Jelena Bojić: “Svi su znali i svi ćute, zar sam samo ja znala da Drinom plutaju leševi i da se pecaju delovi ljudskih tela?

Izdvajamo

• Sećam se da je jedina osoba s kojom sam se razumela tokom srednje škole bila devojčica iz Sekovića, izbeglica. Nju su smatrali čudnom i mračnom, a mene istom takvom zato što se ne razdvajam od nje. Pisala mi je turobne pesme, govorila o samoubistvu i jedina razumela zašto volim Nirvanu, a da nikad ništa nisam morala da joj objašnjavam. Još čuvam dve njene pesme kao najveću dragocenost. To je devojka koju nikad nisam videla da se smeje.

Povezani članci

• Osveta turskih hakera: “Svijet neće zaboravit genocid Srbije!”
• TRANSEVROPA FESTIVAL, 1 – 5. oktobar, Beograd
• Pad imperija
• Predstavljeni Izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i Analiza i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina
• Zija Dizdarević: Borba za visokog predstavnika
• Svjedočanstvo jedne fotografije: Iza rešetaka Heliodroma

foto: Ron Haviv

Zašto pominjem svoju istoriju? Pa, zato što je nemoguće da sam ja kao dete od 11 ili 14 godina znala ono što svi tvrde da nisu znali! Pa, kako je moguće da nisu znali šta su prevozili autobusi loznički i šabački kad sam to i ja znala?! Zar sam samo ja znala da Drinom plutaju leševi i da se pecaju delovi ljudskih tela? Pa, i ako ima neko ko nije znao, zar je mogao da ne čuje detonacije i rafale i ne oseti kako se tlo trese pod nogama? Nije moguće. Svi su znali i svi ćute

Piše: Jelena Bojić, zokstersomething.com

Čini mi se da Srebrenicu još samo aveti posećuju i da samo aveti u njoj borave. Grad duhova. Jedva da ima poneki trag života. Nisam očekivala bosanski Menhetn na nekadašnjem ratištu, ali nisam očekivala ni da su kuće još uvek razrušene, izbušene, spaljene. Nisam verovala da kuća bez dva zida može da stoji, da se nije srušila. To sam samo u filmu viđala. Nekako se protivi elementarnim zakonima fizike. Zakone razuma da ne pominjem, razum je davno napustio ove prostore. O ratu u Bosni sam znala dosta za pojmove osobe koja je imala 11 godina kad je isti počeo i 15 kad se desila Srebrenica. Nisu me obaveštavali Slobini ni Tadićevi mediji već usmena predanja preživelih i, naravno, moje dragocene knjige. Ali jedno je teorija, a nešto sasvim drugo kad sve to vidiš u praksi. Da mi nisu rekli, otišla bih uverena da tamo ljudi više nema. Prosto mi deluje neverovatno da bi neko mogao da živi tamo. Nekako mi reč ‘živeti’ zvuči apsurdno, možda pre ‘obitavati’. Pomislio bi čovek da posle tako užasnog zločina ceo svet stane, da nije moguće da svet ide dalje, da i same zvezde prestanu da sijaju, da se sve smrzne od užasa. Ali ne.

Kao omađijana čitam danas komentare tzv. građana ove bede od države, onih što prate B92 i smatraju se demokratama. To je da plačeš. Daleko bolje podnosim Obraz i slične pojave od ovog elitističkog šljama. Fašisti iz fotelje, tzv. pristojan svet što nas je u petak posmatrao nemo dok smo prolazile Obilićevim vencem. Tako bi nas isto nemo posmatrali i da su nas gospoda u uniformama sprovodila na streljanje. Kao što su isto tako posmatrali mirno, sve ispijajući svoje kafice, dok su nas tukli na gay prajdu. Sad sam sigurna da su isto tako mirno posmatrali dok je ubijana Srebrenica. E, ti Pristojni Građani su kudikamo gori od onih parolaša na Trgu. Ti čistunci i demokrate. Ti koji stalno, vekovima, ćute. Čini mi se da je upravo pristojnost ono što ubija. Nije me moj otac nasilnik toliko unakazio koliko me je dotuklo ćutanje Pristojnih. Tih mediokriteta palanačkih. Možda zvuči grubo, ali isto tako mi se čini da sve presude Haškog suda, taman i da Ratka Mladića obese na sred Srebrenice, neće tim ljudima značiti onoliko koliko bi im značilo da Srbija prizna zločin. Ona zlokobna tišina ih ubija svake godine iznova, kako one već ubijene tako i one žive, i tako već 14 godina. Tamo gde treba da se čuju krici njih nema, ostala je samo tišina. Ta tišina je ono sto je poražavajuće. Gotovo da je strašnija od samog zločina. Sve vreme se pitam kako je moguće. Kako je moguće da se u Srbiji mirno spava.

