Ima li nam spasa?

Izdvajamo

• Dodatnu štetu pričinjava to što je čitav koncept nacionalnog identiteta izgrađen na pojačanoj kolektivnoj viktimizaciji. Ovde se mora priznati Srbi nisu jedistveni u tome, jer nema naroda u jugoistočnoj Evropi koji nije “poginuo” da bi odbranio Evropu od Turaka i da zbog toga očekuje nekakvu kompenzaciju i zahvalnost. Tako su Srbi žrtve geografije – kako ide ona čuvena Cvijićeva, “sagradili smo kuću nasred puta”?- žrtve Istorije, koja se uvek shvata fatalistički, kao sudbina od koje nema bežanja, žrtve svoje naivnosti i hrabrosti – kako ide ona monstruozna Ćosićeva da “Srbi što dobiju u ratu izgube u miru”? Ovde se na kratko treba podsetiti načina kako je Slobodan Inić demolirao besmislenost ove grozne izjave, da bi to u stvari značilo da su Srbi u stvari nesposobni za miran i civilizovan život, jer samo dobijaju u ratu, eo ipso – radi se o jednom varvarskom narodu. Lepa pohvala od “oca nacije”.

Povezani članci

• Istoričar Branko Latas: Mihailović je bio kolaboracionista, nikako antifašista
• PRIČA O “DOBRIM” MIGRANTIMA I “OPASNIM” IZBJEGLICAMA
• Senad Pećanin: Zaustavite Srbiju i Hrvatsku, da ne bude novog rata u Bosni
• Božićna priča: Đoka Pančevac
• Luka Perković Glupson
• Ministar vanjskih poslova Šri Lanke Mangala Samaraweera primio visoko priznanje instituta

Foto: AFP/ANDREJ ISAKOVIC/Getty Images

Pesimizam ume da bude zavodljiv. Neuspesi budu šokantni i iznenadni, a progres je po pravilu isuviše spor da bi okom bio primetan, međutim činjenica jeste da se svaki napredak mora naporno zaraditi, a da se svaka zabluda dobrano naplaćuje i dok god elite budu prvenstveno fiksirane na proizvodnju idealnog Srbina, nikada neće imati građanina zainteresovanog i angažovanog za svet oko sebe.

Ovo je doba godine kada „identitarci“ dobijaju krila. Pri tom se ovde ne misli strogo na grupaciju koja se u ovom trenutku tako identifikuje na alt desnici, već na čitavu armadu profesija koja sebe doživljava kao nacionalnu inteligenciju, na sve lingviste, istoričare, sveštenike, etnologe, pisce, prosvetne radnike i ostale stalno uposlene u procesu proizvodnje identiteta i maničnom traganju i očuvanju nacionalnih posebnosti, bez kojih se naravno ne može živeti. Da li se slavi Božić 25-og ili 7-og? Da li je “naš” Božić Bata, dok nam je deda Mraz nametnut? Ćirilicom ili latinicom? Jer kako biste mogli i zamisliti sopstveni život bez zadužbine nekog srednjovekovnog feudalca? Jednostavno je nemoguće, zar ne? Neprestani usud identitetske politike ne pušta svoj steg nad ovim društvima nijednog trena, dok se u periodu praznika stisak pojačava. Neko umeren, bi rekao da nacionalni identitet predstavlja samo jedan, veoma bitan – ali samo jedan od identiteta koji svako od nas nosi kroz život i koji nas definiše tek toliko, zajedno sa profesionalnim, klasnim, ličnim, lokalnim, rodnim, seksualnim – ali etnonacionalisti je ovo već ogromni izazov. To bi bio prvi korak relativizacije i stavljanja etničkog u isti ravan i važnost sa ostalim, što je etnonacionalisti kao okorelom monisti neprihvatljivo. Ove vrste ideologija vas žele celog za sebe.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Vulin se u svom maniru pojavio sa neologizmom “Srpski svet”, mada nema tog političara u vlasti ili opoziciji, niti “nacionalne svesne” intelektualne figure koja se neće pozvati na očuvanje i žrtvu za odbranu nacionalnih interesa kao na nešto što se podrazumeva samo po sebi. Ćorsokak u kome se našla politička kultura u Srbiji u velikoj meri je posledica ove opsednutosti tzv. “rešavanjem srpskog nacionalnog pitanja”, koje predstavlja lavirint iz koga se ne može izaći već nekoliko stoleća u potrazi za pristojnom državom i trajnijim granicama.

