Istoriju više ne pišu guslari

Autor/ica 9.9.2011. u 10:01

Povezani članci

U predizbornoj godini jedan od glavnih aduta na koje igra vladajuća garnitura, može da bude ozbiljno ugrožen. Spekulacije oko toga ko je „prvi počeo“ i ko je koga nagovorio da postupi na način na koji nije trebalo da postupi nisu relevantne za ishod permanentno prisutne krize. Pred političku i državnu elitu je stavljen zadatak koji treba da pokaže koliko su odgovorni, odvažni i spremni da najzad pogledaju faktičko stanje otvorenim očima uz korišćenje logičkog mišljenja i razuma, anticipirajući problem sistemski i sitematično. Sva dosadašnja diplomatska nastojanja da nekog zvaničnika, neke daleke „ bratske države“ ubede da je „Kosovo neotuđivi deo Srbije „ danas zvone prazninom i upućuju na mnogo bližu destinaciju gde treba da se traži rešenje. Ključ rešenja se nalazi u rukama kosovskih zvaničnika i svaki novi pokušaj da se traži na drugom mestu rezultiraće novim, komplikovanijim stanjem, koje će situaciju učiniti još težom. Inadžijski stavovi, kojima su skloni srpski političari, ovoga puta će aktuelnim vršiocima vlasti ugroziti i onako nezavidan rejting koji imaju na međunarodnoj sceni i među sopstvenim biračima.

Evropa – tako blizu, a tako daleko

Evropa nikada nije bila tako blizu i istovremeno tako daleko. Deo stanovnika Srbije, koji je i pored višedecenijske mentalne torture sačuvao racionalno mišljenje, shvata da država izolovana od Evrope i suseda nema budućnosti. Jasno im je da članstvo u Evropskoj uniji pruža nadu da se aktuelna nezavidna situacija može promeniti. Od svojih izabranih predstavnika očekuju da svaku mogućnost na tom teškom putu iskoriste. Drugačiji poredak stvari ne bi mogli da tolerišu na skorašnjim izborima. Privrednici, koji su ugroženi odlukom

kosovskih vlasti da zabrane uvoz robe iz Srbije, očekuju od ljudi na vlasti da pronađu rešenje kako bi se privredne i trgovinske veze nastavile. Ni jedna „ patriotska“ priča ni interpretacija događaja, neće im pomoći da nastave poslove, niti će oni biti zainteresovani da ih slušaju. Nagomilane životne teškoće većine građana odvojili su ih i udaljili od svih verbalnih egzibicija kojima su političari kupovali vreme i dobijali glasove. Svakodnevica bremenita svakovrsnim nedaćama i neizvesna sutrašnjica, usmerili su njihove misli daleko od Kosova. Ako Evropa postane dalja no što jeste, ljudi koji pretenduju da ponovo dobiju neku većinu na izborima, mora da konkretno odgovore na konkretne zahteve koje im zvaničnici iz Unije postavljaju. Navikli da daju obećanja bez pokrića i da zbog toga ne budu sankcionisani, aktuelni predstavnici srbijanske vlasti, suočili su se ovih letnjih dana sa drugačijim porukama
		Vijoslav Stanojčić, The rest of century

koje im stižu od predstavnika međunarodne. Enigmatsko tumačenje dosadašnjih preporuka izgubilo je dvosmislenost u značenju. Igra oko priznavanja ili odbijanja zvaničnih atributa državnosti Kosova postaje više od igre. Tradicionalno primenjivana taktika odlaganja i „kupovanja vremena“ ovoga puta neće moći da istrpi test realnosti. Nedvosmislene poruke koje stižu od evropskih zvaničnika ovoga puta nisu pakovane u uobičajene diplomatske pakete. Srbijanskim političarima se ne ostavlja mogućnost da ih ne razumeju ili pogrešno razumeju. Podizanje barikada i aktiviranje „odreda za paljenje i razbijanje“ donelo je samo negativne poene od onih koji procenjuju spremnost države da zakorači na novi put. Ozbiljna ekonomska, finansijska i socijalna kriza koja se rasplamsala u Evropi i Sjedinjenim Državama, govori da je Srbija i njen problem sa Kosovom marginalna tema za odgovorne u ovom delu sveta, i jasno stavlja do znanja srpskoj političkoj eliti da mora samostalno da rešava sopstvenu krizu, ali na način koji odgovara svim vladama koje su priznale Kosovo.