Neizbežno je bilo da se prisetim gde sam ja bila tih godina. Kao što znaš, iz tih sam krajeva, isuviše blizu tih užasa. Loznica je na samo 90 minuta od Srebrenice. Imala sam rodbinu u Bratuncu, dolazile su nam reke izbeglica, mnogi su spas pronašli u kući moga strica. Sa mnom u razredu je bilo puno izbegle dece. Moj stric, rođeni brat mog oca, je pecao svako jutro u Drini i znam šta je Drina nosila. Svi su znali i svi znaju šta je Drina nosila. Čini mi se da smo mogli da čujemo svaki metak ispaljen preko Drine. Svi su imali rodbinu i prijatelje preko Drine. Mi nismo putovali u Beograd već u Zvornik na razne događaje. Zvornik je udaljen pola sata od mog sela, Beograd skoro tri sata. Kad se tamo pucalo ja sam uglavnom bila u školi. Često se sve treslo od siline detonacija. Sa prozora moje sobe se vidi Bosna. Svake večeri bismo moja sestra i ja stajale pored njega i gledale Bosnu. Gledale smo svetla. Ako je bilo svetla čuo bi se uzdah olakšanja. A najčešće svetla nije bilo.

Sećam se da je jedina osoba s kojom sam se razumela tokom srednje škole bila devojčica iz Sekovića, izbeglica. Nju su smatrali čudnom i mračnom, a mene istom takvom zato što se ne razdvajam od nje. Pisala mi je turobne pesme, govorila o samoubistvu i jedina razumela zašto volim Nirvanu, a da nikad ništa nisam morala da joj objašnjavam. Još čuvam dve njene pesme kao najveću dragocenost. To je devojka koju nikad nisam videla da se smeje.

Zašto pominjem svoju istoriju? Pa, zato što je nemoguće da sam ja kao dete od 11 ili 14 godina znala ono što svi tvrde da nisu znali! Pa, kako je moguće da nisu znali šta su prevozili autobusi loznički i šabački kad sam to i ja znala?! Zar sam samo ja znala da Drinom plutaju leševi i da se pecaju delovi ljudskih tela? Pa, i ako ima neko ko nije znao, zar je mogao da ne čuje detonacije i rafale i ne oseti kako se tlo trese pod nogama? Nije moguće. Svi su znali i svi ćute.

Bosna je prelepa, bar ono malo što sam uspela da vidim. One planine, brda, drveće, reke, vazduh…. Još od Sarajeva dosadih svima pričajući o lepoti Bosne. I njenoj tragediji. Mislila sam da Sarajevo izgleda čemerno, ali me Srebrenica demantovala. Kad mi je konobar u lokalnom kafiću rekao da ne služe tursku kafu već samo eKspreso, došlo mi je da ga pljunem. Zna li on gde živi? Kako može da spava na mestu zločina?

Sve se nešto tešim da ovi nemi likovi po Beogradu (ne kažem po Srbiji, jer nema Srbije van Beograda) pričaju gluposti zato što nisu videli onaj horor. A istovremeno se plašim da bi ostali isti takvi i da su ga videli. Tako sam u situaciji u kojoj više poštujem fašiste koji me/nas otvoreno mrze od onih Finih i Pristojnih Građana koji nemaju dovoljno ni hrabrosti niti pameti da iskažu čak ni poslovičnu neudobnost ako za više od toga nisu sposobnosti.

Postala sam opsednuta Bosnom. Prelistavam sve što nađem na netu i u knjigama. Hoću da znam svaki detalj koji je moguće saznati. Hoću da se podsetim. A kad sam se vraćala iz Srebrenice, prolazeći mojim rodnim gradom, obuzela me je potreba da odem tamo. Moram da odem tamo, da vidim sve te ljude, da vidim drugarice iz škole, da se uverim da su i dalje ljudi. Nemoguće da su svi zaboravili, nemoguće da niko ništa ne zna, da su svi sve relativizovali. Nemoguće da ni tamo više nema ljudi.

Svaki put kad prelazim Gazelu i kad ugledam svetla Beograda pomislim koliko volim ovaj grad. Verovatno zato što nisam videla nijedan drugi grad bar po veličini sličan Beogradu. Pričam u Srebrenici sa Eminom o Sarajevu i njenoj želji da vidi Beograd i njegov famozni noćni život, kaže da ne može ni da zamisli kako izgleda grad sa dva miliona stanovnika. Uhvatim sebe kako se topim od sreće, jer eto jedna devojka iz Sarajeva želi da upozna moj grad, a onda me obuzme tuga, jer taj grad ne želi da upozna Eminu.

Znaš, kad sam se vraćala iz Sarajeva, prolazim tramvajem Nemanjinom, gledam one sive zgrade i namrgođene, besne ljude pored mene. Oni već u četiri sata ujutru mrze ceo svet, čoveče. I onda shvatim. Beograd je ružan zato što ima prljavu savest. I oni to znaju.