Jad, beda i čemer

Povezani članci

• Marko Matić: Normalizacija niskog profila
• Kada vas uhapse pred samoposlugom i zatraže račun…
• Filozofija stranog
• Inspektor je došao
• Brdo i miš
• Elvedin Nezirović: Zašto smo zagorčali život sami sebi?

„Strpite se još godinu-dve, a onda će biti bolje“ čuje se ovih dana od beogradskih zvaničnika. Dakle, da izdržimo još koju godinu. Izdržali smo celih dvadeset, pa što ne bismo još koju. Samo, više nema nikog ko bi u tako nešto mogao da poveruje. Bar ne među normalnima, ako takvih još uvek ovde ima.

 Piše: Ivan Potić

Pripadam generaciji Titovih pionira, onoj koja je iskusila čari jugoslovenstva, sletova, bratstva i jedinstva, rokenrola, onoj koja je platila cenu studiranja u devedesetim, onoj koja je, ne svojom voljom, učestvovala u ratovima „koji se nisu desili“; konačno, onoj koja ovih dana svedoči o potpunom porazu ideala, pa, ako hoćete i optimizma, vere ili nade u bolju budućnost. Stvarnost je u praksi ovakva: plate od trista i četristo evra se od novembra oporezuju sa 10 %, ako ih uopšte primate. U gradu u kojem živim, plate kasne dva i/ili više meseci. Kažu da je to zasluga bivšeg režima, koji je ojadio grad. Pa ipak, shodno praksi prethodnika, plate zaposlenih u kulturi otići će, po svemu sudeći, na koncert balkanske folk zvezde i „srpske majke“ Svetlane Cece Ražnatović. Bilbord u centru našeg grada najavljuje taj koncert kao osmomartovski poklon ženama našeg grada. Ovakva slika reflektuje šizofrenost i nepostojanje bilo kakve strategije. Nemamo za plate radnika, ali imamo za Cecu!? Istovremeno, slike prošlosti zapljuskuju nas u vreme sređivanja infrastrukture (krpljenje razlokanih ulica je prolećni hit), kada se, naravno, u pratnji ministara, lokalna vlast utrkuje da razrušene ulice, porušene mostove i smrvljeni asfalt opravda svojim neimarskim proevropskim nadahnućem; da, imaćemo najlepše mostove, kružne tokove i ulice, doduše neosvetljene i sa gomilom neudomljenih kerova koji će nam po tim istim ulicama ostavljati kornete pseće kake ili, onako gladni, kidisati na decu. Ali, ne može se udovoljiti baš svima, zar ne (Beta)?

Ozbiljno, verovatno je naša palanka jedna od najgorih u Srbiji, ali, generalno, čini se da se i Srbija pretvorila u samoparadorirajuću varijantu balkanske Kolumbije, u kojoj obrazovani, pametni i moralni nemaju šta da traže. S tim u vezi, ne treba da čudi što se i najtvrdokorniji ziceraši spremaju na pečalbu. Istrošilo se, kažu, bilo kakvo poverenje u ovu državu, ne želimo da decu odgajamo u zemlji u kojoj nikad neće biti bolje. Poznajem mnoge koji su se već na crno oprobali u Nemačkoj ili Austriji. Poznajem i neke koji su otperjali dalje, pa kad se vrate u ovaj mali egzotični zabran na kraju sveta, imaju običaj da upoređuju naše psihičko i fizičko stanje sa prošlogodišnjim. Moja drugarica iz Nju Džersija imala je nekoliko zanimljivih opservacija na tu temu proletos. Konstatovala je da su svi u gradu „pukli“, pocrneli i pretvorili se u mrgude. Onda sam joj rekao da je u devedesetim ovde čovek morao da bude Supermen da ne bi prolupao, a da nam danas jedan Supermen nije dovoljan. Morala bi to da bude četa superheroja na kristal-metu ili tako nečem.

Naše zalihe optimizma, dakle, više ne postoje. Srbija je postala zemlja u kojoj se živi od danas do sutra, bez ikavog plana i programa. Kafanski štimung obojio je ostatke naše kulture koji se batrgaju u polumraku, dok se na splavovima klinci anesteziraju, savršeno srećni u svojem neznanju. Zemlja menadžera sa privatnih fakulteta koji nekompetentno hrle napred u prošlost. Zemlja koja, namučena i isceđena dvodecenijskim lutanjem između istoka i zapada, tehnološki inferiorna, tek treba da nauči da živi po pravilima kapitalističkog društva za koje nije spremna.  Danas u Srbiji postoji  ogroman jaz između bogataša i sirotinje. Taj jaz će nastaviti da se povećava. Pitanje je postoji li izlaz iz lavirinta u koji smo upali početkom devedesetih i hoće li se ovaj vremeplov ikad zaustaviti, ovo besomučno vraćanje u godine koje su nas izvitoperile.

Sudeći po bilbordu u centru moje varoši, neće. Nastavićemo da živimo u devedesetim punim žarom. Nasmejana balkanska folk- zvezda, udovica kapetana Dobrovoljačke garde Arkana i žena koja je pre desetak godina bila u zatvoru zbog saradnje sa Zemunskim klanom, pevaće 7. 3. 2015. godine, za nepoznatu sumu novca, građanima jedne srpske varoši, koji pamte neka mnogo bolja vremena. Vremena kada se na koncerte išlo punih stomaka.