Realnost se ne može promeniti deklaracijama

Prihvatanje srpskih političara da se nagomilani prolemi između dva entiteta rešavaju mirnim putem i pregovorima neće imati nikakve vrednosti ako ostanu na nivou verbalnih deklaracija. Ako razmišljaju o sebi i sopstvenim pozicijama, jer političari u Srbiji sve odluke i aktivnosti prilagođavaju ličnim potrebama i stremljenjima, moraće da zaključe da su potezi koji treba da povuku u kratkom vremenskom periodu odlučujući za njihove karijere i društvene pozicije. Jasno im je da ne mogu bez posledica da donose odluke u koje su ugrađeni njihovi stavovi o „ neotuđivosti dela teritorije“ o „Kosovu kao srcu Srbije“. Iako često prenebregavaju logiku i racionalno mišljenje u svojim političkim diskursima, svakom od njih je u svesti prisutno saznanje da nema povratka na status po kome Kosovo može ponovo da bude deo Srbije. Postojeća realnost se ne može promeniti deklaracijama niti pak pregovorima u kojima će predstavnici srpske države poći od takve premise.
Odluku da se razveže komplikovani Gordijev čvor mogu da donesu srpski zvaničnici, ako pokažu da su dorasli izuzetno komplikovanoj situaciji, koja čitav vek nije ozbiljno rešavana. Aktuelni predstavnici srbijanske političke elite imali su nekoliko prilika da se adekvatno suoče sa faktičkim stanjem, ali su izabrali da od problema okrenu glavu i čvrsto zatvore oči, želeći da ga odlože za neku drugu priliku. Ovoga puta su stigli do tačke sa koje nema uzmicanja.
U aktuelnoj vremenskoj ravni i postojećem socijalnom i političkom kontekstu ne postoje objektivni razlozi da javno ne izgovore reči koje gotovo svi građani Srbije znaju. Ako bi posedovali hrabrost, istorijsku odgovorost i minimum poštovanja za sopstvene građane, ne bi odlagali da najzad povuku racionalan politički potez.

Građani sve manje mare za Kosovo

Strah da će javno izgovorene reči o faktičkom stanju na Kosovu ugroziti njihov politički rejting nije osnovan, jer većina građana Srbije je suočena sa ozbiljnim životnim problemima koji realno prete da u skorašnje vreme postanu još ozbiljniji. Njima je davno Kosovo prestalo da bude važna sfera interesovanja. Profesionalni patrioti i njihovi dresirani eksponenti ustali bi u odbranu „svete zemlje“ na dobro poznat i već viđen način. Šteta koju bi napravili mnogo je manja od one koja bi nastala ako se neko racionalno rešenje ne pronađe.
Pošto danas istoriju ne pišu slepi guslari, mada se mnogi koji je pišu prave slepi, aktuelni političari ne moraju da strepe da će ih buduća pokoljenja pamtiti kao „nove Brankoviće“ i lamentirati nad njihovom izdajom. Surovi primer koliko je „slavna srpska istorija“ korespondirala sa realnošću, pokazuje sumanuti „ manifest“ norveškog masovnog ubice, u kome je značajno mesto dato srpskim „junacima“. Iskorak sa takvog puta može obezbediti drugačije mesto odgovornim osobama za današnju sudbinu Srbije.
Ako ne žele da im se dive neki budući mentalno devijantni uređivači svetskih odnosa, treba odmah sada i ovde pred izmučenim i pred budućnošću uplašenim građanima Srbije da prihvate stanje koje su događaji iz nedavne istorije uredili.