Nacionalna inteligencija, svesna svoje važnosti, bolje reći shvativši kako da se nametne nad retko pismenim populusom, uposlena je tako u hiperprodukciju identitetskih sadržaja i izgradnju nacionalnih mitova. Ona u stvari diluje robu od koje živi, od koje ostvaruje nesrazmeran uticaj na društveno upravljanje i državne poslove, projektujući unapred zadate nacionalne interese. Nije bilo većeg straha kod Dobrice Ćosića od pragmatizma srpskog seljaka koji je tako izgubio smisao za žrtvu. Samim tim ta ista inteligencija stvara duhovnu klimu u kojoj je politička klasa stekla rđavu naviku da ignoriše činjenice, da zanemaruje stvarnu sliku, da se fokusira na opipljive rezultate, već stalno projektuje svoju politiku u nekakvim pretenzijama i nekakvim zahtevima i istorijski uslovljenim nacionalnim potrebama. U takvim uslovima imate politiku čiji su rezultati nesagledivi, koja nikada ne podleže oceni i odgovornosti, politiku čiji su ciljevi reprodukovanje slavne mitske prošlosti u neku budućnost koja će dozvoliti tako nešto, a do tada se strpite.

Dodatnu štetu pričinjava to što je čitav koncept nacionalnog identiteta izgrađen na pojačanoj kolektivnoj viktimizaciji. Ovde se mora priznati Srbi nisu jedistveni u tome, jer nema naroda u jugoistočnoj Evropi koji nije “poginuo” da bi odbranio Evropu od Turaka i da zbog toga očekuje nekakvu kompenzaciju i zahvalnost. Tako su Srbi žrtve geografije – kako ide ona čuvena Cvijićeva, “sagradili smo kuću nasred puta”?- žrtve Istorije, koja se uvek shvata fatalistički, kao sudbina od koje nema bežanja, žrtve svoje naivnosti i hrabrosti – kako ide ona monstruozna Ćosićeva da “Srbi što dobiju u ratu izgube u miru”? Ovde se na kratko treba podsetiti načina kako je Slobodan Inić demolirao besmislenost ove grozne izjave, da bi to u stvari značilo da su Srbi u stvari nesposobni za miran i civilizovan život, jer samo dobijaju u ratu, eo ipso – radi se o jednom varvarskom narodu. Lepa pohvala od “oca nacije”.

Činjenica da smo grupni identitet izgradili na ideji večite žrtve i da smo zaljubljeni u taj status, treba da posluži da nas u potpunosti anestezira od tuđih bolova i oslobodi bilo kakve odgovornosti, lične ili kolektivne. U ovoj predstavi sveta, istorijski procesi dugog trajanja su u velikoj meri determinisani i služe za opravdavanje teških krivičnih dela u sadašnjem vremenu. Time Milan Lukić i njegova banda, koji otimaju, muče, ubijaju i bacaju u Drinu dvadesetoricu ljudi februara 1993., nisu ništa više od piona u svirepoj igri Istorije, koja ih lišava volje. Treba pogledati svedočenje profesora Miloša Kovića, kao eksperta odbrane Ratka Mladića, u kome srpska strana čini samo “iznuđene poteze”, čime praktično prepisuje rečenice Radovana Karadžića sa početka rata kako bi se najplastičnije pokazala ta duboka povezanost nacionalne inteligencije i političke elite.

U filozofskom smislu, ova zaljubljenost u viktimizaciju proizvodi sanktifikaciju neuspeha. Fasciniranost žrtvom dovodi do toga da se zahteva poseban tretman, da se traže posebna pravila i izgovori za neuspehe. Floskule “hoćemo u EU, ali ne pod njihovim uslovima”, “Samo Srbiji traže da se odrekne nacionalnih interesa i dela teritorije”, “Ne u NATO, oni su nas bombardovali” i slično. Na stranu to što je SR Nemačka postala član NATO-a 1955. deset godina nakon završetka Drugog svetskog rata, gde su joj Saveznici sravnili sa zemljom nekoliko gradova sa sve stanovništvom poput Drezdena i što je još 1970. potpisala sporazum o nenasilnom menjanju granica čime je praktično prihvatila graničnu liniju Odra – Nisa u korist Poljske, kojom su velike teritorije nekadašnje Nemačke tj, Pruske pripale Poljacima. Nekadašnji univerzitetski centar Königsberg, na kome je predavao veliki Kant između ostalih, postao je i ostao sovjetska a kasnije ruska enklava. Ovakvih i sličnih primera ima pregršt i nije mesto ovde da ih nabrajam pojedinačno, već bih želeo da zaključim da je kolektivna viktimizacija dovela do toga da je resantiman postao nacionalna odlika. Da se neuspeh, nemoć da se takmiči, tumači kao nemanje želje. Ne možemo i ne umemo preimenovali smo u mi u stvari nećemo.

I baš posmatrano iz ovog rakursa vlada premijera Đinđića liči na čudesan incident, a vlast Aleksandra Vučića izgleda više kao metastaza određenog stanja, pre nego nekakva prekretnica. Veličina Đinđićevog zamaha dozvoljava samozvancima pomisao da se upisuju u reformatore. Svako će sebi pronaći nekog svog Đinđića. Stanivuković će vođen viškom ambicije i manjkom kapaciteta dozvoliti sebi da se tako zamišlja. Boško Obradović će zlonamerno čupati neke citate o Kosovu, dok će predsednik Vučić pripisivati sebi neosnovano i licemerno njegovu reformatorsku hrabrost, mnogi će u bogatoj političkoj karijeri Zorana Đinđića pronaći brojne zamerke – na koncu bio je političar koji je nekako morao opstajatati na ovakvoj političkoj sceni – ali jedno je nesporno, etiku odgovornosti je podrazumevao kao temeljnu društvenu vrednost. Nešto što je eonima daleko od današnje kolektivne histerije naroda – žrtve, koga vodi Onaj koji je najveća žrtva.

