ENG
KAD EKONOMISTI FILOZOFIRAJU
Autor/ica
Povezani članci
To je život idiota, i to su dobro znali stari Grci za koje je reč idiot označavala ljude koji nisu upućeni u javne poslove. A biti danas upućen u javne poslove ne znači nužno biti na političkoj sceni. To znači sačuvati osobine kao što su kritička svest, intelektualna budnost i principijelnost kao i osećanje solidarnosti. Da li je slučajno što nas uveravaju da su ove osobine mrtve?
Kao da je dozvan Markom Aurelijem, rimskim imperatorom i stoikom, koga sam u poslednje vreme počeo da čitam iz intimnih razloga, nedavno se na mom monitoru pojavila misao aktuelnog rimskog premijera, Marija Montija. U jednoj tv emisiji gospodin Monti, koji je ekonomista, izjavio je kako “Mladi moraju da se naviknu da više nemaju radno mesto za ceo život” i kako je “isto radno mesto celog života monotono” odnosno, kako je “dobro menjati i prihvatati izazove”. Reči italijanskog premijera su me, poput vremeplova, kako se to kaže u trenucima stilske impotencije, vratile u poslednju deceniju prošlog veka. Tada sam, jednom, potpuno bezinteresno, otišao sa drugarima, budućim ekonomistima, do amfiteatra Ekonomskog fakulteta u Subotici. Slušao sam predavanje iz sociologije, koje je držala profesorica čijeg se imena, nažalost, ne sećam. Sećam se međutim, njenog ushićenja kada je govorila o tome kako na Zapadu ljudi menjaju u proseku dva i po zanimanja u toku radnog veka; ne dva i po posla, naglasila je, već zanimanja!
Ima nečeg zanimljivog u tom oduševljenju neprekidnim menjanjem poslova i zanimanja, koje pokazuju top ekonomisti i njima bliska intelektualna pešadija. Doduše, dok se događa drugome: ne znam da li bi isti stepen oduševljenja profesorica sociologije pokazala kada bi joj nakon isteka ugovora na fakultetu predložili da bude knjigovođa ili prodavačica u butiku. (Da obratni proces prati osećanje sreće, to ipak mogu da razumem). U stvari, ono što je obećano mladim ljudima danas nije to da neće baš moći da ceo život provedu u istoj banci, već da će morati malo da rade i u ministarstvu finansija. Rečeno im je da će ostajati bez posla i kada to ne žele i da će morati da menjaju zanimanja i bez svoje volje. Obećan im je, drugim rečima, život boema.
Kakva ironija! Ako je boemstvo modernog umetnika bio svesni i lični čin pobune protiv onoga do čega je građaninu jedino bilo i stalo, a to je sigurnost, onda se sada mladi ljudi širom Evrope osuđuju na to da budu boemi, pri čemu im se usput govori kako treba da budu srećni zbog toga. I to se pre svega, odnosi na one čiji su poslovi nedovoljno plaćeni tako da i kratko vreme bez posla za te ljude predstavlja ne predah, već doslovce, borbu za opstanak. Ali, to je tako zanimljivo zar ne?
Dve stvari su zapravo zanimljive: prva je ta da je tzv. građanska klasa ili takozvani srednji sloj, osuđen na nestajanje, budući da je ukinut kompromis koji se nalazio u srži te želje za sigurnošću. Taj kompromis glasi ovako: pristajem da budem zadovoljan sa dovoljno (a ne sa puno) para, pod uslovom da mi se omogući da te pare trošim u miru, bez spoljnih potresa – tako nastaje tzv. normalni život građanina koji se lagano povlači iz javnog života, da bi uživao u svojoj sigurnosti. Sada je taj kompromis uništen. Ako želiš sigurnost, neće ti više biti potrebno dovoljno, već puno novca, odnosno ako želiš da ti oni koji raspolažu ogromnim novcem obezbede da budeš koliko-toliko siguran, moraćeš da zauzvrat ubeđuješ druge da niko više nema prava da traži sigurnost: umesto toga, treba da se posveti uživanju u zanimljivostima preživljavanja. Ovo drugo je pogodba za akademske mediokritete i ne mnogo bolje novinarsko-medijske “veličine”, onu vrstu najamne snage, kakve srećom uvek ima dovoljno.
Druga stvar: preuzimajući pravo da određuju kakav je život zanimljiv a kakav monoton, ekonomisti postaju filozofi moralisti i političari istovremeno. Kada jedan svetski poznati ekonomista kaže da je Americi za izlazak iz krize potreban rat nalik Drugom svetskom ratu, ili kada jedan srpski lokalni političar-ekonomista kaže da pare uložene u zdravstvo nisu bačene pare, jer zdravi ljudi bolje rade, tj. povećava se produktivnost, onda se to ekonomija više ne bavi ekonomijom, već filozofijom, i to tako što na pijedestal vrhovnog dobra stavlja Ekonomsko Dobro. A to je Dobro kome valja žrtvovati sve, a ponajpre ljudsko dobro. Jer, to što je u Drugom svetskom ratu stradalo nekoliko desetina miliona ljudi, nije nešto što brine ekonomiju, a još manje je brine šta će biti sa onima kojima je potrebno lečenje koje ne mogu da otplate radom. Jer ih je rad već iscedio. Dakle, ako smo do sada imali prilike da vidimo kako izgledaju ratovi izazvani religioznim ludilom, spremite se da uživate u ratovima izazvanim ekonomskim ludilom.
Da bismo od tog ekonomskog antihumanizma spasili i sebe i druge, moramo znati jednu stvar: za ludovanja ovog ekonomskog antihumanizma sami smo krivi, jer smo poverovali da je život u kome se građanin iz javne sfere, sfere opšteg dobra, povlači u sigurnost svog doma gde troši zarađeno, nekakav normalni život. Ali on to nije. To je život idiota, i to su dobro znali stari Grci za koje je reč idiot označavala ljude koji nisu upućeni u javne poslove. A biti danas upućen u javne poslove ne znači nužno biti na političkoj sceni. To znači sačuvati osobine kao što su kritička svest, intelektualna budnost i principijelnost kao i osećanje solidarnosti. Da li je slučajno što nas uveravaju da su ove osobine mrtve?
Predlažem još jednu definiciju idiota: to su oni ljudi koji se susreću sa nečim što je neprocenjivo (odnosno, nešto što ne može da se izrazi novcem) samo u reklami za Mastercard. Inače, u svom životu, svakako ne. To su ljudi koji trguju principima i načelima, kao što neko trguje telom, i koji su spremni da doslednost i principijelnost uvek žrtvuju ličnoj materijalnoj koristi. Ako u 21. veku takvi ljudi postanu većina, onda sa sigurnošću možemo da kažemo da će tekući vek biti krvaviji nego prošli, iako se to čini gotovo nezamislivim.
Za početak: hajde da prestanemo da budemo idioti.
Autor/ica
