uvek ima mesta za nove. Zato su svi ti kafići i pored svojih zvučnih imena, suštinski bezimeni, poput niza filmova koji kako-tako zaokupe našu pažnju 90 minuta, dok 90 minuta kasnije, više ne možemo da se setimo ni njihovih naslova.

Nasuprot tome, postoje i bircuzi, nazovimo ih tako, koji svedoče da ima i žalosnijih mesta od tzv. “stvarnog sveta”: to su njegovi tavani ili podrumi, prepuni ne tranzicionih, već životnih gubitnika, koji podsećaju na one stvari koje više nikome nisu potrebne, ali koje još uvek rade, pa se ne bacaju iz osećanja nelagodnosti. Turobna su ta mesta: ako kafići oskudicu pokušavaju da prikriju snovima, ovde u bircuzima, toj oskudici se ništa ne može suprotstaviti, osim bega u jeftini alkohol. Ako tu u ima neke muzike, ona je pretiha naspram urlanja pijanaca, ako se nalazi i neki stari ekran televizora, ono što se na njemu prikazuje manje je zanimljivo od divljanja nekog alkoholisanog gosta, koji je zvezda celovečernjeg filma, ali filma koji niko ne želi da gleda. Turobni su ti bircuzi, jer oni pokazuju kako se materijalna oskudica lako preobražava u oskudicu ljudskosti i zato ih izbegava svako ko može još da bira.

Kafana Majo je kafana, a to znači mesto u kome se čovek susreće sa oskudicom, onakvom kakva jeste, ali joj ne podleže. U pravu je bio vlasnik ovog mesta kada je kazao da u njegovoj kafani sami gosti prave atmosferu. A ta atosfera su razgovori, od kojih, da se ne lažemo, nisu svi antologijski, ali ima i takvih koji pre obzanjuju egzistenciju jedne intelektualne zajednice nego većina tzv. akademskih razgovori na fakultetima, i to upravo zato što ovde postoji neka ljudska, nefabrikovana žeđ za razgovorom, koja prevazilazi registrovanje konferencijske i ostale putanje kretanja najbližih prijatelja i njihovih seksualnih investicija. Ta atmosfera je i pesma koja se čuje ponekad iz kafane Majo, i da se razumemo, nisu tu ni svi glasovi baš za slušanje, ali je ta scena svakako dopadljivija od one gde zvezda sa bine naredi masi da digne ruke gore – jer šta drugo može da im kaže – a oni ih dignu, sa fotoaparatima i mobilnim telefonima, na gotovs. Ta atmosfera u kafani je, najzad, i osećanje potpune neodređenosti, jer u kafani Majo nemate svoje mesto, svoje sedište, svoj prostor: u toj kafani nikada ne znate ni ko će vam sesti za sto, ni kome ćete vi sesti za sto. Jer kafana nije bioskop, a nije ni tavan, niti podrum.

Kafana poput ove koja se zove Majo, nema puno, ali to ne znači da takva mesta izumiru. Jednostavno takvih mesta ne može da ih bude više, jer su ona suštinski, duboko suprotstavljena svom vremenu, i svoje posetioce vrbuju iz redova ljudi koji manje ili više glasno, osećaju nelagodnost u potrošačkoj kulturi. Takva mesta su jezgra otpora protiv potrošačkog društva i njegove filozofije, koja ljudski vek vidi kao sledeći niz preobražaja: klinci su posmatrači koji se, odrastajući, pretvaraju u potrošače, pa u iscrpljene srednjovečne objekte i najzad u potrošeni starački otpad, jasno kada im ponestane ušteđevine za lečenje. To što se u kafani Majo jedno pored drugoga nalaze i mlađi punoletnici i čiče od osamdeset leta, i što ni jedni ni drugi nisu uljezi, svedoči da su i jedni i drugi u tu kafanu ušli sa istom ciljem: ne da budu deo jedne atmosfere, već da je naprave, kako znaju i umeju.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)