Iz Berlina s ljubavlju

Izdvajamo

• I dok oduševljenost u Berlinu ne jenjava, sigurno je da kreni-stani reforme, uz neizmernu količinu iskrenih laži, ne mogu doneti rezultate.

Povezani članci

• Vika i salama
• Dan kad su barbari ubili mladost Tuzle: Nikad nećemo prestati s gonjenjem zločinaca
• Akcioni plan za Poglavlje 23 i Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina – mrtva slova na papiru
• Čulić: Crkva je mentalno ostala u komunizmu
• Ustašo-četnikizacija Evrope
• Lekcije iz Podgorice

“Neće se uvoditi novi ni ukidati postojeći predmeti.”- od Verbića.

Praveći neprirodni balans između srbijanske verzije libertarijanizma i pop-komunizma uz mutno geopolitičko prilagođavanje, progresivne snage vladajuće koalicije uporno beže od sprovođenja jako važnih reformi od čijih realizacija zavisi budućnost “zemlje seljaka na brdovitom Balkanu”. Svakako jedna od najznačajnijih je reforma obrazovnog sistema. Do sada, najbolji predlozi su došli od Nove stranke [1] i pokreta Dosta je bilo [2], ali to je sve mrtvo slovo na belom papiru. Iako prate rad opozicije, vlastodršci se ne usuđuju da javno priznaju da nisu u potpunosti sposobni da sprovedu reforme. Možda nemački stručnjaci bolje poznaju stanje u obrazovnom sistemu Srbije, a i šire?

Mnogo toga se promenilo od pada Berlinskog zida do danas. Nasuprot prošlim vremenima koja su daleko iza nas, današnja škola je u medijima i raznoraznim ponudama za trošenje slobodnog vremena dobila ogromnu konkurenciju. Posledično je sasvim logično da, u određenoj meri, interesovanja dece nemaju ništa zajedničko sa školom i njenim obrazovnim programom. Takođe, način na koji pojedini nastavnici prezentuju svoje teme, ima veliki uticaj na volju za sticanjem novih znanja. Relativno star i platno nezadovoljan nastavni kadar prvenstveno “odrađuje” plan i program. Tako, suvoparna izlaganja bez interakcije predstavljaju veliko opterećenje za mozak đaka koji ih, manje-više, odbacuje. Sigurno je da monotona nastava, koja u eri informacionih tehnologija pruža malo šta novo, nije interesantna mladim mozgovima. Ministarstvo obrazovanja i nauke mora pristupiti ozbiljnim promenama nastavnog programa, ali i načinu njegove prezentacije đacima. Izrada projekata, učenje po grupama, radionice, izleti i ekskurzije u stanju su da pruže nove podsticaje.

Međutim, i sa novim podsticajima neće se ostvariti konačan cilj. Neophodna je dugoročna strategija ekonomskog razvoja Srbije, a obrazovanje u istoj treba da zauzima značajno mesto. Reforma sistema obrazovanja u Srbiji bi trebalo da se usmeri na modele koji bi stvarali adekvatan kadar osposobljen za obavljanje poslovnih aktivnosti, a ne “naučni” kadar nesposoban za suočavanje sa realnim problemima poslovnog okruženja.

Obrazovanje i edukacija se ne zaustavljaju na ovom nivou. Javna preduzeća, naročito ona u strategijskom sektoru Srbije, predstavljaju sisteme koji funkcionišu po modelima iz 80-ih godina prošlog veka (feudi političkih parija potrebni za održavanje socijalnog mira). Rešenje nije u postavljanju kadrova brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti iz mutnog of-šor sveta na”vrhovna” mesta državnih kompanija, već u dubokim i korenitim mikroekonomskim reformama. Ljudi kao protagonisti nematerijalne aktive predstavljaju ključni potencijal za razvoj jedne kompanije. Unutar preduzeća potrebno je poseban akcenat staviti na veštine i motivaciju zaposlenih i ulogu informacionih tehnologija. Perspektiva učenja i rasta je perspektiva razvoja jednog preduzeća. Ova perspektiva uključuje određivanje prioriteta koji stvaraju klimu za promene u organizaciji, inovaciju i rast, definiše neophodnu kompetentnost za obavljanje aktivnosti i uspostavljanje odnosa sa kupcima i usklađuje ciljeve iz oblasti informacionihtehnologija, ljudskih resursa i kulture preduzeća sa zahtevima poslovnih procesa i strategije diferenciranja. Dakle, za uspeh jednog preduzeća od velike važnosti je uvođenje korporativnog upravljanja i menadžmenta znanja, kao sredstva za upravljanje nematerijalnom aktivom koje je u stanju da podrži strategiju i omogući transformaciju organizacije u cilju uspešnog prilagođavanja novim tržišnim uslovima i okruženju, a kroz kontinualno unapređenje poslovne strategije.

Ipak, država ima odgovornost i prema građanima Srbije koji ne idu u neke od škola ili ne rade u javnom sektoru niti u državnoj administraciji. To praktično znači da država takođe treba da razvije i posebne modele edukacije stanovništva poput onih koji su korišćeni početkom 50-ih godina prošlog veka u Japanu. Emisijama edukativnog karaktera, preko različitih medija (TV, radio, štampa, internet), stanovništvo bi trebalo “bombardovati”informacijama neophodnim za izgradnju svesti o značaju ekonomskog i socijalnog napredovanja. Ovakav scenario edukacije građanstva u Srbiji pokrenula je Vlada Zorana Đinđića. Međutim, nakon atentata na premijera koncept “široke edukacije” je zaustavljen. Danas, akcenat se stavlja na žutu štampu, crnu hroniku i sivu ekonomiju.

I dok oduševljenost u Berlinu ne jenjava, sigurno je da kreni-stani reforme, uz neizmernu količinu iskrenih laži, ne mogu doneti rezultate. Premijerovo traženje pomoći od ministra Milera za projekte u obrazovanju, posebno mladih, kao i projekte za razvoj “preduzetničkog duha”više liči na “upucavanje” nakon “protestne note” EU u vezi sa “ruskom frkom” nego na iskrenu želju premijera za korenitim promenama. Takođe, Verbićevi konfuzni “napori” da pokrene ozbiljne reforme osujećeni su nepriznavanjem da najbolje ideje o transformaciji ili reformi sistema obrazovanja dolaze upravo iz opozicionih stranaka.

[1]http://www.novastranka.rs/transformacijaobrazovnog-sistema

[2]http://www.dusanpavlovic.in.rs/mypage/Blog/Entries/2014/2/26_Koja_je_funkcija_obrazovnog_sistema_files/Reforma%20obrazovanja%202014.pdf