I ovde bi mogli locirati srce problema, shvatanje političkog bića svakog od nas kao primarno etnonacionalnog. Ideje da smo Srbi pre nego što smo ljudi, i da parafraziram Ćosića mi i ne možemo biti
ljudi pre nego što smo Srbi, put ka postizanju naše ljudskosti ide preko etnosa. Kao Srbe koji postoje u nekom prostoru van vremena nas motiviše pravoslavlje, naše svetinje, ćirilica, naša sveta zemlja. Tako dizajnirani Srbin vidi neku vrednost u vladavini prava, jednakosti pred zakonom, odgovornim institucijama, čistom vazduhu, dobroj zdravstvenoj zaštiti i problemu zagađenih reka, ali sve to deluje nekako racionalno, sekundarno, isuviše profano, da bi moglo da mobiliše i natera na udruživanje. Ta zarobljenost u etnonacionalno potpuno okiva u fantazmagoriju krvi i onesposobljava mogućnost razvoja nekakve građanske ili klasne svesti, koja bi mogla da dovede do formiranja patriotizma baziranog na građanskim vrednostima. Patriotizma koji bi dozvoljavao multipolarnost identiteta koji bi odolevao identifikaciji ili/ili, uključivao ostale etnije i obogatio društveni i politički život. To dovodi do jedne tragikomične situacije gde se najjednostavnije situacije od protivljenja otvaranja rudnika u okolini Loznice ili malo kompleksnije potrage za ozbiljnim opozicionim liderom, da ne pričamo o pregovorima sa albanskom stranom, ne mogu artikulisati nikako drugačije nego odbranom svetinja, jednom dakle religiozno – nacionalnom frazom. Situacije u kojoj je politički jezik suštinski versko-nacionalni.

Utapanje čitavog političkog bića u etnonacionalno u krajnjoj liniji predstavlja ogroman redukcionizam bogatstva ljudskog života. Ako svoje dostojanstvo crpimo samo iz nacionalnog, nečega što nas je zadesilo pukim slučajem, pozivajući se na zasluge sa kojima nemamo nikakve veze – jer sva ta zamišljena veličanstvena tradicija se već desila nezavisno od bilo kakve naše aktivnosti i sam ulazak u nacionalni korpus dešava se bez naših odluka i zasluga – mi u potrazi za nekom čvrstom osnovicom, za nekom trajnom podlogom puštamo u svoj život jednu korozivnu laž, koja teško može da bude agens nekakvog individualnog boljitka već predstavlja društveni konstrukt, socijalnu činjenicu bez konkretne vrednosti, a vekovima smo daleko od Garibaldijevskog i Macinijevskog nacionalizma. Henri Dejvid Toro je pisao “ Živ pas je bolji od mrtvog lava. Da li čovek treba da se obesi zato što pripada narodu pigmeja, umesto da bude najveći mogući pigmej? Neka svako gleda svoja posla, i nastoji da bude ono što je.” Onaj legendarni Monteskjeov citat “da je nužno čovek, a tek slučajno Francuz“ i dalje sadrži svu svoju važnost.

Daleko od toga da se ovde odobrava fatalizam čitave ideje Etnonacionalizma kao sudbine ovih prostora. Upravo su kulturne elite – ta vrsta nacionalne inteligencije koja je u periodu sticanja nezavisnosti gradila identitetski ovaj prostor – zagrizle čvrsto da i dalje očuvaju stečeni uticaj nad društvom koje je u međuvremenu prošlo kroz industrijalizaciju i urbanizaciju. Spona između Völkisch kultur – elite i političke klase dešava se u tome da ova potonja uživa u upravljanju društvom koje ne zna ni za kakvu odgovornost osim zamišljene odgovornosti prema “precima”, prema fiks ideji nacionalnih ciljeva. U nedavnom intervjuu povodom polemike koju je izazvao svojom konstatacijom o Beogradu Boris Dežulović je na sva pitanja odgovarao naširoko, temeljno i u nekoliko rečenica sem na poslednje pitanje ima li nade za nas na ovim prostorima? Tu je kratko rekao “Nema.” Pesimizam ume da bude zavodljiv. Neuspesi budu šokantni i iznenadni, a progres je po pravilu isuviše spor da bi okom bio primetan, međutim činjenica jeste da se svaki napredak mora naporno zaraditi, a da se svaka zabluda dobrano naplaćuje i dok god elite budu prvenstveno fiksirane na proizvodnju idealnog Srbina, nikada neće imati građanina zainteresovanog i angažovanog za svet oko sebe.